Коло

5

Мала баштица пред бараком потсећа у заробљепиштву на драги родт кутак далеко у отаџбини. Ш4>С\ЛАб>

ИЗ Г ЗАРОБЈБЕНИШТВА

10 августа 1043 Драги моји, Па данашњи дан, пре тринаест месеци, напустио сам наш доМ. Растали смо се, ја отишао, ви остали — у неиз• весности. Шта се све догодило, колико се много пропатило! Шта се све у души нагомилало! И док је време нецмољиво пролазило, побелела је моја коса на слепоочицама. Обелели је монотони дани и дуге ноћи. Али ипак, дани су ме разговарали, а ноћи причале многе приче из лепе прошлости. Често ме спопадала и чамотиња, нарочито у дугим зимским ноћима, док сам слушао буку ветра и шкрипу прозорских капака... А данас, док напољу поветарац пева своју суморну песму лета, осећам чежњу превелику, дубоку и болну: чежњу тешку као умор ... Тешко ми је V души. Жељан сам нашег дома: његове идиле, тишине и мира, спокојства и рада, смеха и задовољства. Жељан сам жагора деце, њихових разговоџа и несташлука. Жељан сам своје земље; земље пуне боја, сјаја и мириса! Да знате колико се из туђине воли домовина! Како је голема чежња за њом! Жељан сам бескрајних погледа пут наших дивних планина обасјаних сада зрацима летњег сунца. Жељан сам царства наших брегова, мирисне тишине њихових шума и сребрнастих планинских потока, њиховог шаптања заносне песме животне радости. Жељан сам величанствепе тишине наших плавих река и језера па и свих голих кршева! Жудим за мирисом моје земље, тугаљивим као чежња; мирисом наших родних ноља, натопљених знојем вредног ратара; плодних ораница, су већ прекривена златокосном пшеницом ... Годину дана не видех и не осетих ништа од свега тога! Желим да легнем У сенку дрвета и посматрам небо, пебо снова, и слушам шапат небеске љубави; тајанствене и неме звездане ноћи и месечине над заспалим градом и његовим вртовима... Како је дчвна моја домовина! Како су лепе те, сада, невидљиве даљине! Мислим на Њих , мислим на све вас и осећам да се нешто благо, као божанска доброта, увлачи у душу ... Почиње да св спугита плави сутон, да закључи још један дан. Ја волим сутон; ја га волим нарочито у часу кад кроз њега оживљујем слике свега оног што ми је драго, и кад кроз њега зурим у далеке даљине бескрајиог простора. Тад осећам мирис моје Домовине, мирис њене душе. Он ме опија, он ме препоси у њена наручја... Све вас много воли ваш Атанасије Младеновић, геф нум. 90028, Сталаг УП—А

Ово писмо које је лобила од свог заробљеиог тате послала је „Колу" Радмила А. Младеновић, ученица леековачке гимназије.

(Р о 1; о 5: ГгНг Меиег 2, и приватна евојина 2)

Једна група наших заробљеника из Сталага VI В.

Једна група хармоникаша, < поред које наши у заробљеништву не заборављају своју народну музику.

Једна група наших заробљених официра у ОЏепЂитд (ВаЛеп) Ој1ад V О.