Коло

I

М /1Џнј а о

^~\от од пролетос почео гос'н Кр/ сман да навија: — Знаш, Босиљка, једва, брате, чекам да сване ово лето... Опет почео да ме стезке онај мој ишијас... — А, почео, кажеш, да те стеже...? — Жестоко! — А, да не навијаш као за плажу, па ме припремаш, а? Зимус се ниси ни једаннут пожалио, а сад кад отоплило, стеже те, велиш!... — Па шта могу ја... Такав је ишијас. Отегне те кад се најмаље надаш. Нема да те стеше кад му је време... — Него пред плажу? — Ама, Восиљка, какву плажу. Ти опет почела по старом ... Докле ћеш, побогу жено, да ме сумњичиш с том плажом...? Јадна ми плажа... Мислиш ли ти, да сам нешто здрав, да би ми икада пало напамет да одем на ту плажу и да гледам ону голотиљу тамо... — Де, де, матори угурсузе... Зпам те, не од јуче... Не можеш да гледаш голотињу, а овамо си црко да је видиш... И дошло лето. Припекло сунце а у новинама се већ иојавиЛе слике првих купачица ... И таман г. Крсман поново да закука на ишијас, кад оло као гром из ведра неба паде наредба: „Забрањело купап.е у Сави и Дунаву, до даљег наређења!" Можете мислити колико је то обрадопало госпа Боеиљку. Тога дана нрислужила кандило за зкивот и за здравље наредбодавца. Као да је добила гаавни згодитак и, веровали илн не, онако срећна и задовољна, шчепала да љуби текст оне наредбе тако да јој неколико наслова и поднаслова оставило отисак на брадн и подваљку... У подне, кад се г. Крсман вратио из канцеларије, рекла му задовољпо: — Сажаљевам случај, матори! — Какав случај? — изненадио се г. Крсман, који новине чита тек после ручка кад леше да мало продрема. — Па твој случај! Забрањено купаље у Сави и Дунаву... Его ти новине па нрочитај... Г. Крсман прочитао и не би му прачр. Али је, шеретскн прећутао... Су" традан већ пресгао да се жали на ипшјас... И протекао скоро месец дапа а он се не потужи да га ишнјас стеже. Ономад, међутим, опет узео да се вајка. Очигледно био нањушио да ће наредба о забрани купан>а бити повучена па опет узео да припрема терен за плажЈ.:. И збиља, пре негог дан повпне Објавиле да је онет дозвољено кунање... ■ Госпа Босиљка прочитала и то. уздахнула, и — помирнла се са судбииом... Истога дана г. Крсмап јој дао своје гаћице за купање и замолпо је, к'о санћим, пежпо: — Дела, богати, жепо уштопујлоне дветри руКице од мољаца. Зпаш требало би да почием с купан.ем и сунчањем због оног мог ишијаса... Добро, де... Имаћеш Сутра све гото'«з- , ■ • •• - V -

Сутрадан гос'н Крсман стрпао гаћице у своју „акт-ташну" и кренуо на купање. Целим путем чудно се како то да му госпа Босиљка није направила уобичајену сцену, као и рапијих година, кад би полазио иа плазку. Била је некако равнодушна и чак би се могло рећи као да га сама терала да иде. Није било ни трага на њеиом лицу од неке срџбе. Једино му рекла да дуго не остаје на сунну, пошто је мало гојазнији, и да кад се сунча прво да се сунча потрбушке. — Зашто потрбупгке? — питао се непрестано г. Крсман. — Оно, истина, човек кад се сунча, сунча се са ова.ке стране, што кажу и с лица и с наличја, али зашто да почнем потрбушке.-. Ни у сну г. Крсман ннје могао да замисли шта је уствари. био разлог што га госпа Босиљка терала да почне да се сунча потрбушке. И никад се не би сетио да се није десило што се морало десита. Првог дапа на купању г. Крсман Јв очнгледно нриметпо да му се разголнћене дамице, нимфице с плаже све осмејкују. Алн некако много гласно и упадљиво. Чак толико упадљиво д а

је двапута улазио у своју кабину и загледао се свуд унаоколо да није нешто смешно обукао. Најзад је помислио да се потсмевају љеговом салу, еада у ери опште — линије... И, како је знао да се против природе не може пишта, опет је изишао на даске купатила... Кад тамо, опет кикот и шапутање међу дамицима у купатилу... Сутрадан то се поновило. Идућег дана опет, и тако редом... Госн Крсман се већ био забринуо. Није имао храбрости, као оно, лани, да задиркује девојчиће у купаћем костиму и да им нуди да их части „Каг безо"-лимунаду, или да их учи да пливају. Било му јасно да ту нешто није у реду, али није знао шта... И никад не би ни сазнао да... Једно подне, док се башкарио потрбушке баш, на даскама купатила, поред њега је прошла једна купачица у прилично оскудном костиму. Прошла и слатко се насмејала. Госн Крсман, се мало издигнуо и добацио: — Је ли тај слатки осмех мени упућен, госпођице? — Не вама, већ вашем ручном раДУ ■.. —- Каквом ручном раду, тепшо мени! — зинуо г. Крсман и превнуо се на леђа. А, одмах затим узео опет да се разгледа... Кад није пронашао ништа сумњиво, извалио се поново на даске и узео да размишља... Али тек што је ПЈрелистао неколико мисли, наиђе његова лањска познаница, коју је прошле сезоне научпо да плива па леђима. — 0, лепа моја грацијо! — кликнуо г. Крсман и усправио се — где смо ми? — Ту сам. ! — промрмља грација. — Па изволите седните мало... — А, не... Хвала... Несмем! — Како несмете. Од кога? — Од вас.

