Коло

6

П1^11!Е= 'К1/П1ЈГ1 МРОТ11

I) ПИШЕ.-5УЛИ0 МЕРЛИНИ

орено, шеф перуанске полиције, пажљиво је паглсдао младића који је стојао иред њим. Да ли ће овај плећати, црнокоси човек препланула лина и светлих очију достојно ваменити његовог најбољег човека, кога су прошле недеље убили бандити па којима већ одавно трага? Младић је донео препоруке од неких вегових пријатеља, али у овој вемљи, човек никад не може да буде сигуран... Ни у препоруке... „Ваљда ће будућност то најбоље покааати", помисли Морепо, а преко његових усана прелете скептичаи осмејак. Загледао је још једном младића. 8вао се Лучио. Имао је одвећ беле и тапане руке и, поред свег његовог лепо скројеног тела и отвореног погледа, шеФ полиције нијз био у стању да се одмах опклади у младићеве велике способности на овој одговорној дужности. Међутим, Лучио је храбро, не трепнувши, одолео шефовом упорном, испитивачком погледу. Његово поносито и спокојно држање инак је оставило пријатан утисак на Морепа. — Вама је познато — рече шеф полиције — да се зликовац који је убио човека чије место ви сад заузпмате, још налази па слободи. Већ месепима узалудно трагамо за једном добро организованом бандом која је извршила већ читав низ влочина у овој околини. Велики број хац&јенда је опљачкан и попаљен. Покушавајући да ухвати некога из те банде, погинуо је јадни Марко, моја десна рука ... Као што видите, овде вас не очекује никаква хладовина, а смртпа опасноет сваког трепутка ва.м прети ... Осмех прелете Лучијевим уснама, и он рече хладно: — То сам и очекивао. Сутрадан је, на брзом мустангу, јахао на челу десетине људи. Ова земља била му је потпуно непозната. Сваког часа поглед му је наилазио на неки призор пред којим бн 8адивљен застао. Приликом првог застанка, остави своје пратиоце да се одморе, а'сам пође дубље у шуму белих храстова ш кактуса. Нешто доцпије, ЈТучио се опружи у пријатној хладовини и заспа. Када се пробудио, брзо је увидео да је већ неколико часова протекло. Место на коме је оставио своје пратиопе било је пусто. Пошавши да га потраже, они су му, вероватно, потпуно изгубили траг. Младић се намршти. Није очекпвао да ће му шеф моратн тако брзо да пребацује за његову неопрезност. Пошао је лаганнм кораком кроз шуму. У једиом тренутку, тишину шуме наруши једап језиви крик. Истовремено прасну револверски хитац. Младић потера коња у галоп и убрзо стиже на један пропланак. Под једним дрветом лежао је неки човек. Крај њега је стајала млада жена, необично бледа, преплашена лица. У руци јој се још димио револвер. — Шта вам се догодило? — упита Лучио пришавши непознатој женн. Она се трже. Страх јој је још огледао на лицу. Муцајући, она поче да нрнча: — Недалеко одавде налази се хапи-

Рођсндан Тужан мн је овај дан Више вего сваки други, Јер се данас у мени Страшна туга буди . . . Данас ми је рођен-дан, Али шта ми вреди? Нема татс. ни поклона Што ми дамас следи. Подај Воже само ово: Да ускоро тата дође. Да идући рођен-дан Веселије много прође. 13-УП-1942, Ниш. Њиљана, ћерка Предрага Денића, рез. Официра у заробљеништву

јепда мог оца. Пошла сам у шетљу кад ме је овај човек папао. Како сам била наоружана, јер то мој отап аахтева због многих злочина који су се у околини одиграли, тргла сам револвер и оиалила. И ... и ... чини ми се да сам убила човека... Лучио се иагну над непозпатим и утврди да је доиста мртав. Стаде да му преврће џепове, али у њима не наће никакве хартије на основу којих би могао утврдити о коме је реч. Пронашао је једнно један стари, похабани новчаник у коме је било ааостало неколпко пиастра. — Никад досада нисте срели овог човека? — упита Лучио. — Први пут га видим у животу, сењор. Девојка се већ била прибрала. Кад су јој се црте лнца смириле, Лучио је на своје велико изненађење приметио да је врло лепа. Сад му се деввјка обрати: — Али откуд ви у овом усамљеном пределу? Лучио јој објаснн своју пустоловину. — Значи, ви трагате за вођом банде која терорише овај крај? Мора да сте

