Коло

Хранитељу...

Оче! одбаци сваку бригу и сету, И буди безбрижан и весео док си на овом свету, Јер живот пролази неосетно, Зато га прођи сретно .., Сад си далеко тамо Преко многих планина и гора А твоје чело, сигурно, пуно је бора. Јер ти си хранитељ твоје деце,- о Оче! Бриге те море — али тако Бог хоће !... Ти нам остави једно од неоцењирих блага А то је мајка драга Чије мисли често тамо н теби лете И није усне више пута прозборе: »Горак ли си свете!« А, ја кад чујем да ћеш ускоро доћи, Чудним сјајем ми заблистају очи, И мојом душом радост овлада, , Јер то је моја свакидашаа нада. « Мирковнћ Надежда, Тспоппл /п ,а 2/ч. IV р аз. гимназије Београд, Јула 194~ год. кћц Мирковић милије, п. пуковника у заробљеништву

/ј ма ли каквих легенди везаних //[ за овај замак? — цитао је Конрад своју сестру. Конрад је био виђеи трговац из Хамбурга, али је био и једнни неснички настројен члан једне ноглавито нрактичне породице. Вароница, Грубел слелге својим нуначким раменима. — Па, увек има легенди о овако старим местима. Није их тешко измислити, а не стају вас баш ништа. У овом случају, ностоји једна легенда да кад неко умре у овом замку, сви сеоски нси и све звери у шуми завијају по сву ноћ. То баш не би било пријатно да се слуша, зар не? — Било бп језиво и ромаитичио рече трговац из Хамбурга. — Тек свакако легенда није истинита — рече бароница доброћудно. Откако смо куиили овај замак, имали смо доказа да се ништа сличпо не дешава. Кад је прошлог пролећа умрла моја свекрва, ми емо сви слушали, али није било завијања. То је само Јрича која увећав_а достојапственост ЗеШка. а Вмнта Ле КбЈта'..: — Прича не гласи тако како сте ви рекли — рече Амалија, стара, седа гувернанта. Сви се окренуШе према љој и погледаше је зачуђено. Она је имала обичај да седи ћутећи, укочено и повучепо, не говорећи никоме док је неко ие упита,, а било их је мало који су се трудили да с њом разговарају. Дапас се на. њу спустила изненада нека Слагоглагољивост, те је говорила и даље, брзо и нервозио, гледајући право испред себе и као да се не обраћа никоме иарочнто. — Не чује се завијање кад у замку умре макар ко — продужи она. — Само кад би умро неки члан породице Чернограц, вуци би долазили издалека и изблнза, завијали на ивици шуме, али их је у овпм приликама, кажу шумари, бнло на туцета,, шуњали се кроз мрак унаоколо, и урлалп у хору, а нси из замка и села, н са околних салаша, урлали бп и завијали из страха и љутиие због вучјег хора. Кад би се душа самртника растајала са телом, у парку би се са треском струшило једно дрво. Насталп. је почивка. — То се дешавало — наставила је старица — кад год би иеки члан породице Чернограц умро у своме породичном замку. Али, разуме се, кад би некакав странац умро, не би завијао никакав пас ни вук, нити би пало вакво дрво. 0, не, никако! Док је изговарала ове последње речи, у њеном гласу се осећао иеки пркос, скоро презрење. Ухран.ена, префнно одевена, баропнца је блеиула љутито у отрцапу старицу која је била иступила из свог обичпог, повученог ■става који јој је доликовао и нроговорпла без устезаља. — Ви као да мпого знате о легендама породице Чернограц, госпођице Шмит — рече оиа оштро. — Нисам »пала да нородичне приче спадају у предмсте за које сте оспособљени. Одговор на ово боцкање беше још иеочекивапнји п чудпнји него и бла1 'оглагољиви иснад који га беше изаввао. — Ја сам сама члан породице фон Чернограц — рече стара жена — па вато и знам ту породичну причу. — Ви Чернограц? Ви!... — зачу се хор усклика неверице. — Кад _смо осиромашили — објашњавала је опа — и кад сам била принуђепа да се посветнм давању часова, ја сам променила и име, пошто сам сматрала да је тако згодпије. Али деда је провео већи део свог детињства у овом замку, па је имао обичај да ми прича мпоге легенде о њему, и ја сам, разуме се, знала све приче и легенде. Кад човеку остапу само успомене, онда их он иеобично пажљиво чува и проверава. Кад сам ступила у службу код вас, нисам пи помишљала да ћу једног дана са вама доћи у старн дом своје породице. Више бих во-

слите, молим вас, да та жена говори тако за иашим столом. Само што нам није рекла да смо нико и ништа, а ја не верујем ни реч од тога што је рекла. Опа је само Шмитова, и ништа више. Разговарала је са неким сељацима о историји породице Чернограц, па је скупила њихову историју и прича ^ њима. — Та хоће само да се направи важпа — рече бароница. — Зпа да скоро неће бити за посао, па хоће да изазове паше сажаљење. Њен деда, којешта! И бароница је имала свој прописан број дедова, али се није никад с њима разметала. — Сигурно јој је деда био неки поткоморпик у замку, или тако нешто —

