Коло

на радн окоро оама у радионици оалгуиа, с два или три неквалификоваиа радника, и понекад постнже дневну производњу од хиљаду до хиљаду и по килограма сапупа. ГЧја Мери Грбић ипак је новајлија у свом послу. Њен муж имао је раније мању ипдустрију сапуна, али како се он разболео, шегова жена ни тренутка није оклевала да навуче радни комбинезон и да читаве дане проводи у загушљивој просторији с великим казанима у којима сатима треба мептати кашу за сапун, надгледати сав посао око припремања материја за производњу сапуна, само кратко време употребити за подневни одмор и ннкада не клонути духом ... Случај г-ђе Грбнћ у толико је ванимљивији што је она завршила велику матуру. Док је још седела у школској клупи, можда није ни слутила да човеку ипак могу једном у животу бнти од користи све опе наизглед бесмислепе, бескрајпо замршене и тешке хемнске формуле које бадају гимназн-

одерна времена са својим новнм потребама доиела су нашој жсни занимаља и свакодневне наиоре о којима наше баке нису, зацело, гш сањале. Ако жена постане капетан неког туристичког бродића или трамвајски кондуктер, то још можда и није велико чудо, нити изискује толико Физичко нанрезање и свесрдно залагање као неки други послови којима жснски органнзам, слабији и неотпорнији пего у човека, можда ннје дорастао. Велики број српоких жена рада по фабрикама. Ради предано, срчано, не уетупајући ни у чему човеку. Мио>ге иаше жене брипу се и издржавају читаве породице, примајући без трунке двоумл>ења учешће у борби за насушни хлеб, активно до самопрегора, у борби поштеној и тешкој. Али, вероватно вас пеће мало изпенадити ако вам кажемо да у Београду постоји једна жена која са.ма води читаву једну радионицу сапуна. .Читаву малу фабрику... Да се разумемо. Није реч о томе да се једном годишње начини неколнко десетина килограма сапуна који ће да нодмирн домаће потребе. Реч је о сва■кодневном, непрекидном послу, од јутра до мрака. И свакако завидном резултагу кад се узме у обзир да та же-

сте у очајаље, и које професор хемије безусловно захтева да се науче нанамет. — Не сећам се да ли сам волела хемију у школи — каже нам г-ђа Грбић. — Вероватно ме нису богзна колико одушевљавале многе ствари које ми се данас чи-не толико нршкјдним , обичним ... Али, то је свакако тачно, нисам ни слутила да ће ми то једног дан'а бити хлеб ... Затекли смо г-ћу Трбић у највећем послу. Она потпуно сама води сав посао у радиоиици. Нарећује радницима колико ће да растворе амонијачне соде у води, надгледа огромне казане у којима се лагано кува житка ма.са, и сав тај посао, свакодневан и необично напоран, поготову за једну жену, обавља с необнчном енергијом и одушевљсњем за рад које је ни у једпом тренутку не наиушта. А о процесу куван.а сапуна могла би сатима да вам говори, са истим усхићењем као нево ко вам препоручује добар роман или неку љубавну трагедију с Филмског нлатна.. — Можда и не слутите — каже нам она у разговору који сваки час прекндамо, јер је време необично драгоцено, — али овај носао, ма колико изгледао прљав и нсугодаи, има много и много својих дражи које се јгогу упознати и осетити тек ка.д човек проведе извесно в|и'ме поред овнх казана ... Човек се осмели и већ прави неке своје хемиске експерименте: Рад је такав да кам врло често сине нека мисао. И оида покушавате да је остварнте... Иде тешко, пеоспо>рно. Али, одушевљење је све веће ... Прекидајући онет, за тренутак, посао, г-ћа Грбнћ опет нам прилази. — Можда и то не верујете — нродужује она, — али сав овај посао, који захтева добро иознаваље извесних поглавља хемије, радимо без икаквих рецепата. Додуше, то је можда н пракса... Али, инак, човек има иешто ново, своје ... Опростнли смо се с гђом Грбић и њеним мужем г. Сергијем Грбићем. Та срчана, вредна жена устручавала ое да нам пружи прљаву руку. — Не, баш ту руку хоћемо да стегнемо, масну и жуљевиту .. Руку радне Срнииње... Још једне од толкких! П. П.