Коло

Т1ИШЕ:.ИРЕИА КГтСНО*)АРСШк

/^Уок ' „Ч

»ок сам био у Париау волео сам да после ручка потражим мог „чика доктора", чија је младост протекла поред Сене, у оном фриволном добу, познатом и слављемом као „конац века". То је био човек који ое опијао Паризом у јеку светских излозсби. Па и сада после толико прохујалих деценија, још су булевари и авеније одисале са њега истом аромом прошлости. Једном, док смо пролазили преко трга Опсерваторпје, долал«ћи са вечно младог Сен Мипгела, он застаде испред „Билија", на тротоару, као да се нечег присети. — Видиш овде — рече — десила ми се „ава.втурица", коју никако не заборављам. Био сам тек стигао из Београда. Паризом су тада тпндркали фијаљери, а с кочијашког седишта, шљуштале ^у грлате псовке. Кад сам хтео прећи ка Монпарнасу, неко ме изжшада зграби испод руке и нрипијајући се прошапта: — Спасите ме господине! У лижу оне, која се изненада обесила о моју руку, огледало се пролеће. — Не плашите се, — рекох мојој штићепици, осврћућн се. Било ми је одмих јасно. Полиција је приређивала рацију по улицама и остављала је на миру једиио ону жсиску чељад, које су ишле с мушкарцима. Одвео сам ,је кући, далеко крај утврђеља Мон Руж и замолио је па растанку да ме не заборави. Та мала париска створења често изЈгенаде захвалношћу и нежнош11У. Колико их је, још увек, да за ј-едну шоЛ ј У ка(()е, пружону од орца сиромашног драгаиа, нроседе крај н>ета читаве сате, не мислећи на неизвесно сутра на будућност. Таква је била и моја црноока Лиси, од часа кад је дошла у мој скромни студентски собичак на Бул Мншу. Виђали смо се сваки да.н. Тек ујутру Ј1>си је одлазила, замотепа и весела, носећи у евојој торбиии отопарац у сребру, који сам јој остављао кришом за џепарац.

њиховог круга. Једно вече нас четворица нераздвојиих сиђосмо у „Олимпију". Испитујући публику с врата, приметисмо да. нам из јсдне ложе, десгго од бине. маше нека усамљена дама. Била је врло елегантна. Само нико од нас четворице није зпао коме је тај позив био унућен. Међу нама особито је био уображен један нагп дт>уг, доцггије миниетар на стлани, а сада у дубокој пензнји. Оп нас охрабри да пођемо непознатој, говорећи ггам да њега аове. Ми смо дискретно пошли аа њим, страхујући унаггред, с обзиром на наш веома. скроман џеп, гмд је била у питању тако луксузна дама. Молгете мислити какво је изненађење било, а особито како је изгледао нос покуњеног Мире, када се у лојки она мени обисну о врат пред свима. Једва сам познао у тој елегантној жени ону малу скромггу Лиси, чији сам заштитник био. Једиио очи, остале су неизмењене. Да нас ггс би држала у недоумици, огга брдо објасни:

— Ти зпант, драги, да сам дуго жалггла твој одлазак. Ишла сам у локале где смо заједно проводили часове и мислила сам на тебе. Тако сам се једном нашла у „Олимпији", усамљена и замишљена над чашом хладне кафе. Да ли је та моја чежња за тобом давала мојим очима пеку сету, која се допала моме садањем пријатељу, не умем ти рећи. Тражио је такву жену за дуго путовање у колоније. Имао је у Иггдокини своје плантаже и позвао ме је да га пратим. Нисам се дуго премишљала.. Понгла сам. У колонијама проживела сам с њим пуне трн године. Сада сам први пут дошла у Пари^з, сама, а огг је продужио рад у колснијама јогп неколнко месеци. — И, зато, — заврши Лиси обраћајући се мени, — тсби иггак све дугујем за овај жнвот, за. раскош, за срећу коју сам наггтпла. А иемојте ми Ви, господо, одбитн молбу, да заједгго прославимо код мене радост овог сусрета.. И опет смо настагшли наш живот. Оиа је била исто оггако издапша и нежна, као пре, док је била сироче с.а париске улице. Ујутру, док је доврШавала своју шмннку, пре но што ће кренути у свој удобни стан, страховала је да само нсшто не заборави стопарац! Хтела је пошго пото да јој га стављам у ташлу као и некад. — Не љути се, драги, — казала ми је прво јутро — што сам остала сујсверна. Тај стопарац је мој Фетиш..,

ЛИШЕ* МИ01ИЦА МАГОВИ?Ч.

