Коло

5

о&ЂтииелАШ ИУШИ1КА

Пб1№

првмам ое и о®« године да лдеч ** у бању, а.л' ове ћу годмне ићн бвз папталона. То јест, немојте ме рђаво разуметн, ићн ћу с пажталонама, ал' нећу наручнвати нарочнти коотим ва бању. То сам се само једне године нреварио, па нећу внше ... Да вам иснричам како је то било. Лаљоке годиие решим ое да идем у Матарушку бан>у, те одем код к1>ојача да наручнм јсдно нарочито лако летње одело. Изаберем сеглтух, као најзгодгшји шдаФ за баље, и замолим га да ми узме меру. Кројач ме ногледа нг>езриво: — Зар ја пешаест годнна радим за вас, на ми сад треба да вам ноново узимам меру? Ја се умирим и нристанем да ми одело напр&ви без нарочите мере, али кавалим, нарочито да до петка увече буде одело готово, знајућн за особину наших шнајдера и шустера, да бар три дана доцније од дате речи, свршанају посао. — Молим вас, лспо, ]а полазим у нетак вечерњим воаом. — Не брините. — Је ли потребио да дођем ради нробе? Шнајдер ме опет презриво погледа. — Проба није потребна — одговори одлучно. У петак увече пошл.ем у осам сати — одело ннје готово. Иошљем у девет сати — одело није готово; пошљем у девет и по, — одело није готово. Једва у десет и двадесет одело дође, а у 10 и 44 ја кренем на пут. Стигао сам у бању у суботу, одморио сам се, прегледао ме је лекар, платио сам вуртаксу, нагаравио мало нозншства са госпођама, које су дошле без мужева, и оставио да се сутра, у недељу, појавим у своме бањском костиму. Од багажа носио сам собом: жону, ташту, једал кавез оа капаринком, једпу куварицу, четири ј&стука, три душека и све кухшћско ггосуће, изузимајући шпорета, који је ташта нредлагала такоће да понесем. А сутра дан недеља. Овира музика и свет шста. Нуно лепа света у бањским костимима, жонске све лихтија од лихтије, а мупжи ове душишји од дунклијег. Морам одмах напоменути да сам ја — баш и кад но бих хтео — морал обући своје ново бањско одело — јер се на панталолама старога одела, неким несрећним удесом, појавила рупа на најнозгоднијем месту. Извадим ја дакле, са пуно задовољства сиоје ново одело из куфера, и натакнем шјво ианталоне. Ја не зиам ни сам како т тог момеита није шлог ударио. Замислите, ногавице на панталонама два недља дузве, на ми висе нспод цинела. Почнсм се тући у главу и прожлињати ншајдера и змотњаги се, да никад више нећу нристати да пршнм одело без мере и без пробе. У том сам очајаљу толиво далеко отерао, да сам се чак у себе зшклоо да му нећу ни платити, како ово одело, тако и 0310 што му израније дугујем. Али, сад ту заклетве нису могле ништа помоћи. Недеља, напољу овира музика, свет шета, а ја старе нанталопе не могу обући а нове још мање. И шта ћу сад? Онакл го, управо не го, али лепристојио обучен, узмем ноие панталоне у рукс, па се љупе.им гласом обратим жени: — Слушај душице, узми маказе на одсеци од ових погавица два педља, па опда норуби. — Ју, забога, где би .ја то?- — одговори зкена са неким навосним задо-

вољством, што ћу морати да седим код куће. — А запгго не би могла. — Па то је шнајдороки тгосао. — Ја зиам, али овде у бањи нема шнајдера, морао бих слати панталонв чак у Краљево. А и тамо да пошљем, данас је педеља, не ради се. Зашто не би ти то учинила,? — Немој да си детиљаст. Где би ја нове новцате панталане кварила. — Али нису то не знам какве Фине нанталоле. Просго одсеци па норуби. — Не, то никако не смем ја, па носле да ме грдиш. Шта ћу кукавац, дого узмем паиталоне, па одем ташти, и замолим је да она сврати ногавице за два педља. — Ју, синко, да ме Бог сачува и сахрани од тавпог греха. Данас је света недеља, и не би ти се ја нрихватила игле, па не анам каква нужда да је.

т ДВА ТЕЛЕГРАМА Лазар Костић и Михаило Полит Двсаичић симпатисали су Љубицу, необично лену ћерку Данила Медаковића па су се н сваћали око ње. Али она је изабрала трећег. Ћеру Милекића. каснијег митровачког градоначелника.. Велчање је било у Пешти, где је у то доба Змај био управник срнског завода Текелијанума. Лаза и Миша су више пута писали Змају и молили га да јави шта ради Љубица. На дан Љубичиног венчања Змај је упутио Миши Политу депешу: Данас се Љубица венчала. Мишо, тсши Лазу! А Лази Костићу: — Данас се Љубица венчала. Лазо. теши Мишу! СРЕО ПОПА ПРЕ ЗОРЕ Отац др. Вука Марииковића. поп Коста, такоће књижевник. имао је и једног сина који није марио школу иако је такоће нмао талента. 0 том Вуковом брату причале су се разне досетке и анегдоте. Волео је весело друштво н радо је поседео у њему.

Једнога јутра отац пошао па јутрење и таман откључао канију, а ето му веоелог сина. — Нссрећни сине, — рече му отан. — зар се сада долази кући? — А како и да будем срећан када сам пре зоре срео попа! — добаци син и брзо зазкдн у кућу.

