Коло

6

РОМСЈН ОД X< 1 РС1Л 11 СI РЕБЕЛИНГО

(1)

иван пролећни дан 1939 године. Ведро небо, чисто као рибље око, надвило се иад великим градом као светла плава стаклена купола. Вели и нлави јорговани из дворске баште шире опојан мирис који узбуђује крв... Блиставо подневно сунце обасјава Густу гомилу шетача на Рингу. Светла одела и светле пролећне хаљине с кокетним шеширићима као да показују колико се свет радује животу и лепом дану. Каване на Рингу дупке су пуне. Редови столова истурени су далеко на длочник... У бескрајном низу јуре аутомобили »ироком алејом. Полагано, корак по корак, мили маса шетача улицом. Само једна велшса, тамно-илава лимузина покушава да се пробије оштрим еигналима кроз масу. Њени метални делови бљеште на сунцу. На месинганој дршци вије се мала метална заставица, са десет златних звезда на модром пољу ... Позади у колима, заваљен у меке кожне јастуке, седи онизак, дебељунгкаст господин који с досадом посматра шетаче. По крутом шеширу, чистим белим рукавицама и амрелу с бамбусовом дршком рекло би се да је дипломата. А Хајприх Хаслингер је уживао да та сматрају дипломатом. Само судбина му је ускратила да се посвети том нозиву. После смрти свог оца морао је да предузме директорско место бечког циркуса „Метропол", који је уживао светски глас. Али, чежн.а за дипломатском карнјером остала је код Хајнрица Хаслингера вечна, и он се трудио да у свакој прилици истаме да је промашио своје право звање. Морао је да се аадовољи многобројним тракама ордења које је носио на левој страни груди, с тим доказима да је често долазио у додир с разним високим па ча№ и највишим личностима. Саобраћајац на углу, као да је поВнао лимузину. Лежерно је дао знак да је пут слободан и са осмсјком поедрави возача. Хаслингер окретом кола мало се помери и жовијално отповдрави полицајцу, а затим се уморио опет завали у наслон. Врућина у затвореној лимузипи није била најпријатнија. Тихим брујатем тсшка матина ухвати малу стрмину која водн према улици Маријахилфер. Хаслнигеров поглед паде на велики влакат који је ааузимао скоро половину вида неке куће. На тамно-плавој подлози биле су исписапе крупним словима само четири речи: „ЦИРКУС МВТРОПОЈ1 ПАТ СТАРПВЕ" Лице Хаслингерово се осмехну. Реклама му се свидела. Отмена н еФектна. По свим знацима овај месец требало је да буде одличан за његово нредузеће. Четири тачке, четири шлагера у једном програму: Вариносови, Перучио, Свендсон са својим лавовима и — Пат Старпер. Пуне четири годипе »ражио је по целом свету тог тајаиственог човека, нудио му баснословне суме и стално — безуспешно. Најзад га је ипак упецао. Пат Старпср, човек који презире смрт, славни артиста чијој се вештини дивио и Стари и Нови свет, био је најзад ангажован за циркус Метропол. И, срећним случајем, стнгао је баш у право време у Беч, на сам почетак сезоне, кад је циркус после читаве године дана опет навратио у Веч. У широком луку скрепула су кола према слободном улазу Заиадне станице и застала с лаким трзајем. Веома достојанствено изиће Хаслиигер нз кола, климну шоферу главом и бага код хтеде да уђе у станицу, поглед му паде на велики прашаави станични ча-.

совник. Свега још три минута времена! Директор жустро метну кишобран под мишку и појури на перон. Узан перон мрачне станице био је препун публике која је чекала. Сваког тренутка требало је да стигне брзи ч. воз. Носачи, гурајући гвоздена колица, викали су из свег гласа. — Чувај! Воз долази... Мало по страни лежало је неколико нзанђалих кожних кофера с натписом „Журнал". На високим ногарима стојала је спремна камера за снимање и поред ње два Филмска репортера који су нервозно пушили цигарете. Око њих се врзмали Фоторепортери и новинари, као и они у нервозном ишчекивању. Недалеко од њих стојала је шарена група људи, на којима се одмах видело да припадају циркусу. Они су још из далека поздравили свог директора и послодавца. Свега минут доцније с буком и шумом улетео је као дугачка змија брзи воз у станицу. Хаслингер обриса нервозно ознојено чело и у неколико речи даде својим људима упутства да гледају да ухвате Американца и да га довуку нред њега. Требало је да се одржи поздравни говор, а Хаслингер, као промашени дипломата, волео је да држи говоре. При том није заборавио да се брзим погледом увери је ли филмска камера згодво намештена. То је била реклама и за њега и за његов циркус, — реклама каква се не пружа сваког дана. Воз стаде и одмах се направи уобичајепа гужва. Вика, поздрави, гурњава... Полагано се празнио воз, али Пата Огарпера нигде није било. Хаслингер је био све нервознији. Да ли је мОгуће да Американац није стигао? То би била страховита бламажа! Колико је само муке имао да довуче новинаре и фоторепортере! У позадиии перона, мало по страни од гужве, стајала су два господина. Њима је нервоза људи из циркуса

