Коло

ЗА М ЈЕ ЛД_ 15% 7Д Ж СЕ РАЗОНОДЕ Ш ПО^.ЧЕ

Будите нам ведри, чили Ви Српчићи наши мили! Српско коло Нек' се вије, К'о тробојка Србадије...

Мали лопов

Поодавно ноћ је пала . Цела иућа већ заспала, Спава тата, спава мама, Свуд у кући влада тама. Ал' гледните малог Мићу У његову нреветићу: К'о да му се ненуд жури Још не спава само жмури.

Недеља је данас била, Мајка питу умесила; Иако је доста јео, Још би пите Мића хтео.

И сада се сећа Мића Оног лепог тањирића: Пуног пите, пуног сласти; Није вајде, мора красти! Није лепо да се краде, То већ свако дете знаде; 0 том Мића и не хаје, Из постеље он устаје. И гледајте сада Мићу: Оде право тањирићу; У соби је свугде мрак, Но Мића је и јунак! У орману лита била Тамо ју је мајка скрила, Но Мића је и ту наће, Јер од пите — шта је слаће? Толико је Мића јео, Очас неста тањир цео; Хтеде опет натраг поћи До кревета свога доћи. Али ето правог чуда: Од ормана баш никуда Као да га нека рука Чврсто стегла око струка, Па га трза па га вуче, Стаде Мића да јауче: Од ормана једно крило Кошуљу му закачило. Замислите сада слику: На Мићину грдну вику, Кад је тата љутит дош'о Како нам је Мића прош'о! Препевао Ал. И. Милићевић

ПИТАЊА

,;1Г

Одговорите, децо, на ова питања усмено (родитељима или учитељима): 3) Кога називамо лоиовом; какав је то ,назив? 2) Како изгледа ноћу у соби; да ли вас је страх тамр ноћу? 3) Да ли је Мића спавао у кревету? 4) Затто је 'мајка -м4еил& питу? 5) т 1ега се сећа, Мића у кревету? 6) Да ли ( је лепо крастиЈ 7) Да ли је Мића храбар? 8) Где |е била нига? 9) Када се на}(ео пите, куда је Мића пошао? ^ 10) Да ли је Мићу заиста »нека рука чврсуо стегла око струка"? 11) Зашто Мића стаде да јауче? , 12) Ко је догаао на Љ&ину вику; како је Мића прогаао? 13) КоЈа деца ; краду? Иреиричајте, децо, ову песму писмено! Н ■

Пријатељи

Састали се, једном, патка, слепи миш и Трн и р.ешили дА се удруже. Слепи мшп даде сву своју уштеђевииу, коју је скупио у мраку — пуну једну кесу новаца. Трн даде један капут. И рече: — Мој капут је веома скуп: продаћемо га на назару, па ћу и ја да упесем исто толику суму^ као и слепи миш.

■— Ја пара немам,"— рече патка, иемам ни капута, али могу да дам један чамац. С њиме ћемо да путујемо, и у љему ћемо да Преиосимо робу. Потиисаше уговор, поиеше се у чамац и завеслаше ка великом трговач-

— Побратиме, — замоли' га магарац — заморио сам се. и све се бојим да ћу да паднем од умора. Узми барем један џак и помогни мн. Ти си здрав и снажан иећеш то ни осетити.

Али кољ је и даље весело ступао напред, и главе није окретао на лесрећног друга. У неко доба, на једном камељару, магарац паде, уздахну и укочи се. Беше липсао. Притискивао га је тешки товар џакова. Стиже господар и натовари џакове на кон>а. Преви се кољ од терета, а газда одра и магарца, па натовари на коша и његову кожу. Кољ уздахну; — Ех, да сам био паметаи посио бих сада само један џак!

Два коња

Срела се иа крају града два коња. Једаи је долазно са њиве. Он беше просто сустао од умора. По ногама му се беше сасушило блато, ребра испала, а врат огуљен од самара и опреме за вучу плуга. Други коњ, ухрањен, са сјајиом длаком и бујном грнвом ишао је у поље да се наднше чистог ваздуха.

