Коло

7

^а^.БРАМИсТГЛе И-ЛИ^

1/оцо већ био пао у сгајање. у4\^ Прошдо било више од пола годиие откако ооиована ватрогасна чета, а ниједног пожара још ннје било. Бадава ватрогасци били ревиосни на дужностп, савесно стражарнли, бднли над градом и прижељкивали нрилику да се негде нешто вапали. Напослетку, када су, можда, дошли до уверења да. се у граду и не може неким чудом нншта да запалн, одушевљење је одједном попустило и ватрогасци се преселили у винарски подрум преко пута команде... Али, Коце, један од првих покретача акције за оснивање ватрогаспе чете, дође једног даиа кући преко обичз.ја весео. И умало да казке жеии шта га је тако одобровољпло. Ућутао је у последњем тренутку. Добро се сетио да му је кзда Мића ВаЈБевац рекао да се главом не шали и да ником ни речи не каже. А цела та његова тајна, коју је љубоморно чувао, састојала се у томе што ће његовим ватрогасцпма бити идуће ноћи први пут пружена прилика да се покажу на делу. — Како би било да ја запалим оне ваше старе магацине на крају вароши? — рекао једном Коце газда Мићи. —■ Магацина имате иа претек а ови само што се нису срушили. Ја, опет, као командир, не омем више свету на очи. Душу ми поједоше... На велико изненађење Коцетово, који ипак пије очекивао да ће се газда Мића одазвати тако брзо његовој молби, стари зеленаш рече: — Хм,~то ти није рђаво. Мораћу да равмислим. А, засада, никоме ни речи... Данас је газда Мића шапатом поверио Коцету да те ноћи може да пређе на ствар. У магацннима има нешто мало старе, труле буради и сандука и ништа више. Те ноћи Коце је био дежурни. ГГрегледао је да ли је све у реду, допунио гвоздене буриће водом и обишао кола и коње. Око пола ноћи све се умирило... Коце је нервозно шеткао. Пушио је и стално погледао у часовник. А оида, нечујно отворио врата своје собе, изуо чизме да не бн пробудио остале, и сишао. Улицама се шуд.ао као лопов. Срце му узбуђено куцало. Војао се, да га нево не внди, јер би ствар иропала.

Кад је стигао у магацин, заиахиуо га задах мемле, влаге и киселине расточених буради. На једиом сандуку опазио је свећу која је догоревала и кантицу са петролеумом, а на земљи добар свежањ сламе. Све је било спремно... тачио по договору..., Петролеум букну. Бео днм рашири се по магацнну. Коце се изгуби у ноћи.

•Био је сав задихан кад је счжгао у команду. Испео се на кулу, дбхватио трубу и напео плућа.. У том тренутку нико на свету није био срећнији од љега. Труба засвира на узбуну. Коце стрча о куле и стаде да се дере на сањиве ватрогасце. Паланка се узбунд. Чувши вику по улицама, тандрк и трескање кола, народ поскака из постеља. — Пожар! Пожар! — пронесе се глао кроз уснулу варош. . Коце је јурио поред ватрогасних кола и драо се: — Гори магацнн газда Миће Ваљевца! Опремајте кофе!

За тили час слегла се светииа око магацина, Коце јурну вратима. И ноге му се отсекоше. Нигде није било дима, а од пламена ни трага ни гласа. Слама била изгорела, а сандуци и бурад већ се гасили. Пламен није могао да захвати мокру бурад... Улетели уиутра људи с фењерима, кантама и кофама с водом. И, спазивши кантицу с петролејом, сви се запрепашћено згледатие. Створи се однекуД и газда Мића, блед, поплашен. А Коце, сав очајан. узвккну: . — Шта сам могао, газда Мићо! Све је бнло мокро... У једном тренутку одједном му све пуче пред очима. Тек тада сетио се да је на магацину видео таблу неког осиг.уравајућег друштва. Тек тада му је пало на ум да је одао љегову и газда Мићину тајну. Али, било је све доцкан... Данима се смејала цела варош. Газда Мића је био и у полицији. Одговарао пред судом. А јаднн Коце није смео ни да се појавн на улици. Деца однекуд набавила лимеие трубице, па чим га угледају стану да трубе и вичу: — Пожар! Пожар!

сам познавао чика-Свету. сам га много. Био је пуи увек насмејан. Жнвео је мирно н срећно. Одавно био ожен>ен, деца му поодрасла... И ко би рекао да такав један човек, румених образа и доброћудан, уопште има неку тајну? Нешто што никоме дотле није причао, нешто што је од сваког тајио... Ту своју велнку тајну поверио је мени једног дана. Поверио ми је у једном тренутку, оном једном једином, можда у животу, кад људи изненада стекну поверење према блнжњим, да опет све забораве жао да ништа није било, или да и даље чувају бол, дубоко скривен у срцу... „Био сам већ зашао у године. Давно сам пребројао и прве седе.. Тако почео да прича чика-Света, Озбиљан, без оног свог вечитог осмеха под сребрнастим брком. „Имали смо ми, стари другови, своју кафаиу. Налазили смо ое ту свако вече, за нашим столом, играли жар,те или домиие. И уопште нас се нијв тицао осталн свет. Али, једног дана решисмо да одемо па неко друго место. Не знам ко је предложио. У сваком случају, иико се низе нећкао. Ушли смо у једну кафану у центру града. На улазу нас је дочекала урнебесна музика. Свет је викао, јео, смејао се, певао... Осећао сам се врло нелагодно, ипак заузесмо један сто у дну дворане. Тада одједном осетих како ме неко посматра. Тргнуо сам се као опржен. Ирожела ме нека дрхтавица. А, онда сам се опрезно окренуо*. И спет нретрнуо од главе до пете. Једна жена, м.чада. и необичпо елегантна, упадљнво номазаних усана, давала ми је некакве знаке. Срце ми је по.чело снажно да бије у грудима... Да, мене зове. Не варам се. Али шта бих ја имао с њом? На другове више нисам обраћао пажњу. Нн остади свет у кафаии' није ме се тицао. Па ипак. опрезно, да пико не види, ставио сам кажипрст на грудн... Ја?.. Жена климну главом... Тек тада сам се нашао у недоумицн. Шта да радим? Осврнуо сам се неколико пута, уплашен да ме је неко можда впдео. И тада жена изненада устаде. Попша је право мени. У глави ми се завртело. Зар иред целим светом?