уморни од пута, сењор. Ја вас молим да пођете до хацијенде мога оца и да се мало одморите. Младић, покуша да се успротиви, али девојка додаде: — Уосталом, после свега што ми се догодило, била бих срећна кад би ме неко допратио до куће. Ја мислим да ми верујете да ми сад уопште не пада на памет да се шетам сама... Младић није могао да одбије ову љубазну понуду. Пошао је поред непознате девојке водећи свог коаа ва узду. Успут Лучио дозпаде да се девојка зоое Мануела и да се у овом пустом крају осећа сасвим усамљепа. Убрзо доспеше до једне простране хапијенде. Девојка дозва једног црнца који прихвати мустанга њеног госта, а затим уведе Лучиа у кућу чија раскош очара и изненади младића. — Мој отац није на хациенди — рече она — Отишао је на суседно имаае и вратиће се тек вечерас. Разговор се настави. Мануела донесе младићу неко хладно пиће да се освежи За то време Лучио јој је причао о својнм амбицијама, као и жаркој жељи да се што пре докопа вође разбојничке банде ва којом трага и да на тај начин оправда указапо поверење. У току тог разговора Лучио је, реч по реч, одавао све појединости акције која је предузета у циљу да се банди што ш>е уђе у траг.

Увидевши да је већ време да се опрости, Лучио устаде. Али Мануела га благо ухвати за руку. — Отап ће убрзо да се врати — рече она. — Била бих срећна кад бих могла да вам га претставим. Нешто доцније, сењор Кончез се доиста појави. Био је то висок, снажан човек, бронзаног лица и црне браде. Могло му је* бити око педесет година. Али Лучио није могао више да одлаже свој полазак. Опростио се са својим домаћинима обећавши да ће чешће навратпти на хациснду. Био је задовољан што је тако брзо дошао до пријатног познанспза У земл>и коју тако мало познаје и у којој га очекују многе пустоловиие ... Сутрадан, кад је стигао у вграду полиције, шеФ га одмах позва. Лучио помисли да ће га нрекорети што }е допустио да залута и изгуби траг својих другова. Али његово нзиепађеље било је велпко кад га Морено дочека врло намргођена лица. У једном тренутку синуло му је кроз гла.ву да се догодило нетпто врло озбиљно. Доиста, шсф поче бесним гласом:

— Јутрос сам обавештен алонимно да се хартије и 2.000 пијастра човека кога сте ви, како сте навели у рапорту нашли мртвог у шуми, крију у вашим бисагама. Наредио сам да се бисаге предампом прегледа.ју. Збиља, у њима смо нашли и хартије и новац. Захтевам од вас да ми одмах објасните ову мистерију. Лучију се ноге отсвкоше. Био је принуђен да ое придржи за сто. — Говорите! Шта ћутите! — опет дрекну Морено. — Ваш јучерашњи влочии неко је свакако видео. Тај сведок остао је за нас невидљнв, али н>ему није промакла нијсдна нојсдиност вашег страшпог злочина. Шта да каже на то? Лучиу је било јасно да ће се тешко оправдати. Чак је то изгледало потпуно немогућно. У његову причу, коју, уосталом, никоме досад није испричао, шеф уопште неће поверовати. , Али, њему самоме није било тешко да нагађа шта се јуче догодило. Мануела је по свој прилици убила човека да би га опљачкала, и кад је он наишао, одвукла га је на хацијенду и подметнула му хартије убијеног у бнсаге. Тај посао обавио је снгурно слуга прнац који је прихватио његовог мустаига. Али и , помисли Лучио, „можда ме ништа не би стало да ипак испричам шефу шта ми се догодило?" У. жстом

