Коло

4

есет дапа провела је госпа Ми-и М ца обијајући прагове нек« сво^^ је далеке Фамилије, ио периФерији Београда, — фамилије којој , чак ни на славу, на Вожић или на . Ускрс није отварада врата, односно коју је виђала на по некој пратљи, или годишљем парастосу ... Десет дапа правила госпа Маца љубазио, рођачко лице, и десет пуних дана неуморно истраживала породичпн родослов, још од намтивека, прескачући с колена на колено... 7 Ј>угим речима пробала госпа Маца ди за тих десет дана поправн оно што је кварила четрдесет година ... А, 8ашто је кварила? Зато што се јг она била одметнула у — мондепке! Живела само за отменост, у којој је голико претеривала да је чак на спаваћој соби љеног супруга г. Радисава, вр&та поставила душецима и кожом превукла, само да не би чула љегово хркање, или искашљавање изјутра кпд се пробуди ... Своју и мужевљеву родбину** нарочито ону мало даље, рецимо од трећег колена па надаље, просто је напросто — брисала. Нарочито кад је почела да учи енглески, и кад је почела, све^бог те пусте отмености, да -зове свог рођеног мужа, г. Радисава — Реџиналд! Отада никога од фамилије, такорећи, није познавала. Попалила госпа Мана све мостове за собом, и ннги је коме од Фамилије отварала врата нитн је ко отварао врата љој. Грешни г. Радисав (односно Реџиналд) муке је истрпео. Родбину, и своју и љену морао је кришом да прнма по канцеларији. Једанпут чак, умало му није очи ископала кад је сазнала како је нека далека рођака дола8ила код љега да га моли ва протек-. цију, да добије неку службу пошто је вавршила матуру... Он јој пребацивао што је постала одрод, али госна Маца није ни хајала ... Говорила је увек: — Сита сам тих простака/.. из твоје Фамилије! —^ Гле, молимте! — усудио се г. Радисав да цротестује; — По чему то моја Фамилија проста а твоја бајгги Фина ... Заборављаш да ти је још деда одговара абог лихвареља... а теча због лажног баикротства! Све је то било тако како г. Радисав каже, али која вајда. Госпа Мана је била неномирљива, па према том§ и непопустљива. Није хтела да чује ки ва кога, сем за финије друштво. . . Међутим (што сам г. Радисав рекао) Тиха вода брег рони! Дошла мечка да заигра. и пред госпа Мацином кућом ... И због те иечке што је, ето, посетила и госиа М ; шу, она лепо спаде с ногу десет пуних дана, обилазећи своју заборављену родбину... Зацело да знате и зашто, односно, откуд то да се госпа Маца сад присети родбине с којом је, богзна кад, раскрстила једном за свагда. Ако не знахе ево нека вам каже г. Радисав _.. — Просто брате... Маца ти је турман ... Јестс да волл отменост, али воли и лепо да поједе, и што је главно доста и добро да поједе... Другим речима више воли рецимо петоспрат\ну гибаницу него цео енглески језик

све оне фине манире... А за тако неко прасенце на ражњу, с корицом нгго рска нод зубима, дала би и десет енглеских речника заједно са синтаксом, гра матиком и целим горљим и дољим домом ... И сад чула однекуд за неке крканлуке но унутрашњости, па се помамила да иде тамо... Е, али куда? Код кога? И, присетила се да има неку далеку Фамилију у Крепољнну, ватим у Свилајнцу и негде око Прљавора! То се присетила, али нажалост никоме није знала више ни имена ни презимена... Ето зато је узела да обигра родбину с београдске периферије, не би ли нешто сазнала о свом родослову... * Госпа Маца није бадава обигравала око Београда... Дознала је од, неке сестричине да је теча. у једиом селу

и жив и здрав и да има прилпчно имањне ... Чула чак да би се теч«1 обрадовао кад би му отишла мало У госте ... И, госпа Маиа решила да нутује у село ... Рекла г. Радисаву да намерава да изненади течу, и да жели да што пре отпутује заједно са својом естром, исто тако бившом моНденком. — Па, лепо, жено, како ћеш кад не познајеш човека. Пре седам гоДина долазио ти, колико се сећам, али га ниси примила,, зато што је дошао у оггаицима и с гуњом на леђима... Истина примила сн оне пилиће кајмак и погачу што ти био дон.ео ... Како ћеш му сад пред оч и? — То је моја ствар! — обрезнула се госпа Маца, и већ идућег дана отпутовала... Протекло четрнаест дана а од госпа Маие ни трага ни гласа. И г. Радисав се био већ забринуо, кад стиже писмо. Прво писмо поеле толиких година у којем га госпа М&ца ословљава љеговим крштеним именом, тојест као Радисава а не Реџиналда. Пише му да је теча био врло изненађен. Да није могао да је позна, док се нису најзад објаснили и онда је примио. Пише затим да је добро јинила та промена поднебља, и да се нада да ће се опоравити... Истога дана сео г. Радисав и написао течи писмо. Захвалио му што је примио и онда развезао овако: „...Само те молим, драги течо, у-

прегни ти мало и Мицу и ону њену сестру. Нека мало окопавају кукуруз, да престалу' са фарбањем ноктију, да раде све кућне послове, и да устају (нарочито ово) с другим петловнма, у. зору ... Бићу ти течо, до гроба захвалан ..." И тако било... После неколико дана када је г. Радисав отишао да обиђе жеиу и сгастику код рођака на селу, забезекнуо се. У великом сеоском дворишту, још с капије ,спазио је госпа Мацу-мондеику, како боса стоји крај обора и цозива прасце: — Н-ц-и-ц-ц! Г. Радисав, стари шерет, не могаде да се уздржи него јој рече: — Што их не 'овеш на енглеском језику ... Зар не видиш да је то права јоркширска раса... И, отменије је брате, него то твоје просто: „ц-н-ц-ц!" — а онда јој ведро подвикну: „Помаже Бог Мацо!" — Бог ми помог'о! — прихвати госпа Маца случајно, и уједе се за усиу...