ПИШЕ: МоМА ПДВКОВИ^

Не, друкчије ћу да урадим. Нагло сам устао. Промрмљао сам неколико неразумљивих речи опраштајући се од другова који ме зачуђеио погледа-

ше. За то време она је пролазила између столова. Била је све ближе нашем... Пожурио сам напоље. Спотакао се о нечију испружену ногу. Преврнуо и разбио једну чашу... Тек на улици сам одахнуо. Стао сам да чекам. Онда сам почео да се чудпм што не долази. Видео сам људе који су поред мене пролазили. Некако су сви били весели. И тада ми се учини да живот није баш толико бедан и мучан... Али, жене још није било. А онда се врата одједном отворише. И изишла је она, али не сама. Неки млад човек држао је под руку, н смејао се невероватно одвратно. Илн се то мени у том тренутку само тако учииило... Заболело ме нешто у нрсима. Затим сам се разбеснео. Али ме брзо умпри мисао: „Да се нпсам можда преварио? Да није онај младић седео одмах иза мојих леђа?" И пошао сам лагано кући... Тада сам последњи пут цроменио кафану... И последњи пут поверовао својим очима... !"■

Који болесник треба да држи и какву дијету /""» ијета — тј. тачно одређен начин исхране једног болесника ^^ врло је важан Фактор у лечељу. Али та дијета не сме бити увек једна те нста не само за једиу врсту оболења, него не сме бити иста нн за два болесника којп болују од исте болести.. Другим речима дијета, као и целокупно лечење, мора бити нндивндуално, ч тј. подешено према сваком поједином случају. Међутим то не значи да не могу постојати извесна оншта правила којих се треба придржавати приликом одређивања и справљања дијете за поједине болеснике.

Пре свега не сме се претеривати у погледу дијете. Нарочито данас, када постоје опште тешкоће за исхрану, постоје и велпке тешкоће за справљање дпјете. Због тога ни лекари, ни болесннци, а ни њихова околина, не смеју бнти и сувише строги у том правцу, нити смеју имати нарочнте прохтеве. Вештина и тежина целог питања лежи у „еластичној" прнмени некадашњих строгих прописа дијеталне исхране. Лекари већ знају, а болеспицн треба да науче, да днјета не сме и не може да буде „окамењена", већ се мора подешавати према могућностима. Сигурно је да ни најтежи болесник од запалења жучног мехура неће умрети само због тога што је појео неко јело са мало — данас чак врло мало! — масти, или што један болесник од шећерне болести поједе једну боибону. На срећу, данас су такве могућности већ врло ретке. .. Али, по себн се разуме, да се у том погледу не сме претеривати. Не сме се један изузетак претворити у правило.

Интересантно је да и рат има својих добрих страна. То је, уосталом, утврђено још за време прошлог рата. А то је да се поједини болесници осећају миого боље, прездраве или чак и сасвим оздраве под утицајем општих ратних прилика, а пре свега услед слабпје исхране. Нарочито болесници који болују од желудач-но-цревних поремећаја, од гихта (подагре), од гоја-зности (јер и то је болест!) као и од шећерне болести, толнко се ■ опораве да је рат за њих права благодет. Већ сама та чињеиица указује на то да болесници од тих болести треба уопште слабије да се хране него што то обично чине у доба када хране има у изобиљу. Али, с друге стране, не треба прећутатн да се многи болесници слабије осећају у доба слабије исхране и да се стање њиховог здравља знатно погоршава. То су пре свега мршави, изнурени и малаксали болеснини, међу којима највећи број туберкулозних. * Да би се болесник могао придржавати дијете, треба да зна не само шта сме, него, неки пут још и пре, да зна шта не сме да једе. А о томе постоје још неке предрасуде које се већ годинама повлаче међу болесницима. Једна од тих је напр. да болесници са повећаним крвним притиском не смеју да једу месо. А то није толико важно, колико је значаЈно да не једу јела са много кухињске соли. У том погледу лекари иду данас толико далеко да од ових болесника, као и од срчапих болесника траже да ое хране потпуно без соли, У почетку је болесннцима тешко привићи се на дијету бс з соли, али се допније сасвим навикну тако да н не примећују да је јело неслано. Болеснини од желудачно-цревних норемећаја не смеју да једу много у појединим оброцима; треба добро да жваћу, да једу полагано и одморни. Осим тога не смеју да пију алкохол, нити да пуше. Болесници од жучних путева нли од јетре, не смеју да једу масна јела, нити сувише меса и јаја, а треба да се исхрањују поглавито поврћем, тестом и слаткишпма. Исто то вреди и за бубрежне болесиике, само они, у појединпм случајевима, не смеју У опште да узимају беланчевшш («есо и јаја). Д р.-С,-