Коло

13

Каријера једног нашег славног футбалера

џиапде.

веи. Навијачи бразилијачског тима нудили су ми читаво богатство да пропустим само један гол. Припремали су чак и атеитат на мене. У бливини свлачиониде ухваћен је један павијач, нрави мајстор у бадању нозкева, који је у наступу навијачкв страсти имао намеру да ме погоди пожем нриликом изласка из свлачионице на терен. Бразилијанци су ааиста најватренији навијачи на свету. Опедијална полиција претреса навијаче приликом уласка на стадион. Пре сваке веће утакмице гомила револвера и другог оружја одузима се од темпераментних. павијача. Безброј утакмица је прекипуто због пуцњаве и туча, какве се, иначе не могу ни да вамисле у Европи. , , , Милован Јакшић стекао је тако велику славу' да је могао да остане У Јужној Америци. Нућеие су му огромпе суме да игра у једном од тамошњих клубова. Имао је само да бира да ли ћв остати у Уругвају, Аргептини, Бразилији, Боливији или Чилеу. Али он се одлучио за Београд. Није хтео да остане сам у туђем свету, тако далеко од своје домовине ... ,Па ипак је једном дошао у искутеи>е да се настани у иностранстау. Добио је веома повољну повуду из Француске. Спремао се да кришом отпутује. У то време налазио се у тешким материјалним прнликама, па је у понуди из Француске видео обезбеђење своје будућности. У томе га је, међутим, спречио један угледни спортски функционер, иначе н»егов заштитник, који му је указао на све тешкоће на које наилазе професионални сцортнсти у ипбстранству. — Па од чега ћу онда да живим? жалио се популарни голман. — Зашто не отвориш књижару? Покушај, можда ћеш успети ... Уговор из иностранства био је при- . мамљивији, тим пре што се показало да славни спортисти ннсу баш нај-

То су она бескрајна дворишта у Сарајевској улици. Нижу се расклиматани кућерци с полуцаном ћерамидом и доксатима на гњилим гредама. А кроз средину калдрмисаног дворишта тече поточић прљаве водуриле. По цео дан сути се по дворипјту постељина, пребачена преко маЛих, кривих прозора;.. Сви се ту познају, као да у двориИггу живи једна цородица. Сви заједпички брину своје крупне и ситне бриге, заједнички се сносе сви јади и деле све радости... И увек ту има пуно деце. Читаво дечје обданшпте. Вичу, смеју се, пла-. чу и туку се. Изнемогле старице из-' неле старе наслоњаче на доксат, седе склопљених очију, с рукама у крилу... Поштар је дошао изненада. Нико га лије приметио кад се провукао кроз писку, дрвену капију која сваки час прети да се сруши. Човек је вастао насред дворишта,' осврнуо се око себе, ставио наочаре, усукао бркове и гласно прочитао име на писму, загледајући га са свих страна, као да га тада први пут види. За тили час помолиле се главе на прозорима, изишле жене на доксате. — Писмо из заробљеништва! — рекао човек. — А горе, уврх степенида, стоји мала, коштуљава жеиа. Брише кецељом руке. — За мене? Осмех задовољства и среће прелетео Јој лицем. Побожно, као да се дотиче. пеке светиње, узела је нисмо из поЈнтаревих руку. Прелетела је погледом по дворишту. — Чика поштар је дошао, сипе! и г ухватила босоногог малишана за руку. — Тата пише! — зајецала је жена

