Коло

6

(26) »- — Па дапас сте бпли с маникирком, у Ножану. Први пут после Довила. — Гле, гле! То сте ви трагалп за мпом? — Да је то било не бих вам ни рекао. Него, могли би гдегод да седнемо? И одоше у једну малу кавапу у улици Вивиен. Тако је Лонтоне, ствар се показала као врло опасна. Имамо да расправимо много тежи случај од злочина. ,То су све лудаци који знају да су то. Нећу вам именовати ни једнога... — Например, Грошем! упаде Лонтон. — Зар знате? — Као што видите. Знам и идућу седницу те секте.

!— Колосално! Је ли ускоро? 27 септембра у осам и ло увече. — Где? Лонтон се мало замисли па рече: — Важи ли још ваша реч да се малој неће пишта десити? — Разуме се! — Ма какве биле околности? — Ма какве биле, само ако од нао вависи. — Зна ли Карли за ваше обећаље? — Наравно да зна, иначе вам не Сих обећао. — Па аашто онда толико мотрите ва њу? — Ко то каже? Желео сам да је заштитим ако буде нотребно. А свакако да сам мислио и на то: да се зец враћа увек истим путем. Уосталом, нико па ни ја није могао да је прати дуже од пет минута. Видра је то. — Прибелезките: Авени де Ош 12. рече Лонтон пошто се најзад уверио у искреност Морелијеву. — Допустите, Лонтоне, да одмах телефонишем. Морам из вашег саопштења извући закључак. — Молим. — Морели се убрзо вратио. — Карли вам захваљује. Желео би да вас види. То је ваљан човек. Запазио сам то. А колико му је година? — Педесета. Ја сам дуго сумњао У његово знање. Али откако је узео узде у своје руке, јуре кола као подма• аана. Међутим врло ретко излази. Седи за својим писаћим столом и пискара табак за табаком. Кад га тако посматрам изгледам еам себи као ђачић. Често опет он ми личи на ђачића. Узме таво неку књигу из библиотеке. а то су све стручне, научне књиге, прелиста је мало и одмах нзда наредбу. И све што нареди сасвим Је умесно и тачно. Ја не могу да схватим како све то изводи. — Па не можете, као што ни он не би могао да се спађе у вашем послу. А његов је иосао и много лакши. — Како то? — Јер има посла са болесницима. Њима недостаје дар 8а комбинапије. Оио што мисле то је увек логично и може унапред да се погодн кад је већ једном утврђена крајља тачка. — Мислите? Немају комбинациЈе! Зар Грошем нема? Судски психијатар в шеф психопата? — Али морате признати да то није нормално. Шта ли ће бити са њим? — Ви ме много питате. Многе су особе његови обвезници и према томе компромитоване. Ја не могу да схватим како је тај човек постао проФесор и доцепт психијатрије! То је смешно! — Једва чекам да о томе напишем

