Коло
12
»У српску сликарску уметност чврсто верујем« каже г. Урош Предић на прагу своје осамдесетпетогодишњице.
који ме потсећају на старе дане и рада у коме се човек ретко кад заборавља... Стари уметник одмах продужује: — Али своју земљу, своју родну груду не бих могао никад заборавити. Сећам се добро кад ме је Миша Пунин звао да идем у Америку. Можда ме је тамо чекала далеко већа слава. Остао сам у Србији... Разговор се наставл.а после кратке почивке. — Српска уметноет? Да, у српску умегиост чпрсто верујем. Она иде сигурним корацима напред. Данас имамо велики број' младих уметника који много обећавају. Ми,- стари, ниједног тренутка нећемо осетнтн суревњнвост ако- нас буду нретекли... Напротив !... — Шта мислпте о модерним правдима у сликарству? — Кажу да су стари људи конзервативни. Тврди се да нису за новв путеве, нове стазе које треба тек утираги. То је заблуда. Али не треба застрањивати ... Покупгаји се морају нравити. И, сасвим разумљиво, ту мора бити погрешака. Али, зато се те погрешке одмах поправљају. Али с вечитих путева уметностн и лепоте не треба силазнти. Тек у том силажењу је грех... — Да ли још можете Да радите? —- Осећам да сам стар. Смрт је близу. Готово на домаку руке. Већ сам изнемогао. Морам да се чувам претераног напрезања. Па, ипак, и даље радим. Борнм се с тешкоћама. Једно око ми је болесно. Немам више поверења у вид. Али, још нисам клонуо .. < Још радим као тто сами видите... , Ове речи нашег великог умехника немо је потврђивао један започети рад на ногарнма ... п. П.
Галерија портрета г. Уроша Предића: славни уметници српске позоришнв сцене, поч. Пера Добриновић, поч. Милорчд Гавриловић, поч. Сава Тодоровић, гђа Арсеновић, поч. Илија Станојевић-Чича и поч. Исајловић. (Сиимци: а . Симић)
роз Који .дав бдће ми осамдесет и уЈ\. пет година — каже г. Урош Предић, — То је скоро један век. Али. не осећам се уморним..,. , . , Седели 'смо у 'атељеу нангег великог старог уметпика. Довршавао је : један портре. И причао ... И-за њега стоји пун, плодан жнвот радног човека. Шездесет година сликарског рада. Уметннк нам нрнча о својим почецима, о младалачком сан.арењу, о првим успесима. Било му је тек двадесет две године када је у Бечу добио Гунделову џаграду. Младић из банатског села скренуо је на себе пажњу. Убрзо после тога одлазн у Минхен. Наставља студије. У Грипенкерловој школи већ се изграЈзује, у релативно младим годинама, у озбиљног и великог уметника... — Била је то за мене свакако вели,са част — прича г. Предић, када ми је поверено да израдим у Бечком парламепту тринаест слика нз митологије. Од толиких сликара у Бечу, много познатијих но што сам ја био, избор је пао баш на мене. У тим година, по завршегку радова за фриз Бечког парламента, г. Предић је већ познат сликар. У његовим омиљеним мотивима падају у очи необично оштра реалистичка запажања. — Из Беча сам се вратио у своје родно село — наставља г. Предић. И дани које сам у њему провео, радећи неуморно, без предаха, несумњиво су најсрећније доба у мом животу. Никада нећу заборавити оно спокоЈство и мир, нарочито данас, кад сам оставио за собом толика бурна времепа, кад сам надживео пет владара и толике преломе у животу свог народа... У тој средипи уметник је нашао безброј мотива за своја платна, од којих је само мали број скица сачувао у свом атељеу. Ту су и чувена „Весела браћа": широко банатско небо, блатњав друм, гајдаш и три распевана човека, а изнад кровова прамење плавичастог дима ... Многа платна нажег најстаријег сликара пропала су у бурним временима, иарочито слике са Обреновићевог двора. Тако је нестао, у вртлогу догађаја 1903 године, у време убиства краљице Драге и краља Александра, један портре краљице Наталије, као и неколико слика које је уметних радио за краља Мплана. Само неке од ових ретких, скупоценнх слика сачуване су по старим српским домовима. Већ преко тридесет година борави г. Предић у Београду. И ретко кад пспушта сликарску палету и четкицу из руку. У свом атељеу чува он читав низ портрета наших најпознатијих уметника. Ту је скоро цео стари Београд. с Пером Добриповићем, насме-
— Данас је све друкчије — кажв помало сетно стари уметник. — Погледајте... Уствари, ту више и нема видика. Нема кућица у зеленилу и башта са сунцокретом. Наспрам нрозора ател.еа испречило се неколико ружних, сивих високих кућерина. — А цело моје небо, то ми је оно јадно плаво парченце које се једва види... Г. Предић је уздахнуо: — Можда бих се помало и осећао туђим у овом свету да нема ликова
Десно — Г. Урош Предић.
јапик чича-Илијом, с господственик Савом Тодоровићем, болесним Исаиловићем, с дрхтавим уснама, у грозничаВом грчу. — Све сам их добро познавао прича г. Предић. — И данас, кад их више нема, ја и даље живим с њима... На другом зиду атељеа је низ слика које је уметник израдио посматрајући стари Београд са свог прозора. Налилула... Неколико кућица у зеленилу и баштама, преко Дунава бескрајна равница. А тамо на периферији, свега два или три фабричка димв.ака.