Кад се вратио у Београд г. Радисав где је стао саветовати пријатеље: — НЗаљи, море, ту твоју рођацима на село, иа да видиш! Ни дај Боже више она зкена... она моја Маца. Сад би пре дала десну руку него да јој дирнеш у иародну родбину...

М. Дим.

тшшм [Ј Ц |3_ и аруге

КЊАЗ МИЛОШЕВА КОБИЛА Прича се да је Књаз Милош у Крушевцу имао, дату на чување општини неку кобилу, коју је много волео. И рекао да ће сваком ко му донесе вест да је кобила цркла ударити двадесет и пет по туру, али и да ће му дати 25 дуката. Кобила стара и једнога дана црче. Лупа добош, улицама и тражи ко ће да иде да јави књазу. Али сви знају и никога нема. У неко доба јави се Цигании неки. Обећаше му, чак, и у оиштини награду. Оде цига за Београд. 0 ш.

<&■

До књаза је лако доспео, чим је казао да је „за кобплу". Седи кљаз, гледа Цигу; пита га: „како кмет" — Добро, вели Цига. Како овај, како оиај. — Добро опет ће он. „А како моја кобила", упита, најзад, нестрпљиво. — Добро, Господаре, добро; башкари се. — Како то: башкари се? — Па, ете, Господару, башкари се: башка глава, башка иоге, башка реп", уситнио Цига. — Како рече, пасји сине, грмну Милош! — Па, добро је, Господару, башка ноге, башка глава, башка реп; ете, башкари се. — Па она је цркла! — В, ти си рекаја, господару, несам ја". И од све муке се књаз насмеја: даде мУ дукате, али батине није могао. Н. В. МИЛОРАД ШАПЧАНИННЕСУЂЕНИ ЕПИСКОП Милорад Шапчанин, када је био ђак у Карловцима,. добије позив од игумана Данила да дође код љета у Раванивд и да му буде цисар у склапаау манастирских рачуна. Једнрга

дана, после рада, Милорад и калуђер ТВенадије отворише кутију на којој је писало: „Одјејаније последњег еиископа востајничког". Та је епископија нскад постојала и затим спојеиа с* горњокарловачком. Милорад се обуче као епископ, а Ђенадије својим леиим гласом поче певаги оио „Слава оцу...", »8.ТИМ „Тон деспотии" импровизованом епископу костајничком. Унраво Милорад дпгао свећњаке да понови благо* слов када се врата хранионице отворише и указа српска иесникиња Мнлица Отојадиновић-Срнкиња. Оиа се у ирви мах запрепасти, а затим насмеја. Милорад се цостиде шжд песникињом, коју је пеобичио симпатисао, и отада му више никада није дошла жеља да се облачи у владичански орнат. СТАН СТОЈАНА НОВАКОВИЋА НекадаШњем министру иностраних дела Стојану Новаковићу неки страни посланик учинио приватпу посету. Када му се кола зауставише пред Новаковићевим стан.ом у Ресавској (садашњој Фраикоггановој), улици. иослаиик није могао да. ве^ује евојим очима: миннстар је стацрвао : у малој кућици са још беднијим улазом, собе ниске, намештај врло скрОман. — Зар тако сиромашки да станује такав једаи министар и иаучник као што је г. Новаковић? — уннтао је страни поелаиик свога пратиона, доброг познаваона нрилика у Србији. Зашто да г. министар не станује у Бгради , мииистарстЈва? — Србија је мала земља, а љепи министри скромни и сиромашни! — одговорио му пратилац. — Кућа г. Новаковића је мала и тескобна, али уважена и славна. У Србији је било и и оад има мипистара који немају своје куће. УРЕДНИКОВ ЗАМЕНИК УреДник „Бранковог кола" Па ја Марковић Ад^мов замолио јсдног лста пред' полазак на море свог кума професора Милаиа НедељкоЈзића да га замени у редакцији Први идући број Недељковић је одличио и етручно

спремио. Када се после штампања листа требало да растури слог, Недељковићу синула оригиналпа идеја како да уплаши свога кума. Дао да се оштампа иарочити примерак и послао Адамову. Било је ту заиста занимљивих ствари. Политички преглед сав у стиховима овако је почињао: — Да видимо шта сад Мади, У Афрнци ради... Ту су описане борбе Мадијевих присталица у Судану с Бнглезима! У дописима је стајало и: „Пишу нам из Азије", као да је нека мања покрајина или место. Али завршетак је био најстрашнији: „Уредништво листа дошло је до закључка да је претилата исувише велика. Зато се отсада смањује на половииу. Ко је платио уиапред, вигаак претплате му се враћа!" Када је лист приспео Адамов, који је и иначе грцао у дуговима, не знајући да је то нарочити примерак за њега, као без душе напустио је летопање и одјурцо у Карловце право свом заменику; — Куме, шта уртди? Упропсти и меие и лист! Шала је брзо објашњена. А после тога лумповало се.до зоре. МАРКЕ СА ПАРНАСА Неки млад песник уиутно Зма.ју писмо са евојим песмама за „Невен". Прочитао Змај рђаве стихове и иаљуТио се Што је џабе губио врСме, а

још више што писмо није бнлб франкирано те морао да плати казпу. Змај је у „Одговорима уредништва" /питао стихоклепца: — Зар ви тамо на Париасу немате ма!>а1;а»