Али је нпак морала да буде без ње, јер је по хладпом, оштром божићњем мразу стара гувернанта назебла и пала у постељу. — В, то је да човек пукпе од муке! — рече баропица својим гостима који су седели око ватре једне од последњих вечери старе године. — Откако је код нас, не сећам се да је била озбиљније болесиа, мислим тако болесиа да не би могла раднти свој носао. А ето, легла је баш сад, кад ми је пуна кућа и кад би ми могла бити од помоћи. Човек, разуме се, мора да је жали, али је то ипак досадно. — Врло досадно! — слагала је баикарова жена са пуно разумевања. То ваљда ова оштра хладноћа обара

старе људе. Необично је хладно ове године. — Ово је иајоштрија зима која се памти у децембру за много годииа рече барон. — А оиа је, разуме се, сасвим стара — рече баропица. — Жао ми је што јој нисам отказала још пре неколико недеља. Но, Вапи, шта је с тобом? Мала, чупава пудлица беше нагло скочила са јастука и дрхтећи нришла канабету. У истом трепутку се зачу силно, љутито лајање наса у дворишту замка, а чули су се и други пси како кевћу и лају у даљини. — Шта је тим животињама? — упита барон. Онда и људски створови, ношто ослушиуше пажљивије, чуше звук који је изазивао псе да изливају своју љутину и бес: чуше дуго и пискаво урликање и завијање које се дизало и спуштало, чак као _да је неколико миља далеко, а час је нрелетало преко снега тако силп^. ^а се чинило као да избија из полмд ат зит ша зауз^. -ЈГ,, изгладнела,' хладиа беда једиог смрзпутог света, сав неумољиви, гладни без дивљине помешап с другим, очајним и ојађеним мелодијама којима се није могло дати никакво нме. — Вуци! — викпу барон. Нзихова музика^изби одједном силним таласом који жао да је долазио одасвуд. — Стотине вукова! — рече трговац из Хамбурга који је био човек јаке маште. На то бароница, под утицајем неког потстрека који не бн могла објаснити, остави госте и унути се према тескобпом, невеселом собичку где је стара гувернанта лежала и гледалакако промичу часови умируће годиие. И поред свег оштрог мраза зимске ноћи, прозор је стајао отворен. Бароннца потрча да га затвори,. са запрепашћеш-ш ускликом на усиама. — Нека стоји отворен — рече старица гласом у којем је крај све слабости било нечег заиоведничког, нгго баропица дотле не беше никад чула. — Та умрећете од зиме! — доказивала је она. — Ја ионако умирем — говорио је глас — па хоћу да чујем њихозг музику. Скупилн су се нздалека да запевају самртничку песму моје породице. Лепо је то што су дошли. Ја сам последњи фон Чернограц који умире у нашем старом замку, па су дошли да ми запевају. Слушајте, какз гласно дозивају! .... Глас вукова се разлегао кроз мирни зимски ваздух и таласао се око за^мка у дугим и пискавим завијањима. Старица је лежала у постел 3 и са изразом дуго очекивапе среће па лицу. — ИднТе — рече оиа бароници. Ја више нисам сама: ја сам члап једне велике, старе породице... — Мислим да умире — рече бароница кад се врати гостима, — Мсзкда би треб.ало послати по лекара, Ух, то страшпо завијање! Ни за велике паре не бих желела такву погребну музику. — Та се музика не може купити ни за какве паре — рече Конрад. — Слушајте! Какав је то други шум? — упита барон кад се чу неко силно праштање и тресак. То је у парку пало једно дрво. Настаде тренутак мучпог ћутања, 8 затим проговори банкарева жена. — Дрвеће пуца од јаког мраза. Хладноћа доводи и вукове у тако великом броју. Одавно нисмо имали овако хладну зиму. Бароница се живо сагласи да се те стварц дешавају услед хладноће. А хладноћа због отвореног прозора пзазвала је и слабљење срца због којег је и лекарска помоћ старој госпођици била излишна. Али је белешка у новинама звучала врло леио: „Децембра 29, у замку Чернограц, преминула, је Амалпја Фои Чериограц. дугогодишња цењена нријатељипа баропице и барона Грубел".

лела да сам отишла некуд па друго место. Кад опа ућута, настаде тишина и баронпца скрену разговор на мање пезгодан предмет него што су породичие историје. Али касније, кад се стара гуверианта беше тихо повукла и отишла на свој посао, у друштву се диже граја од посмеха и' неверовања. — То је нечувена дрскост — отсече оштро барон, а његове су избуљене очи изражавале негодовање. — Зами-

.потсмевао се барон, — тај део приче може бити истииит. Трговац из Хамбурга није ништа говорио; он је био видео сузе у старичипим очима кад је говорнла о чувању својих успомена, — или је, онако обдарен маштом, био уобразио да их је видео. — Отгсазаћу јој чим нрођу свечапости о Новој Години — рече бароница — а дотле ћу имати и сувише посла, те не могу бити без ње.