ЈС

Наша идила није била дугог века, нажалост. Добијем убрзо позив из Београда да отслужим војни рок. Наиуштајући Париа, приметио сам, на станици, замагљеоге очи мале Лиси. Никог није имала осим мене. Одлазећи у далеку, за њу непознагу земљу, остављао сам је у оној убиственој великоварошкој неиз-весности. Шта ће бити с ном? Када сам се носле две годиие вратио у Париз, доиста нигде није било трага од мале Лиси. Ни сопственица кафане, ни послуга, нису ми умели иишта рећи о њеној судбини. Помишљао сам иа гробља али ме је полако ггадјачао заборав. Већ са.м завршавао студије и забављао се у групи Срба, ие могући се више избавити из

ад се даиас сетим тога срце ми брже закуца, јер је све то за мене било легго и чисто, несжаљано и свето. Први нежни осећај, моја прва љубав. За меие је била чиста и истинска. А за њега? Била сам веома млада. Било ми је тек шеснаест година. У себи сам носила сакривену жељу да ме неко заволи, да жели моје присуство. И десило се то брже но што сам се надала. Старији брат био ме одвео у неки клуб. То је био мој први „излазак у друштво", и требало је већ да почнем да живим тим новим животом... Музика је свирала. Свет се вртео, смојао и тискао у шареној гомили. Била сам, помало, разочарана. Чудила се како та лака џез-музика може да раоположи те, наизглед, озбиљне људе. А тада је нашем столу пришао Ол. Имао је самоуверено насмејане очи. Ја са;м негпто причала, а осећала сам да ме вико не слуша — сем њога. Наставила сам да цвркућем, а његов осмех ме храбрио. Желела сам искрено да скренем његову пажњу на себе. Тренутак доциије нашла сам се у н.еговом наручју и вртела се ааједпо са осталом гомилом, под авуцима тог „прозанчног џеза", који ми је, до пре неколико тропутака изгледао тако нескладан и глуп. Он ми је нешто причао, рекао ми да га потсећам на Исток, да су ми очи као расцветале трешње... И ја сам га ваволела. Ја сам N1 већ лудо волела... 0, како је он говорио дивно! Њсгов нагласак био је лепши од свих, које сам дотада чула. Био је новинар и пеоник. Гледала сам га нежно, и моја срећа је расла у срцу сваког тренутка све више. Чинило ми се да и он постаје срећан зарад моје среће. Чилило ми се да и оп меие воли. 0, ја сам веровала да друкчије и не може да буде. Он ме је морао волети ... Било је већ касно, кад смо пошли кући колима. Он је седео до меие, и држао ми руку. Кад см-о ое растаја.ли, рекла сам му у шали.: — Извргпићу „харикири" ажо в.ас не будем често виђала! Пролазнли су дангг. 'Нггсам га виђала, али нисам извршнла „харики-

ри". Звала сам га телефоном готогзо свакога дана. Једнога дагга наћох у Јћеговом листу једну причу о нашој љубави. Он је написао. Била сам пресрећна. Прича је била нежна и лепа. 0, значи, он ме је волео!... Како сам била срећна ... Од тога дапа виђали смо се чешће. Ја, сам била срећна, а он помало тужан. Нисам знала како да га развеоелим. Причала сам му да читам његове новине од почетка до краја. Да, ја сам тих дана „била обавештена" о свим догађајима у свету. Пратггла сам и криминалне преступе кроа ступце његових новггна, мучила сам се да разумем политичке проблеме, внала' сам за спортске рекорде, проучавала економске принципе... Оп је кривац за све, због њега сам то радила. А једнога дана пронађох једну кратку причу, у којој познадох њега. Одмах сам схватила да он то „меми

