Коло

4

/Лије дугачка ова истинита и * Ји трагикомична прича. Видећете и сами ... Догађај се одиграо у кући г. Вићентија, чиновника десете иоложајне групе, јер код кога би другачије и могло него тамо где је танко... Г. Вићентије личио и добар је чииовник, и добар човек и добар муж. Али, сви ти његови квалитети нису ништа помогли г. Вићентију у његовом чиновничком напредоваљу. да не кажемо жаријери, пошто ту реч „каријера" његова госпа Персида нпкако није трпела... — Јадна ми кари.јера — говорила би гоепа Перса — десет година у десетој групи, а пре тога десет година неуказпог службовааа... И због те завстале каријере свог мужа госпа Перса била омрзн.ула све десетке на свету и све што почиње с десетком. Због тога, например, нпкада није хтела да се попне иа трамвај „Десетку" иако сталује чак на Вождовцу... Због те злогласне положа.јне групе намрзла је чак и „десет сати" па у то време неће иишта ни да пипне у кући... Још кад јој они из Електричне цептрале одобрили само десет киловата струје, хтела је да побесни... Овог јадног Вићеитија стално је, разуме се кривила, за тај баксузлук десетке у брачиом жииоту, и говорила му: — Где су ти те твоје толике везе, иа да се мало гурнеш лактовима као толики други... Да изиђемо једанпут из те десете групе па да пређемо у девету... Чини ми се поново би се родила... Овако, све ми се чини као да већ десет година поиављам 1'едан те исти разред.... А, г. Вићентије слегао само раменима и уздисао: — Даће Бог, биће ваљда боље... И нама ће. ваљда, сваиути једиог дапа... — Свануће нам. ђавола.. Нема ниш■а од свањивања док сам нешто не предузмеш... Што; рецимо. не з&молшн твог шефа... Објасни му, лепо, како су иас сви пр?стигли и прескочили а ми још у исто.ј груии... И кљуцала госпа Перса тако грешиом г. Вићентију. ко!и увек обећавао да ће говорити са шефом, и увек кад бн дошао нз каинелари^е налазио други изговор. као извињење што још није могао „да пређе на ствар!" Трпела тако госпа Перса а трпео и г. Вићентије, све до ономад кад се деси— опо! Ономад, као што рекох, око подне, преко обнчаја. дотрчао г. Вићенти.је кући, сав заднхан и усплахнрен, и почео ■још с врата«

— Жено. кажи драгичка! — А, што? Да ниси прешао у девету? — Нисам! — Па што онда да кажем? — Е, па лепо, не мораш да кажеш... али мораш нешто брзо да спремиш за ручак, нешто онако људски, јер нам се сад пружила прилика па ко зпа кад... — Каква прилика? — Па, прнлика да изнђемо из неирилике... Позвао сам шефа на ручак! — Шта-а-а-а! — забезекнула се госпа Перса и умало се не затетура на ногама... — И кроз један сат доћи ће... — За данас на ручак! Па ти ниси при себи човече... Какав ручак. кад имамо само празан пасуљ! Г. Вићентије, очигледно није рачунао с, тим, али нше се имало куд. 06јаснио је госпа Перси да је шефу отпутовала госпођа у бању и да не би првог дана морао да ндв у кафану на ручак, позвао га... кад тамо оно празан пасуљ! — И куд могу с човеком да разговарам о свом напредовању на нразан пасуљ! — вајкао се г. Вићентије. Најзад после краћег саветовања с госпа Персом, одлучише да направе уз пасуљ и салату од парадајза: Међутим, и то им се учини као слаба подлога за један онако озбиљан разговор о унапређењу и само што не заплакаше обоје у очајању... Ипак се нашао неки излаз. бар на око. Нашао га г. Вићентије док је госпа Перса секла парадајз за салату. Долетео је у кујну и рекао јој: — Жено, нашао сам одличну идеју... Да се не обрукамо, мора да се послужимо једном дипломацијом... — Ти да се послужиш днпломацијом? Е, тешко теби... — Ја, зашто да не. — Па каквом то дипломацнјом, да вндим. — Ево оваквом... Пази само... Кад госн шеф дође и седне за сто, попије ракицу, и мало поразговарамо, послужп га да мезпе онај сир... — Добро, па? — Па онда се направи нешто запослена око ракиских чашица а мени као, узгред, реци: „Донеси Внћентнје молимте јело. Али прво донеси оне шнипле!" — Какве шиицле, гром те спалпо, откуд ми шнпцле! — Ама тн не разумеш, Па то је та дипломација. — Ко? Те шшшле! — Наравно. — А-а-а! — оевесхи се госпа Перса.

