Коло

а ГЈ1/11ПП: - ПД1Ј-ГМ1—

О ./ ма људи разних амбиција. Ве//[ ликих и малих. Неко, тако, жели да постане прота. Рецимо, окружни прота у богатом месту. Други би хтели да постаиу порезиици, трећи да се богато ожене. Ја нисам толико нескроман. Нисам, чак, ни он оних, који помишљају пре времена на пензију. Ја ■ имам једну скромну амбицију: да пишем приче и романе. Па, зар је то грех? Знам да се ништа без напора пе може постићи. Имам ја искуства. Лепо, нрилегао сам иа посао. Дакле, да пишемо причу. Само, није то пимало лак посао. Треба, пре свега, да човек има инспирацију за писање. А, ја је нисам имао. Само, немојте ви да мислите да сам одмах клонуо духом. Боже сачувај! Отишао сам, лепо, у Народну библпотеку и потражио литературу, у којој се говори о славним књижевницима и о њиховом животу. Узео сам јсдан стари деловодник, и у њему, као рецепте, побележио све што су радили моји славни претходници, кад нису имали инспирације за писање. Све сам то лепо нумерисао и/ спремио се да пишем ... Број 1: „Ибзен је волео да пише лежећи." Врло добро! Легох у кревет и спремих мастило и хартију. Ко зна колико сам тако лежао. Инспирација није долазила, па сам у иеко доба и заспао. Тек, ујутру — ваљда сам се претурао у сну — мастило се пролило по јо.ргану. Значи, не ваља Ибзенов начин. Број 2: „Чехов је најбоље радио кад је чешкао своју бујну браду." Добро. Ја, додуше немам браду, али нустићу је. Причеках три месеца док

ПИШЕ: С . ПАНТИК^. ми не порасте бујна' брада, в почех усрдно да је чешем. Али, ни то не помаже. За сваки случај браду нисам обријао, али пређох на рецепт број 3:

Не знам како се то десиго, тек уЈутру ме газдарица нашла како лежим на ћилиму, и озбиљно ме саветовала: — Не ваља вам посао! Нлад човек, а толико се опија! Ето, ни кревет иисте могли да потревите !.. Побогу, па ви сте пили и мастило? Нисам се увредио. Шта знају газдарице о књижевности и инспирацијама! Наставио сам са идућим рецептима. Пустио^сам косу, купио шешир са великим ободом, позајмљивао од непознатих људи новац, био безобразан У друштву дама (по Пушкиновом рецепту), јео печене јабуке пре сцава-

„Толстој је најрадије, у почетку своје каријере, писао лежећи на поду, пијан." Купих једну литру клековаче, легох потрбушке на ћилим и приближих мастионицу и хартију до себе. Држао сам перо, пијуцкао клековачу и чекао инспнрацију.

н>а, почео да свирам у контрабас, завлачио се у разне подруме ... Истина,. инспирација ми . још није дошла, али не треба очајавати. Имам ја још педесетак рецепата у моме деловоднику. Ваљда ће неки од њих да помогне. А дотле — причекајте на причу. Треба бити стрпљив у животу ...

1(ЧорсШ) боОРРГИ * ПИШН * ЗВРИЦА БЕ^ЈПИТ^-

/Јлилап је био леп младић. Имао Ју / је нечег топлог, непосредног у целом свом држању. А дубоки поглед његових тамних очију остављао је трајан утисак на сваког ко би га бар једном срео. Многе девојке су уздисале за њим. Јодне вечери уггозиао се сасвим случајно с неком позоришном уметницом. Звала се Нина. Било је то на мору. Она га је тренутно одушевила. Али, њихово познанство убрзо се п^етворило само у пријатан сусрет. Доцније, он му није придавао никаву важност. Десет дана провели су заједно. А онда их је судбина раставила. И једно и друго задржали су само пријатељске успомене. * После хладне, досадие зиме дошло је пролеће. Шетајући Калемегданом његов поглед сусрете се с крупним очима неке младе девојке. Имао је утисак као да су те очи, које су се дуго задржале на њему, хтеле у једном тренутку, на душак, да открију сву њену душу и срце. Био је то можда први поглед пред којим није остао равподушан... Пролазили су дани. Милан је често виђао непознату девојку. Увек на и.стој стази шеталишта. Седела је наклупи, с књигом у руци. И увек га је сусретао исти поглед, отворен, простосрдачан. И никад није мењао боју. Али, сваки пут кад би срео девојку, Милану је падало у очи све упадљивије бледило њеног 'лица. Шетње по тим усамљеиим стазама на Калемегдану, које га дотле нису одушевљавале, постале су му отсад навика које се иије могао да ослободи. Једио поподне, уграбио је прилику. Не размншљајући више, ни тренутка, сео је на клупу до ње. Посматрао је испод ока. Приметио је да има мале, нежне руке. Прса су јој се немирно подизала,. као да у њима куца преплашено срце неке птичице. Седео је неколико часака сав збуњен. Жене за њега, упркос свему, ни-

кад нису претстављале загонетку и увек је знао да им се у најпогоднијем тренутку обрати. Алц сада... Ипак се осмелио: — Госпођице... опростите... Али, мени се чини да се ми већ одавно познајемо... И просто се тргнуо од свог узбуђеног шапата. Она није ништа одговорила. Само је уморно склопила очи. Када их је поново отворила, тихо је прошапутала: — И мени се чини...