ком граду. Путем их стиже велика бурај иреврну им.чамац, и три нутпика се једва доч.еиаше обале. Иовац, каиут. и Чамац иОтонуше. Чим су ступили в& обалУ, пријатељи покварише угбвори јастурише се на разие страИе. Слеии мИш размаха крилима: — Немам ја повбреља у пријатеље. Од даИас ћу ? ионово да се латим староЈ 1 заната, и да радим ноћу, кад сви сиавају. Трн седе крад иута и поче да хвата капуте свнх пролазника. Свакоме је викао: — Крадљивче, дај ми каиут! То је мој капут! А иатка уће у воду, поче да се гњура и да тражи свој чамац . Тражи га до дан данас. Магарац и коњ На овоме свету сви треба д^ сепомажемо. Ако кућа твога суседа гори — иомози му да је угаси, јер и твоја може, да се запали. Ето, тако се то догодилб и са једним магарцем. Ишли коњ и цагарац у водеиЈШУ. Магарац је једвд цшар, јер је на ле1шм;| носио четцри џака са ;китом. Кон. је иднар џразан. 15ио је ухранлн, и*Весел6 је ибдврнскивао.

— Хеј, пријатељу, — викну ухраи.енн коп,; — много си ружап и прљав. Погледај мене, изгледам као мрена риба! Ја цмам код ку.ће сребрне узде и свилено седло. Кад пролазим нутем, сви'застајкују и хиале ме, јер сам леи. — Истина је да си леп, али' си и глуи, — одгбвори кољ. радИик. — Не треба да заборавнш да сц ухрањен и леп, баш зато што једеш овас, који сам ја посејао тешким трудом: Неразумни домаћин Један сељак имао је дивног (здња: ухрањеног, бујиог и брзоногбг. "ЈеДнсм прпредише 'грке. Брзбиоги коњ, доби прву награду. Десет хиЉада динара! Кад је добио иовац, сеЛ.а'к куИи јед-

ло окретаље, он би натоварио добру животињу са два тешка коша пуна зелени. Кад доће зима, ребра иесрећпе животиље иочеше да испадају. На Тодоров дан истераше коња да се поново утркује. Појави се сељак на тркалишту са својим мршавим кољем. Кад поче трка, сироти коњ далеко изостаде од осталих коња, и, на велику домаћинову срамоту, саплете се о један камен и иаде иа земљу. Сељак извуче ноге испод палог коња. махиу главом и рече: — Ех, какав си ти коњ био прошле године! — Да, господару, — одговори коњ, — ја сам био добар коњ, али ти си нанравио од меие магарца. Али дужпост ми је да ти кажем да нико није у стању да направи од магарца коња!

Поклоњене године Једног хладпог зимског дана, док је иуцало дрво и камеље, коњ, во и пас дођоше код човека и закуцаше на његовим вратима. — Ко куца? — упита човек. — Ми смо: коњ, во и пас. — Шта хоћете? — Желимо да уђемо код вас, да се мало угрејемо на твојем огњишту. Ако нам не отвориш, смрзнут ћемо се од зиме. Човек отвори врата и три жнвзтии>е уђоше. Наместише се крај огљишта, на коме је горела велика ватра и лепо се загрејаше. Човек оде у другу собу, и отуд донесе храну за животиње: за коња овса, за вола трица а за пса једну велику кост. — Прихватите се! — понуди их човек, па седе и он и са обе руке обухвати главу. Гости се наједоше, и упиташе доброга домаћипа зашто је брижан. — Брижан сам јер су моје године на измаку и треба већ да умрем, одговори човек. — Ви знате да је Бог дао исте године и мраву, камили и човеку. Кољ, пас и во се згледаше и почеш« пешто да шапућу.

н?_. башту, нанрави долаи п уиреже крц>а да га окреће. Целога лета удаР ј&о јс коља бИчем и терао га за окрећ^,'ј^и[ки додац.' А кад би" се 'свриш-

— Слушвј, — иоче први кољ — ако си сагласан. ми прпстајемо да ти дамо од иаших годииа. Ми ћеро .да задржимо. само п.о десет Вите иам не треба. — Пристајем! — обрадова се човек. — Дај, одмах да нотнишемо уговор. Потписаше уговор И доби човек остатак годииа од кон.а, иса и вола. Голине, ко'је .је добио од коња доднде оним из своје младости, иа су зато млади људи. необузданИ и бујпи ' као коњи. Године, које је добио од вола додаде својем зрелом добу. те су зато зрели. људ.и радни као волови. Голине, које је узео од пса, човек задржа за старосц. Због. тога су .старл л.удИ џацдрл.шш често као иСи, ч ^тегле свој терет као оцл.