— Сад знам. Само то није дипломација него просто, подвала. — Свеједно, подвала, не подвала тек морамо тако ... Дакле ти ми реци „Доиеси шпицле", и ја ћу отићи у кујну, тамо ћу нешто да испустим и разбијем, и викнућу што жалостивије могу: „Ух, одоше шницле!" Господин шеф ће нас разумети и пријаће му пасуЈБ. као да је јео шницле... Наравио, нотребно је да се и ти пренемаасеш... — Пази ти, маторог, шта он зна! — задовољно рекла госпа Песа и прпхватила ту дипломацнју. И дошао шеф. Дочекали га ие може бити. боље. Као онога кога треба молити, Сместили. га. Послужилн ракијом, сиром, и опда госпа Перса ушла у кујну (спремила неки крњи тањир који треба^ да претставља жртву за шницле) узела салату и> доиела је на сто а г. Вићентију рекла: — Вићо, скочи,: молим те у кујну и допеси оне шницле! Г. Вићентије оде у кујну, а мало затим отуда се разлезке тресак и госпа Перса и г. шеф чуше сав изгубљен глас г. Вићеитија који је некако много од срца јаукнуо; алп иаопачке: — Ух! Оде пасуљ!

Госиа Иерса се стропоштала на столицу, бледа као крпа, а г. Вићентије се не усуди да изиђе из кујне... пошто је тако . лепо упропастио целу Ствар...

Зацело вас занима и свршбтак? Не сумњам! Није био тако драматичан. Госпа Перса је била бољи дипломата од њеног Вићентија, и кад је нрва забуна прошла због погрешног „шлагворта" — док се г. Вићентије још крио по кујни од бруке и срамоте она лено узела и поштено испричала шефу све потапко шта су се били договорили п како да камуфлирају „празан пасуљ". Господии шеф је ипак слатко ручао. Шалили се на рачун г. Вићентијеве дипломације и његове неспретности, и та шала отворила врата ономе „да се пређе на главну ствар"... 11, веровали или не, г. Вићептије ових дана очекује девету групу! Чак му и званично то саопштили... Па сад, кад је добије, изволите на шницле, али не на оне дипломатске него одистинске! Он части због груие, а госпа Перса због тога што се опростила — десетке! М. Дим.

Истоииекек^/^анепаоте

I

КАД ГОВОРИ — ЧУЈЕ СЕ МАГАРАЦ Некад_ чувени директор Новосадске српске гимназије Васа Нушибрк, позпат како по својој спреми тако и по доброти према ђацима, држао једном приликом час у разреду. Али ђаци као ђаци, немирни чим се не плаше наставника. Кад би Пушибрк почео да предаје, негде из последњих клупа директоров глас би пратнло неко полугласно мрмљање. Узалуд се Пушибрк трудио да пронађе који је то несташко, да би га казнио. Прекидао би изненада говор али је то било узалудио: неваљалац је био на опрезу па би и он истовремено умуклуо. Најзад је Пушибрка издало стрпљење и љутито је викнуо: — Шта то има да значи? Кадгод ја говорим, неки магарац се чује! ПАМЕТНА ВЕЧЕРА Једно вече дође Змај у неку мању новосадску гостионицу са још неколиципом људи од пера. Упитао је гостионичара шта има за вечеру. Било је већ подоцкан, па је гостионичар одговорио: — Е, сад има још само мозга и бубрега. — Ха! Па то је нека паметна вечера! — одговорио је Змај задовољио. ЧИНА-ЉУБИНА ЗДРАВИЦА За време рата с Турцима на Цетиње се слегло много новинара из разних европских држава. Једно вече се чикаЉуба нашао у друштву многих страних дипломата и новинара у чувепој Локанди. Падале су многобројне здравице, па је коначно умољен да проговори и чика-Љуба, кога су и страшш особито ценили, нарочпто због ведрих шала и занимљнвих причипа. — Пијем ову чашу! — рече чикаЉуба. попи вино и седе. Сви се зачудише шта је. Неки су помислили у првом тренутку да му није позлило када не говори ништа дал^е. Али један добар познавалаи чикаЉубе је објаснио: , — Ништа се није догодило... Рекао је човек да пије чашу вина, нопио н, наравно, сео!

Ово објашњење изазвало је прави урнебес од смеха. Једна дама одушевљено рече: — Никад досад још не чух краћг, истинскију и лепшу здравицу! ЉУБИМ РУКЕ Јоаким Вујић у Конаку кнеза Милоша у Крагујевцу давао позоришие претставе. Пробама позорншне слике „Бој на Љубићу" присутвовао личпо кнез Милош и штошта исправљао. Често би се сам испео на позориину и упућивао како коју сцену треба извести. Када је све наредио, вратио се натраг на своје седиште да одатле даље посматра. Вујић, којн је играо пашу, дубоко се поклонио Милошу и рече: — Љубим руке! — Ене га сад! — љутну се кнез. Е, синко, да си ти истински био на Љубићу, не би ти то ни на памет пало! ЛЕБЕЦ ЈЕ ПЛАТЕН Политичар и дипломата Милутин Гарашанин, вођа српске напредие страпке, задржао се на путу по Југоисточној Србији у једној малој варошици. Њему у част приређен је банкет, коме је присуств'>зало још око стотину ли-

па, углаваом партиских иријатеља. Када је вечера била завршена и одржани одушевљени говори, Гарашанин се дигао да пође. Реда ради упитао је кафеџију, који је био и претседник месне организације стралке, шта има да плати. Овај је хитро и каваљерски одговорио: гг Господин Гарашашш, лебец је платен!