Виђали су се од тада редовно. Затварала је очи и губила се у његовом наручју. Шетали су често обалом Дунава. Понекад не би ни речи просло-

вили. И само што Ои се од ње. растао, Милан је осећао како му срце већ обузима чежња, безмериа чежња. Сваки њихов састанак био је за њега догађај. Увек нови дожпвљај... Пролазили су месеци. Али, иако уверена да је он воли, Љил>аиа је изне-

нада почела да .страхуЈе да га не изгуби. Уверавала је себе да је у заблуди. Па ипак... Неких тренутака чинило јој се да је судбина запечатила њихову љубав под страшним знаком неизрецивог душевног мучења. И бивала .је све блеђа. Умор јој Се оцртавао. Брижно се распитивао за њено здравље. Једног дана опа се придигла од болести. Али о том свом оздравл>ењу ннје пре тога нпшта писала Милану. Хтела је да га нзненади. У јучерашњем писамцету писао јој је да ће сутра бити у позоришту. Љиљана је купила карту за тај дан и на читав сат пре почеТка чекала га на улазу. У једном тренутку свест јој се помути. Видела је Милана како иде под руку с неком елегантном женом. Била је необично лепа. На своје запрепашћење видела је да је то уствари позоришна уметница која је тих дана гостовала. Познала је одмах, по слици у новинама. Бризнула је грчевито у плач. И побегла као да је неко гони. * ' Када се Милан вратио из позоришта кући, затекао је једпо писамце па столу. Одмах је позпао рукопис. И застао као громом ошинут. „Волела сам те искрено. Живела сам само за тебе. Не знам откуд знаш ону жену с којој сам те данас впдела. Али свеједпо..^ Ми се више никад нећемо видети.~Страшпој мојој болестп, коју сам толико од тебе крила, верујући да ћу је моћи једпог дана излечити, сама ћу помоћи... Да што пре буде готобо са мном... Јер тако је морало бити..." Милан је суградан с неверицом прочитао у новинама вест у криминалној рубрици. „Млада девојка, измучена страшном болешћу, скочила у Дунав". Зајецао је горко и стиснуо слепоочнице у којима је нешто лудачки ударало..,

(уа&гша>

Зашто треба јести што више воћа и поврћа? /ј схрана човечија треба да буде ^/[_ мешовита, гј. да садржи беланчевиие, које су потребне за пакнаду оних беланчевина које се троше радом свих наших ћелија, затим масти, које служе као резерва и које оргапизам троши у недостатку друге хране и напослетку угљене хидрате (шећера) који су извор енергије наших мишића. Осим тога правилна исхрана мора садржавати доста витамина и соли, јер без њих настају тешки поремећаји у иашем организму, који могу проузроковати и врло озбиљна оболења. У правилној човечијој исхраци мора постојати известан , однос између ноједицих њених састојака. Тако напр. човек треба да поједе одприлике 3—4 пута више (у грамовима) угљених хидрата од беланчевине. То парочнто вреди за особу која много телесно радн. Али исхрана зависи и од других Фактора као иапр. од обичаја, поднебља, годишњег доба, узраста, стеиеиа цивилизације, телесног рада, економског стања итд. Годишње доба игра важну улогу у исхрани, јер од њега зависе нзвесне реакције човечијег оргаиизма (на пр. стварање топлоте) као и врсте намириица које се могу добити. Другим речима човек се не може подједнако хранити лети и зими, онда када има и када нема свежег поврћа и воћа и онда када му је потребно да се брани од топлоте или од хладноће. * У погледу исхране лето ј "е благородпије. Прво због тога што човек не мора много да једе — врло важна чињеница у садашње време! — затим што је храна, коју треба лети јести, врло здрава и корисна организму и напослетку што лети стоји много већи број намирница човеку на расположењу за исхраиу. ПоврКе и воће садржи малу количину беланчевина, мало више угл>ених хидрата (шећера) — нарочито воће! — а уопште не садрзки масти. И поврће и воће садржи врло велику количину витамина. Из тих разлога оно је лако свављиво, не изазива никакво оптерећење рада желутца и црева и не ствара велику топлоту у организму нриликом сагоревања. Осим тога поврће и воће садржи доста течности, што је за лето врло корисно јер гаси жеђ са прилично целулозе, еупстаппије која се теже вари, али која потстиче црева на правилан рад. Осим свега воће има у себи и врћних киселина које такође регулишу цревну функпију (отуда и проливи када се ј 'еде много воћа, нарочито на ште). * Поврће и воће тако је добра и корнсна храна да се оно даје и најтежим болесиицима. Желудачно-цревни болесиици, болесници од срца, јетре п бубрега, особе са артериосклерозом, „гихтом" (подагром), гојазне особе, у извесној мери и болесници од шећерне болести, могу да ј 'еду поврће и воће, које им може служити и као лек. Позпато је да постоје нарочите тзв. воћне дијете пли воћпи дани, који се проппсују извесним болесницпма. То су дани када на пр. болесник са високим крвним притиском, може да појпде једиио килограм до килограм и по негсог воћа Осим тога не треба да поједе ништа, више. па чак и да. не попије пикакву течпост. Једап пли два „воћна дана" у недел>и могу бити, код извесних болесника, много кориснијп од многобројних лекова. * Али поврће и воће могу бити и опасни, јер преносе разне заразне болести, нарочито трбудпш тиФус, паратифус и дизентерију. Поврће Које се .кува мање је опасно од салата и воћа који се пресно једу. Да би се човек сачувао од заразе воће треба добро испрати пре јела, а У случају појпве неке епидемије треба га пратп у прокуваној води и оно које се може, љуштити пре јела. Оспм тога воће треба јести увек са чистим рукама, јер шта вреди пспрати га када руке могу бнти загађсне заразним клицама. Д р . С.