и нагло,, као да се нечега стиди, брзо утЈ)ла, крупне сузе својом кецељом. Малишан, сав збуњен, прибија се уз њу. Однекуд се појавнла мршава, нлавокоса девојчица с витицама. Оиа је већ велика. Она разуме. И плаче ... Жена журно трчи уз степенице, враћа, се сва задихана. •— Извините, више немамо — каже осмехујући ое и пружајући човеку новчић. Добила је писмо из заробљеништва и једна старица. Дуго га стискала на увеле груди. И показивала свима: ' — Вто, знала сам... Не заборавља он мене ... Зна сигурно колико на п.ега миелим.., Сине мој... Једини... -V- - Џ ' Сад настаје невоља. Једно писмо је иа немачком. У дворишту нико не зна лемачки. - - - - ■ — Не мари — каже жена. — Чекаћу док неко не наиђе ... Њ"ој .је свеједно. — Важно је само то.. да, је добила ци.смр, Она зна, поуздано зна, да нема рћавих вести, да је све добро, да их отац све воли и да ће се једног дана враТити у отаџбину... Старици, која' је добила ! писмо од сина, читају други. Она седи у наслоњачи, опет је склопила руке у крилу. И тек повремено диже суву руку и брише невидљиве сузе с испијеног ока. Сви знају да је стигло писмо из за1)обљеништв"а. И сви долазе да га видс, да га разгледају са свих страна/... Људи у сурим, тешким оделима, с 'кожним торбама на трбуху, често цамосе писма из даљине, исписана оловком, топла, челсњива. Разносе их иа десетцне хил.аде за; сваки крај, Б.еограда. Разносе их по целом граду, по огромним ,иа,латама, но далекој пери-

— Хвала, чико, што си ми донео писмо од мог татице!

Ферији с ниским кућерцима. Причали су нам ти људи о многим дирљивим нризорима, о сузама и радости оних којима пишу из далека... из заробљеништва... — Није иам тешжо да се пењемо по неколико спратова кад носимо заро-

бљеничко писмо — кажу они. — Знамо шта значи... И сви ти што причају, верне добре писмоноше, признају да увек отстоје док дрхтаве руке отварају омот заробљеничког писма, и пођу даље, кад осете да и њима суза 8амагли очи...

послужи. Задовољни су и горди због тога, јер им се не указује тако често прилика да разговарају с неким славпнм футбалским асом. Милован Јакшић није макар ко. На првом светском футбалском првенству у Монтевидеу он је, по мишљењу најистакнутијих футбалских стручњака, био најбољи голман. Бразилијанци га, свакако, још нису заборавили. „Ел гранд Милован", како су га звали у то време у Јужној Америци, победио је бразилијанску екипу, савладао је тим од кога је стрепео и сам Уругвај. Брааилијанци се, још усто, никада нису палазили у тако доброј форми као тада-. Били су, шта више, Фаворити и да им Милован Јакшић није омео рачуне, вероватно би освојили првснство света у футбалу. — За време нолувремена ове пајузбудљивије утакмице у мојој футбалској каријсри, — присећа се Јакшић, =- ја сам могао да постанем богат чо-

срећније руке у трговини, али Јакшић је више волео да остане код куће него да се потуца по иностракству. — И нисам погрешио, — каже данас, негда славни „Ел гранд Мило-

ван", — јер сам потпуно успео у своме послу. Било је тешко у почетку. Почео сам с празиим кутијама у рафовима и с рпом књига добијених у комисиону продају, а данас сам мали газда.•/ Милован Јакшић посветио је своју младост нашем спбрту, али и спорт му се одужио: доприпео је много да му будућност буде обезбеђена. Истина, ва књижарском тезгом, алн, свеједно !...

/1лноги наши популарни спорти/џ[ сти покушали су, под окриљем своје спортске славе, да у трговини или у неком другом сличном послу осигурају своју будућност. Показало се, мећутим, да су много бољи футбалери него трговци. Моша Марјанов&ћ је учинио неколико покушаја. Али није имао среће. Док су други стекли богатство продавајући лозове, Моша је на овом послу изгубио сав свој капитал. И покушај са радионицом ва глачање и чишћење паркета стао је Мошу ириличну суму новаца. Ни Глигоријевић није боље нрошао. Остали, као и он! Показало се, да није исто: добар футбалер и добар трговац! Једно је срећа у игри друго у послу... Али, један је бно срећније руке од осталих. Деца најрадије купују оловке, мастило и вежбанке у књижари Милована Јакшића. Дечади су најсрећнији онда када их сам књижар

У борби с брализијанским футбалерима , ( О ним &кј приватна овојина)

... и за тезгом своје књижаре! . (Онимци: А. Спмић)

I— Кога воли татица?, !— Мене! •— Зато ти, душице, често и пише ...