Сад већ ми није остао пико до куварица. Одељ( и к њој. Чим ме виде опако непристојно обучепог, са панталонама на рукама, она таки окрете главу зиду н покри се кецељом преко главе. — Слушајте, Кати, будите ви межа орца. И испрнчам јој сузних очију целу моју невољу. — Ја то не умем, нисам никад у животу имала посла с мушким папталонама, сем ако сам који пут зашила коме дугме. — Али, Кати, ако не умете. Не тражим ја да то буде не знам каио мајсторски. Просто узмите ма.казе, одсеците логавице ва два педља и норубите. Ето, то је са свим проста ствар. — Не умем ја то. Бегајте молим вас, да не нримети госпа, да сте тако необучени долазили у кујну.

БОРА СТАНКОВИЋ И СТАРОСТ Првих година после прошлог светског рата Вора Станковић, који је у својој „Коштани" овековечио тугу за младошћу, стоји неодлучио на углу улице. Прилази му неки пријатељ и нита га како је.

— Не ваља. остарео сам! — одговара Вора. — Како остарео? Па-изгледаш млаћи но раније! — теши га позналик. — Море не ваља, казвем ти! — не попушта Бора. — Имам у џепу пет стотина динара хонорара. за који ми не зна жена. Седам је часова. кавале су пуне. музике свирају на све стране, одјекује песма, а мени се иде кући! Моје је прошло! АЛА Михаило Банић, професор. а затим и директор иозкарепачке гимиазије, човек високе културе, био је по својоЈ духовитости лознат у некадашњој Србији. На једном пријемном испиту. крајем прошлога века, ученик је прочитао једну речелицу која је почињала са „али". Каква је то реч „али"? — пита Банић. — Имелииа! — одговара спремно ученик. ТСомисија се згледала, а Банић је озбиљним гласом рекао на то: — Дабогме. трећи падезк од „ала"! Само та ала је прогутала твоје знање и када га врати. врати се и ти синко на испит!

Шта са« ХуШУо сам очаЗно. улетео у ообу, ирсснуо паиталоие на патос, снустио завеое и легао у кревет, па ударио у једно беокрајио спавање. Међутим, ддас сам ја спавао, дешавало ое ово: Разкалила се моја жена. Видела, цео свет шета а ја морам да оиавам, па је то коонуло. Ушла је у собу нолажо, на прсте, узела мажазе, одсекла ногавице за два педља, порубила и оставила панталоне на кревет, кад се пробудим да се изненадим. И сад, да се развалила само моја жвна, то би још добро било, али се ражалила и моја ташта. Колико је тврда срца била, ипак се развалила. Прекротила се најпре пред ивоном, па ушла и она у собу нолако, па прсте, узела панталоне те и она скратила ногавице за два педља, порубила их па метла на вревет, кад се пробудим, да се изненадим. Најзад то је лепа ствар што се ражалила жена, још је лепша ствар што се разкалила т&шта, али моја је несрећа ишла тадсо далеко, да се и Кати ражалила. Замислите и Кати ее разкалила и, попгто је моја жена већ одрезала од ногавице два педља па отишла да напрали неколико визита; пошто је и моја ташта одрезала од иогавица још два педља," на отишла у шетљу; ушла је у собу и Кати. Ушла је полаво, на нрсте, узела панталоне па и она ократила ногавице за два педља, норубила их па метла на крсвет, вад ое пробудим да се изненадим. И заиста сам се изненадио. Видим да су панталоне поправљене, па ик радооио навучем на ноге. Али, — о, гооподе Боже, и сад ме језа хвата кад се сетим тога момента — на меии швимхозне. Управо, то су биле правв нравцате бањсве панталоне, и ја ништа друго нисам у том очајном моменту ни учинио, него са онако кратким панталонама, дунуо као ветар вро« свет, улетео у купатило, на скочво право у базен. Ето, дакле, зашто ја мислим ове године да идем у бању без панталона.

МОНРАЊЧЕВА ПОХВАЛА На неком уметничком коннерту у Београду учествовао је мећу осталима и један сасвим просечан днлетант, који је био врло сујетан. По завршеноЈ својој тачци дилетант је пришао Мокраниу, очекујући да ће га овај похвалити. — Ви заслузкујете да вас само Бетовепи слушају кад свирате! — рекао му је наш славпи композитор. — 0. па то је ванредно ласкаво за мене! — обрадовао се набеђепи музнчар. — Само треба да знате и ово: Бетовен је био потпуно глув! — вавршио је Мокраљап уз општи смех прнсутних. ГИГА ГЕРШИЂ НАО ИСПИТИВАЧ Професор пекадашње Велике школв Гига Гершић, истакнути правни писац и политичар, био је чувен по својој оригиналноети. Неки студент дошао ја код Гершића да и по трећи пут пола« зке ешшклопедију права. Иако је већ' двапут ранијо падао, студент је и овога пута потпуно несиреман дошао на

испит. Гига се наљутио. разрогачио очи и продерао: — Како? Зар се ии сад нисте спремили? Ви бисте и даље да ме гњавите? Е. нећете брајко! Ја ћу вам дата тројку уместо двојке. јер нећу да дозволим да ме више гњавите! Безкитв ми с очију!

МЕТОРИСК АРУГЕ