— Од мене? А, зашто од мене..» Шта сам вам то учинио да не смете.». — На тако, опасан сте човек. — Ко опасан? Ја? Та, и'те молим вас... Па ја сам питомији и од јагњета... — Не бих рекла... Уосталом види се на вама. — Шта се види на мени? — згрануо се г. Крсман. — Па то, ко сте и шта сте и какав сте... — Ама ви се шалите. — Не шалим се, ето пише... — Шта пише и где пише? Нећеге ваљда рећи да ми пише на челу? Грација се закикотала из свег гласа и рекла; кад се мало повратила: — Таман посла... На каквом челу. — Па него где пише .. ? — ИЈу ... Нећете ваљда да вам и то казкем ...! Г. Крсману тек тада пуче сумња пред очима, и као опарен јурну у кабину . . . Неколико минута доцније купачи су га видели како је као суманут одјурио, обучен с плаже . . . * Отада г. Крсман не долази више на плажу. Не жали се више ни на ишијас... Жали се једино на госна Босиљку. А ево и зашто: Кад је оно г. Крсман замолио госпа Босиљку да му уштопује оне рупице на гаћицама за купање, што су прогризли мољци, она је то и учинила. Али док је штоповала пало јој нанамет да извезе, својеручно, на туру гаћица: „Чувајте се заводника!" И, ствар Проста. Г. Крсмап, грешник, није нриметио тај „монограм" и, ето, избламирао се, и што је главно, дискреднтовао се бар за овогодишњу сезону купања . . . М. Дим.

датЖЖЖ Е_и аруге Д Ц вкАОтеТ'

СЛИКАР ТОДОРОВИЋ И ЉУБА НЕНАДОВИЂ Крајем 1856 годиие сликар Стеваи Тодоровпћ Дође у Београд и отседне код; свог пријатеља : ЈБубе Не.надовића, који је становао у једпој собици

у „Гранд хотелу". Та скромна собина била је уједно и редакција НенаДовићеве „Шумадинке". Увече Ненадовић Тодоровића, кога је авао „молером", упути да лсгне у један кревет, а сам се смести у други. Тодоровић је убрзо осетно све Неугодности тврДе постеље, јер је шареница била пребачена преко тврдих дасака. Чика ЈБуба је брзо заспао и није могао да чује како му се гост преврће по постељц хукће и нестрпљиво чека зору. А кад је свануло, прнмети гост да је у домаћиновој постељи душек, те још дубље уздахпу. Али се Тодоровић нешто присетио. Идуће вече. гост је легао раније, а Ненадовић је дубоко У ноћ писао ва своју уШумадпју". Коиачпо је и он пошао Цосле заморног рада на одмор. Алн ч%ало га је неири.јатио изненађење. Тодоровић је пренео душек у свој кревет и слатко спавао! Сада је дфшао ред на Неиадовића да пробди пелу ноћ на тврдој постељи и да се иремеће. А кад је доптло време устајању, домаћин је будио госта:

— Хеј молеру, устај! Али за идућу ноћ потражи пријатеља који има два душека, јер ја баш никако нисам научио да спавам на даскама! . Ипа.к је, чика-Љуба још тога даиа купио још једал душек и рекао госту: — Е, молеру, ти ми баш направи трошка! Шта ће мени два душека? Нећу ваљда да се женим да ми нв би један стајао празан! ЗМАЈ И ДЕЧАКОВА ПРИЧА Ноки дечак, нижегимналијалац, но<5лао је Змају за лист „Невен" причу коју је сам састаПио. Умолио је у писму Змаја да му у „Невену" одговорн да лн прича ваља и да ли ће Је штам-

ВУКОВА ДРУГА НОГА • Једаред био Вук Караџић у Будиму у посети код Берића. Ту се иашао и стари православац, велцки противник Вукове азбуке тргован Лаааревић. Да би се нашалио, а днајући да Лазаревић Вука лично не зиа. Бе-

пати, али да одговор буде такав да га други не разумеју, само он. Змај му је учинио по Вољи и одговорио му на дечији начин: — Припичапа непе вапаљапа.

рцћ га уиитао шта мислн. о Вуку и његовој азбуни., , ., ., — Ја бих му најрађе и ону другу ногу пребио! — одговорио је Лазаревић без предомиШљања: Сви ударише у смех. а Вук повичо |у шали: ■ ■ " ■■' V , — Та немојте, забога. та како ђу онда ићи? Лазаревић је сада пажљивије загледао , Вука и спазио дрвену ногу. Видећи како се залетео, зацрвенео се и промуцао: — -Е шта ћу вам ја, а ви нам иемојте у цркву дирати! Затим се збуњен и постиђен брзке боље опростио и отишао.

УЧЕСНИЦИМА КОНКУРСА „КОЛА" Уредништво „КОЛА" извештава све учеснике на нонкурсу радио-спинера: „Који гпас припада коме броју", да ће резултат бити објављен у идућем броју нашег писта. Тога дана објавићемо и списак награђених учесника с конкурса.