тренутку, одрекао се те ттомисли. Девојка ће свакако најодлучније нореНи да је она то учинила. Само,- у коме циљу је она то учинила? То би ишло у корист само вођи банде за којим Лучио трага. Можда је Кончез доиста вођа, а Мануела, његова кћи, десна рука? То је-било више него очигледно ... Лучио покуша последље своје средство. — Ви не можете сумњати на мепе •— рече он Морену — после свих оних препорука које сам вам донео од ваших пријатеља. Али Морепо га одмах прекиде: — Ко мени уоиште јамчи да сте ви та.ј Лучио о коме је у препорукама реч? Можда сте ви тог младића, пресрели, уклопили га и дочепали се његовпх хартија и препорука. Од једног члана разбојничке банде томе би се човек свакако требао да нада. Ко зна, можда имам пред собом једног од оних бедника за којима већ толико времена трагамо... Младићу је било јасно да је изгубљен. Сваког треиутка Морено може да га ухапси. И он се одлучи на један очајнички, готово бесмислен корак. Уосталом, нишга друго му није пи преостајало... Пре но што је Морено дошао себи од запрепашћења, Лучио искочи кроз прозор. Недалеко одатле стајао је његов мустанг. Већ после неколико тренутака јурио је дивљим галопом у правцу хацијепде Мануелипог оца. И, као што је предвидео, за њим је одмах ношло неколико полицајаца, на челу са шефом Мореном. Неколико куршума звизну му поред уха. Али истовремено се зачу Моренов глао: — Ухватите га живог! У истом тренутку цуцњава пресгаде. Међутим, претила је опасност да Лучија полицајци ипак стигау пре ио нтто изведе своју намсру до краја. Срећом, мусТанг кога је узјахао био је врло брз и држао је стално растојање од гонилаца. Напослетку, иосле луде јурњаве, Лучио угледа хациенду. Оп заустави пагло коња и сачека Морена и љегову групу,- Младић притера свог мустанга Мореновом кољу. — Пре по тпто ме ухватите — рече он птефу полиције, зајапуреиом од беса и јурљаве, — претражите ову хациЈенду. У истом тренутку неколико опттрих пуцљева из ханијенде дочекаше лолицајце, збуњсне овим изненадним обртом. ЛуЧиу је одмах било јаспо шта се догодило. Бандити су по свој прилици опазили полицајце, и помисливши да они журе да их похватају, а немајући времена да побсгну, отворили су в^тру на Моренову групу. — Зар вам ттисам рекао! — викну младић ликујући. Борба је била врло кратка. Не надајући се овоме, бандити нису били у стању да пруже озбиљнији отпор. Полиција је упала у хацијенду и стари Кончез, заједно са својом ћерком Мануелом и осталим члановима банде, пао им јс у шаке. Цела ствар врло брзо се објаснила. Бандити, који су дошли главе и Марку, замеиику шефа Морена, покушали су да на препреден начин уклоне и Лучија. Искусна у пословима, у којима је замењивала свога опа, сењора Кончеза., Мануела пије много оклевала да подметне младићу хартцје једног трговца, кога јс сама убила. Ово јој је у толико пре пошло за руком, што Лучијо није био најопрезнији на првом нспнту... Међутим сам случај хтео је да буде друкчије ... Прва Лучијева авантура, која је могла имати по младића тешке последице, завршила се ерећно у овој чудној земљи...

Срећаи ти рођевдаи Већ давло моЈа усиа се пе смеши: Твој повратак очекујем жељно Оа топлом падом да ме тсши Радоспа слутња — бићеш сутра овде. Ја те и дапас «.сећам краЈ себе ДАНАС ТИ ЈЕ РО&ЕИДАН к'о пскад И иека ти душа никад не зазебе Сумњама што може даљива да створи Дапас ти, иа славл,е, желим да се вратиш Бодрено и мушки сатрега искушења Знам, и ти, данас болно патиш Зато ти шаљем рсчи исцељења ... Београд, августа 1942 г. Софија Пстровић