Коло

(Орхидаја пџ1јо1 јапцаџа

(Написао Сан Сенжо)

/Гуожда ће рећи да сам исуви/у I ше потрошио, — помисли у себи Жил Дефор затварајући врата цвећарске радње. Он је изабрао једну дивну орхидеју чији је облик имао нечег немирног и пријатног. Платио је за њу 50 лира. Али, цвет је био изванредан. Лагано корацима човека који се почео поправљати, веома задихан, пео се ка хотелу. Десно, плаво море красила је само једна једрилица, с белим крилима. Жил Дефор често је застајкивао да предахне, посматрајући оранже по баштама. Благо сунце озаривало је воћњаке и омогућавало опорављенику да се шета без мантила, као усред пролећа у својој земљи. Тога дана био је 31 децембар. Он није могао лако схватити ову благу климу у ово доба године, и за све време његова опорављења у Рапалу, Жил Дефор би се сваког јутра дивио сунцу, цвећу и воћу ... Али, он данас мисли на радости Алисе. — Шта ли ће јој рећи ујутру, кад јој момак уиосећи доручак у собу пружи овај мали пакет? — То јв за гђу Дефор. Она ћв га отворити, изненађена и вачуђена. * > — Једна орхидеја! Потом ће читати прикачену карту. — Карта мога мужа. Он ће се правити као да је исувише заузет премазивањем хлеба бу- тером. А она ће читати: „Зато што нова година проведена поред тебе претставља за мене највећу срећу." Да ли је довољно размислио прв него што је иаписао ову реченицу! Он је желео да она буде јасна и да каже све што има да каже. Алиса и Жил били су одавно верени. Они су се познавали још о« детињства. Сваког првог јануара Жил је слао цвеће оној која је најпре била његова мала другарнца у игри, а потом вереница. На ове пошиљке он није много мислио, али је његова стара мајка доста доприносила те су оне на време стизале. Потом они су се венчали. Од тога доба прошло је три године. Прве године, Жил је био према 'Алиси врло пажљив. Али, имао је много посла. А ово скупо стаје млад брак. Крајем децембра, морао је путоватн због послова у Париз. Отуда се вратио 10 јануара. Послао је једну карту Алиси да јој честита нову годину. ; Али, он је ставио као датум 31 децембар, хгре иего што ју је 2 јануара спустио у сандуче. Отада, живот ова два млада супружника текао је врло нормално. Жил, по повратку из канцеларије, уморен, ручао би и потом се загњурио у читање новина. Покашто, изишли би у позориште или код својих пријатеља. Стан је увек одржаван у савршеном реду. У вазнама је имало цвећа; поред пећи мачка је прела; најзад, све је изгледало пријатно, а Жил није веровао да би Алиса могла још нешто пожелети. И, доиста, никад се на њој није могло ириметити да жели нешто друго осим оно што јој муж пружа. — Ако ти ма шта зажелиш, купн од новаца које дајем за кућу, — рекао је он једног јутра. — Знам да си разумна н да нећеш чрошити вишв него што нама средства допуштају.

То је било све. Никад више Жил није слао цвећа својој жени. , Понекад, кад изиће с њом, он би јој купио мали букет љубичица или ђурђевка кад сретну неку продавачицу. Једног дана, одбио је да да суму коју је ова тражила. Цењкао се с њом као да је по среди неки крупан посао. Хтео је један букет од пет франака, и ни паре скупље. Продавачица је тражила 7 франаак. Он одбн. Алису је то мало разочарало. — Ти, разумеш, — рече он, — ја бих доиста хтео да купим цвеће, али недам да ме пљачкају.

Потом, наишла је једна тешка несрећа. Он се разболе опасно. Запаљење плућа угрожавало је његов живот. Недељама, Алиса се борила против болести. Лекар је тражио да иде на опорављење у пределе блаже климе. И не знајући како. Алиса је прибавила потребну суму новаца, не мислећн нн најмање да ће она за ово моратн продати свој накит и тражити од свог оца да ставн хипотеку на њену малу

куКицу. Жил, уведен у вагон за сттавање, пробудио се тек сутрадан у Италији. Полако, он се поправи, Алиса, исцрнена умором последњих недеља, сад се теже осећала него он. Она би остајала у постељи цело јутро немајући снаге да се дигне. Жил се дуго шетао норед мора и осећао радост живота који се у њему поново рађа. , Али тек данас, нашавши се изненада пред излогом цвећарске радње, сети се наједном своје некадашње павике и датума годиие. Последње три године и нарочито ове три последње недеље синуше му пред очима са брзипом успомена. — Можда, живот који сам Алиси дао није баш онај који је она очекивала од мене, — рече он у себи .

Отада има пуних двадесет година. ЗКил Дефор је добио за директора предузећа у коме је дуго био мали чиновник. Алиса има накит, много лепшн него што је онај који је продала да би спасла свог мужа. 0 роћендану, или којом другом приликом, њен муж јој доноси нови накит, сваки пут све скупоценији... Али, сваке године, првог јануара, изјутра, доноси јој и по један мали пакет. И у овом пакету, једна орхидеја, једна једина, али дивна ... И увек карта, с истом реченицом: „Зато што нова година проведена поред тебе претставља за мене највећу срећу..

Њвму...

Седи на прагу своје бараке, И дрхтавом руком, браду глади, У устима лула, лагано се гаси. На небу облаци, велику звезду скрилш Он, миоли на оестрино писмо, На нежне речи. Види њену силуету, Сећа се растанка На прашљивом путу. Сећа се овега. Будућност га мучи, Раздире му груди. Ноћ је ... Ннгде зоре нема, Само лавеж паса, Чује се из трвма. Залут-али овитад, На пиомо му стаде, Осветли му речи и утехе дадв, Београд, маја 1942. Вера Шиђански

(Сппмпи: Приватна својина)

Две грџпе иаших варобљеника џ Нвмачко).