низ чланака. Не могу више да трпим вашу цензуру. — То је била моја молба а не цензура, Лонтоне. — Знам. — И морате чекати бар до 27 септембра... — Морам? — Ја тако мислим... Лонтон га погледа, да ли наслућује његово осећање према Алиси? Морели се смешкао. Он није заборавио онај Лонтонов поглед на прозру сељачке куће. — Ви сте у праву, могло би бити врло опасно. Грошем. наравно, и не слути шта га чека? — Свакако да не слути. Припремљена замка потпуно је невидљива. Желите ли да присуствујете хватању? — То би било величанствено, Морели ! — Говорићу о томе с Карлијем... * По подне 27 септембра у седам и по сати, у сали главне полиције, држана је важна седница, којој је претседавао Карли. Присуствовали су државни правобранилац, један истражни судија, управник града, сенатор Бомон, члан финансијске комисије у Министарству и два секретара. — Јесмо ли пред каквим превратом? упита сенатор кад су сви носедали око стола. — Тако нешто... одговори му управник града. — Зашто се, молим вас, не изјасните у чему је ствар? — Морате се стрпити још неколико тренутака, господине сенаторе. Карли је пред собом распоређивао неке забелешке, па затим рече: — Господо, вечерас ће се десити уништење једне опасне организације, при чему се морају предузети миогобројна хапшеп.а. У теспој сарадн.и с полицијом безбедности, пошло ми је 8а руком да уђем у траг једној опаспој банди. Она се назива „Секта психопата", шеф је те оргапизације професор Грошем, познати психијатар. Сем управника града, кога је Карли о свему раније обавестио, сви остали изиенадише св и изразише своје чуђеље. — Како је тако што могућно? викну сенатор, али Карли је мирно наставио: — Професор је мени одавна сумњив. Запазио сам да је као судски експерт, својим стручним мишљењем спасавао кривнчне и политичке одговорности препредене варалице. Поменућу само Стависког. Још тада сам хтео да се умешам али сам сазнао колико је опасан тај човек. Кад се Стависки одлучио да све призна, одузео је себи живот, то јест „уклоњен је" као пре кратког времена Дипре.

— И то није било самоубиство? промрмља државни правобранилац. — Даље, потсећам вас на оног сведока Пренса, кога је код Дижона прегазио воз, баш онога дана када је истражном судији хтео да преда извесна писма. Па сетиге се и инспектора Бониа који је гакође припадао Грошемовој организацији. Тада је јавно мишљење заступало гледиште да се цела афера Стависки морала заташкати због политичких и државних разлога. И ја сам био тог мишљења. — Не развлачите толико те своје закључке! упаде му у реч сенатор, али Карли хладно продужи: —Био сам тог мишљења, јер тада нисам могао нппгга доказати. Али данас сам у стању да то учиним. Посланици, сенатори, чланови полиције па чак и влада уплели су се у ту организацију. Неки су на генијални начцн компромитовани ма да нису формално припадали њој, а неки су активии чланови због новца. Они својом подмитљивошћу доказују да се могу сматрати за психопате и да је професор Грошем, који само такве људе. тражи, човек најопасније врсте али не и будала. Он је уздигао Ивара Кригера и уништио, код њега сам нашао доказе о скоку финапсијера Левенштајна из аероплана у Ла Манш. Имам и илан на који су иачии функционисала врата кабине... — Јесте ли извршили претрес куће? упита истражни судија. — Више пута и у неколико места, али то сад први иут изјављујем. Све је изведено на нарочити начин. Како, то не морам да објасним. Али другче се није могло извести. Није било места где није имао свога шпијуна. — Честитам вам на успеху! рече државни правобранилац. Ванредне прилике траже ванредна сретства. Да ли би хтели мени и господи унеколико да објасните своју тактику? — То је врло просто. Ја ослушкујем свуда оно што ме интересује, глас народа. Мишљеље народа ничим се не може завести. Оно је као сито, просеје све; што је нејасно то остане у ситу док не изиће дело на видело. Бто, Ставискову аферу заједно с Кригеровом парод још није сварио. Јер професор је велики мајстор. Никад не заборавља кочницу кад се спушта низбрдо. Преко црвоточног Дипреа он је од судског експерта постао судски лекар. Отворио Ј 'е клинику за судске пацијенте и оне који то могу постати. Изабрао је оне који га интересују. Његове дијагнозе биле су ааповестн органима истраге и суду. Државпи правобранилац поцрвени. — Морам вам скренути пажљу, Карли, да сам ја те дијагнозе често побијао. — Тачно је, господине државни правобраииоче и то ми је годило. Па