очигледно причињавала задовољство. Један је био вишљи, сналсан човек неодређених година, оштрих црта лица и проседих слепоочница. Преплануло лице ноказало је да се дуже времена бавио у колонијама. Својом неупадљивом елеганцијом и мирном коректношћу он је давао утисак охмености. Нико не би рекао да је то артиста — Пат Старпер. Његов пратилац био је онизак, али широких плећа. На њему се видело да је енергичан и одлучан човек. Стајао је раскорачен с рукама у џеповима смеђег одела. То је био Хилтон, Патов менаџер и пријатељ. — Радознао сам, рече он с осмехом, колико ће требати док нас отКрију. С мирним осмехом на лицу иосматрао је Пат Старпер ирипреме за његов дочек. — Да, им мало помогпемо, рече Цим и приђе групи. — Опростите, јесте ли ви директор Хаслингер? Директор Хаслингер се трже и погледа зачуђено човека који је стајао пред њим. — Да, а шта желите? Видите да сам заузет! рече Хаслингер приличио нељубазно. — Видим. Али могли бисте нас ипак леише да дочекате. Џим се окренуо и хтеде да пође. Хаслиигера је наљутило ио његовом мишљењу дрско понашање непознатог господина. И, таман је хтео да му исто тако одговори, кад се досети шта је у ствари. Дођавола, овај човек рече „Лепше бисте нас могли дочекати". Кога „иас"? — Господине... кога то нисмо лепо дочекали? Џим се презриво осврну и преко рамена му рече: — Пата Старпера и мене, господине директоре! Пат Старпер се учтиво поклоии. Сав збуњен се заблену врло недипломатски, а онда раширених руку

чисто насрну на славног уметника. Ко би могао да помисли, да је тај неупадљиви, елегантни господин у смеђем путничком оделу Пат Старпер. Он је мислио да ће угледати пред собом типичног Американца с томилом необичног пртљага и бучног, неусиљеног нонашања. — Необично ми је мило, мистер Старпер, поче Хаслингер енглески, стежући обема рукама Старлсрову десницу. — Можете да говорите и нсмачки, прекиде га Пат захваливши му у неколико речи на срдачном дочеку. Новинари почеше да шкљоцају апаратима и пре но што се директор био снашао свечали дочек Је био завршен — и без његовог поздравног говора. Изишли су сви заједно пред станицу. Широким геетом понудио је Хаслнигер Пату да уђе у кола. Кисела лица ионудио је и Хилтону, који му је од првог сусрета био несимпатичан. У колима, за време пута, Хаслннгер кришом погледа свог сапутника. Чудноват човек, мислио је у себи. Како је само равнодушан и уљудан, а међутим, нешриступачан. Није чак похвалио ни лепу лимузину. Укочена погледа, стиснутих усана седео је Пат Старпер замишљено гледајући преда се цељо врсце пута. Као да га ни најмање не интересује јкивот у страном граду у који је нрви пут дошао. Чудновато, доиста чудновато! На шта ли он може сада да мисли? Кола стадоше пред хотел „Империјалом", где су за Пата били резервисани анартмани. Прилично хладно, али коректно захвалио је поново директору на срдачном дочеку и замолио га изговарајући се заморним путовањем, за дозволу да се повуче. Чудноват човек закључи директор Хаслингер. још једном своје мишљење о славном „Победнику смрти". * Цео сат скоро шетао јс Пат Старпер с рукама у џеповима ио меком тепиху своје собе, тамо-амо. Дим попушених цигарета испунио је као лака иамаглица целу собу. У малој Фотсљи, прсвученој светлоплавим дамастом, седео је Џим Хилтон. Нервознн покрети којнма је жвакао гуму очевидно су показивали да не воли ову врсту разоноде. Незадовољно је посматрао Пата. Дођавола, шта се то дешава с њим? Од доласка у Веч сав се некако изменио. Уосталом, није ни чудо, нсрви мсрају једном да нопусте. Последњнх година живели су и сувише бурно. Лутали су из вароши у варош, и целе последње годипе Пат је наетупао скоро свакодневио. Беч је требало да буде последња етапа у том вечном скитању. Требало је затим да следује витенедељии одмор пре иута за Рио у Јужној Америци. Дуже врсмсна стајао је Пат ча тм>овору гледајући на улицу. Затим с-з отсечпо окрену и баци непопушену иигарету у пепељару с таквим ноаретсм да се Џим Хилтон тргао. — Не, не могу то да поднессм вишс! Џим га зачуђено гледаше. Никада, ва цело време њиховог заједничког живота и рада није видео Пата тако узбуђеног. — Никада није требало да се вратим овамо ... У Беч ... ! ПродужИо је Пат Старпср. — Никада ... ! Џим га гледаше са запрепашћекем. Дакле то нису само нерви, ту мора да је и нешто друго! Шта значе тс Патове речи? Зар му није тврдио да никада раније није био у Бечу? Ту је, дакле, у питању нека, тајна, о којој ни он, Џим, ништа не зна. .(Наставиће се)

У ноћи Сумор... Мрак и туга мистичне даљнне. Заопала су гхоља. Све у сеиу ћути. Покаткад лавеж пробуди тишине, А негде, дапеко, док журе минути, Воденица стара на Морави меље ... И тену Ч)аси без сша, у вечној тами. Кандило светлузд уочи недеље, А мајка наша пред иконом чами. Ноћ ј е ... Нешто тупо одјекну и паде .., Шапће ... јеца, уздише и плаче. И помиње оне, што им живот дад« Па зарида опет све јаче и јаче. Сама, стара, скромна, као сенка иде. У срцу њеном угашен сав је жар ; Очи јој више радости не виде; То нам је, брате, нове судбине — дар. Зашто скриваш лице? Та храбар буди. Веруј. Још си млад. Ништа вечно није Ни патња, ни живот, ни бол наших груди, Ни сузе горке, што их мајка лије. Сумор .. .Мрак и туга мистичне даљине Заспала су поља. Све у селу ћути. А негде, далеко, воденица меље И пролазе тако живота минути. втарв Село, августа 1942. Вукосава Којадиновић свр. матурапт