пише", уверен да ћу ја то прочптати. Писао је да смо нас двоје несрећии, да са.м ја много млађа од њега и да' треба „да нађем срећу и разумсван.е на другој страни". Било ми је тешко. Плакала сам над тим новинама. Иггак, значи, да ме гге воли... Плакала сам данима, п схвагила да ви :ге нисам дете. Па, ипак, била сам сама дете, које плаче за огргнутом играчком. Тразкггла сам га телеФоггом .и тражнла објашњење. Нисам разумела да је то „поггижење", моје ггрво „ појгижење" у жггвоту. Ја сам се ггроиикала . на прсте и говорила гордо: јјКроз неколико дана ја ћу папупити шеснаест година!" „Објашњење" је ипак дошло. У виду нове приче у његовим иовгшама. Оп је пнсао да се давно „окунао У реии жггвота", да би он мегге могао убедиги да љубав нггје све, и да ја немам право да тражим од њега да ме огг воли... Он то не може, па кад би и хтео... Опет сам плакала. Чггггило ми се да га, још више волим. Али, плашила сам се сусрета с њим. Усггела сам да га. оправдам пред самом собом. Успела сам да утешим саму себе. Реила сам своме малом уцвељеггом срцу; Он нијс крив Он ггије крив ... Прошле су године од моје прве љубави. Ја је још увек чувам у једиом кутку срца. Не бих игелела да сретнем Њега. Знам да би све изгледало Друкчије, него у машти девојчице од шесиаест годигга...

Различита својства

кца су> Шбаум иаугаџи пшписи&или џџох&м камту.

с

, тари народи сматрали су драги камен дијамант као скуп свих добрих особигга. Пре свега служио је иротив мбре. страха и несанине. Рубин је важио као аггак среће, растеривао је зле мисли, а употребљавали су га и као против отров: Хијаиинт се носио на врату као талисман. штитио 1е од удара грома. море ватое. и умиривао је исувише нагле темпераменте. Аметист је служио поотив пијанства. код Римљана је био веома омиљен и утицао је на духовитост човека. који га ,је носио. СаФиру је приписивана моћ отварања закључаних брава а штитио је и од пренагљености. Хрисолит је служио против страха од мрака. Јаснис су употребљавали против грозпипе. Ахат је штитио људе против уједа шв^рлије. будио је љубав код жена. Гранат. усаћен у прстен чувао је људе од непријатних снова. Топаз је умиривао разбеснело море. Тиркиз је чувао персиске краљеве од завереника а мсљање његове боје ггретсказивало је промену времена. Код Арабљапа онггкс ле бпо украс тешких снова и рћавог раснолоЈкења. У средњем ве-

ку веровало се да он одржава срећу у браку. Једнобојни ахат читшо ј© такмичара на утакмицама неиобедивим. Берил је штитно од болестн јетре. а опал од ђолести свна. Хелттотроп је утипао на човека тако да је овај постајао видовгтт. 0 дијаманту се јопт прича. да она.Ј који га носи. не треба да, се боји непријатеља ни дивљтгх звери: ношен у прстеггу пттити човека од отрова. Смаргад утиче на мудрост. а ко га носи ноће патити од падавице. Аметист даје разум. помаже у учењу и жену код мужа омнли. У лековито драго камеље убрпјао се бисер који ича срце н зауставља крварење. Драго камење доводили су у везу н са звездама. планетама и годишњим времеггима, гга је зато и свакн месеа носио име једног драгог камена. Јануар је. на. пример. називан хијаниитом. Фебруар аметнстом. март јаснисом, април сафиром, мај ахатом, јуни смарагдом. јули ониксом, август каонеолом. септембар хрнзолптом. октобар берилолом. новембар топазом. денембар рубшгом.