инаж сте се одазвали професоровом позиву и посетили га у љеговој сјајној вили. У томе је његова јачина да ухватп противне струје чим се појаве. —А зар нисте и ви једанпут били тамо? добаци Бомон. — Трипуг, господиие сепаторе, и увек сам се сусрео с вама. Разлика је у томе што сам ја тада •вршио увиђај по кући. Чак сте ми и ви једном помогли. — Ја? — Да. Онда кад сте ме у игри с професором заменили у партији ската, јер су ме позвали на телефон. То је било пре четрнаест дана... — Сећам се врло добро. — То ми је мило. Управник града кришом се смешкао. Сенатор Бомон није био његов најбољи пријатељ. На срећу послушао је Карлија да откаже ону вечеру, иначе би сад дошао ред и на њега. — А какве везе с овом афером има Блонделова улица број седам? упита истражни судија; коме није био пепријатан незгодан положај државпог правобраниоца. Изгледа да се Морели ту много копрцао. Јесте ли ви били с њим на истом послу од почетка? — Јесам. Шго Морели није могао даље да продужи то нема никакве везе с његовом способношћу. Блонделова улица број седам служила је организацији као слуга за спољни посао. Никуда се лакше није могла ухватити веза као одатле. То је била слаба тачка у Грошемовој организацији, као мали дућапчић који је запоставл.ен поред огромног облакодера. Слабо надгледаи јер је апсолутно одан. Некдкав Лебрен, био је најстрашнији човек у тој банди. Он је извршивао смртие пресуде. То је све извођено вешто, да ни у једном случају није остављен ни најмањи траг. Његово је последље дело убиство Алекса Мурфиа код Лозане. Ја сам инспектора Кордеа олредио да прати тога младића и Корде је успео да стекне његово поверење. Приметили су их да иду заједно и сутрадан узалуд је Корде очекивао Мурфиа у једној кафани у Лозани да добије извесна обавештења. Њега су извукли из језера у близини Моржа; имао је привезан камен око врата, а ничега за утврђивање идентичности ... Карли погледа на зидни сат. Било је осам. — Тај је Лебреп већ у затвору. Нешто је намеравао али ја сам га спречио. Присутни су ћутали. После једног минута упита сенагор Бомон управника града: — Смем ли зпати, драги пријатељу, зашто сте мене позвали на ову седницу? Излагања која смо чули врло су занимљива али за полицајце и правнике. Не видим раздог зашто сам ... Пре но што је управник стигао да одговори упаде Карли: — Ја сам предочио господипу управнику да је ваше присуство неопходно. — Зашто? — Јер вас је професор Грошем баш сада хтео да потралш у Министарству. — Ја о томе нишга не зиам. — Али ја знам. Он је нешто наслутио и хтео је да вас испита... — Ја га тако рећи врло мало познајем. — Али то је, у вашој ситуацији, више него што треба, господине сенаторе. — Допустићете, да је то врло смешно! Шта бих ја могао да му саопштим? Сад сам први пуг чуо о том догађају. Господине управниче, ја не допуштам оваква нагађања! Ту престаје све! Сенатор је скочио са столиц<< —Ја нисам навикнут да говорим у „рукавицама", госиодине сепаторе! одговори оштро Карли. Професор Грошем имао је и вас на лечењу у својој клиници. Од чега вас је лечио то ћу ирећутати. Али то је било довол.но да му будете обавезни захвалношћу. Сенатор прасну понова: — Од куд ви долазите да се мешаге у мој приватни живот? (Наставиће се?

Писмо Како смо срећни, оче, да можеш знати оамо, Откад си слику своју послао нама амо! Наш поглед стално на н.ој почива, Јер, гледајућ' на н>у, као да говоримо с тобом! И често пута, када те снивам, Надам се и чезнем да се видим с тобом. Једном те усних како се љутиш на ме, Али без грдње и без галаме. Гледаш ме благо, а бледа уста твоја Шапућу ури : „Ајд, ајд, циганко моја!" Збогом, мили тато, здрав и спокојан буди, Нек ти наша љубав увек пуни груди. Поздравља те мама, са три сина млада, Љуби те и грли, твоја ћерка Нада. Београд, јупа 1942 Надежда В. ГавтловиН, учепица Трговачке академије