Коло

8

Ншџ$п (I ' ПИШЕ:МАРИЈА

Све препреке биле су среЈшо умоњене. Њнх двоје, потнуно сами, сишли су с воза на малој сеоској станици. То је, уствари, била ностаја усред поља, далеко од села. Провизорпа чекаопица беа саобраћајног особља и персонала. Па и ова околност била је симпатична за ово двоје, који су данас хтели да отргиу за себе дан среће. И зато су Божана и Богдан убрзаним кораком пошлм нољском путаи.ом. — Куда води ова стазнца, питала је Божана, иако је осећала, као и Богдан да им уолште до тога није стало. — У неба, драга моја, рече Богдап, хватајући са п.ом корак. Недеља лета, које је на измаку. Обасјана сунцем, обвијена мирисом земље и. сунца, она је сва блистала од среће. Празнична тишина села лежала је негде далеко и наговештавала радост која је само љима требала да припадне. — Па ипак... — Како си успела да се извучеш од куће, Божано? наставља Богдан, не примећујући колико бола наноси ово питање Божани. Она је мислила на свој дом. — Па није било нн тако тешко, рекла је Вожана са мало туге у гласу. — Шта сп рекла? Богдан је даље постављао питања, иако је био решио да не улази у њен нородични живот. — Ништа одређено. Миладин ће се вратити тек ноћас или сутра. Сам ми је рекао да изиђем некуд и да користим сунце. Божана је размпшљала. Миладин п.ен муж, никада је није испитивао. Верује јој. И јоште како. И зашто би јој се онда исповедао куда иде, када ће доћи, где је била и шта је радила. Обоје су увек били заузети својнм пословима и личним интересима, тако да су навикли на независност једног нрема другоме. Па ипак Миладин је н>у и даље волео истим жаром. И био је срећан, јер јој је веровао. — 0 чему размишљаш Божана? прекинуо, је Богдан ланад њепих мисли. — Ни о чему. Не могу да се сетим да ли сам ватворила код куће прозоре од собе. Бојим се, да ако би дошла бура... Богдап је ћутао. Небо је било сасвим плаво. На крају шуме су се зауставили. 0кренули се и гледали у даљину. Ваздух је треперио пад тамним кукурузима. Пошли су даље. Шума је ширила т«жак мирис а у тајанственом шуму грања губили се њихови кораци. Дрвеће је бацало дуге сенке. Подне се блиашло и врућина је постајала несносва. Врућина, крај које се човеку не говори. Само да посматра и да се диви. — Остаћемо овде, Божана! рекао је Богдан, и застао крај једног великог лиснатог дрвета. Божапа је ћутке пристала. И на њу Је деловала тешка оморина и бескрајна тишина... И крај свега тога... Мисли јој се ројиле у глави. Са Богдаиом се познавала већ дуго, али, никада нису ималп за себе на расположењу цео дан. Како су дуго очекивали овај дан и о њему сањали. Дан који би само њима нрипадао, њима и њиховој тајној љубавп. И тај дан је дошао, и баш онако како су га замншљали. Сада су овде сами — само њих двоје. Нигде радозналог ока, нигде опасности да ће се појавити неко ко нх познаје. Тако су сигурии овде и скривени од људских очију и уста. Сами са својом љубављу. Божана као да је заборавила на све то. Изула је ципеле, направила пеколнко корака по земљи која се испаравала, а затим је уморно легла на земљу и посматрала беле облаке који су полако одмпцали. — Сунце и супце... Каква је то чаробност. Све бриге се губе, душа се распева од среће и радости. Како је леп живот. Божана је заборавила на све... Осећала је само вреле пољупце сунца... Богдан је пренео у стварност. — Данас си некако чудповата, Божана. А ја сам се толико радовао. Био је разочаран. Божапа не одговара. Осећа он да се с њом нешто догаћа. Никакву радост његово присуство јој не доноси. Где ли је опа чежња коју су гајили за овај дан. Њихов сан

ПИШЕ: МАРИсЈА СТАИИ^ се остварио, они су овде потпупо сами и могу да украду среће колико сами желе. Требало је само хтели. — Само хтети, само хтети ... понављала је Божаца. Да, али Божана више није хтела. Овде у потпупој тишини и самоћн, где су само њих двоје, осећала је одједном како нису сами. Два ока их пратила: два ока савести — два ока њеног мужа...

— Ти ме штттте не волнш! БожаЈна је ћутала. Моагда Богдан има право, размишљала је, али у љој се нешто чудно дешава. Зашго није њен муж овде? И он воли сунце и природу, исто, као и она. А воли и њу. И одједном, као у калејидоскопу искрспуше пред њом слике протеклих годииа, када је сретпа и задовољна трчала са њим по шуми и сунцу. Богдан је узалуд чекао одговор. Сунце је залазило. — Требало би да поћемо, Богдане — и пошлп су. Целнм путем су ћутали. При опроштају, БожаЈ1а је рекла: — Покварнла сам ти иедељу, је ли? Немој да се љутиш, молим те, али ти то не би разумео. Он је ипак разумео. Нежно је ухватио њену руку.

— Зар ниси срећна Божапа што смо сами? — Да, свакако, али... Желела је да да топлине своме гласу, али није успела.

— Збогом, врати му се и буди срећна. Божана је пошла журним корацима кући. Била је мало збуњена, али у души срећпа. Њен тајни излет вратио је њеном мужу.

СЈ V*

| /мрли су Филемон и Баукида, (У. рече ми Фернанда када сам до-сУ шао рући на ручак. Како сам слаб у митологији, мора бити да сам начинио врло глуио лице. Због тога ме она пренесе у годину 1940 од роћења Господњег н наставн: — Умрла су два стара створења, господин Октав и госпођа Роза Марион. Њихова судбииа била је толико значајпа да би ти о томе морао да нанишеш фељтон. И Фернанда ми исприча ову причу: „Октав и Роза били су пријатељи из ране младости. Расли су у пољу, на суседним добрима, и волели се као што се могу волети два створења која су здрава и која од живота очекују једно исто — срећу... Волели се толико, познавали се једно друго толико да се нису журили ни најмање. Као г.од што дете када му се да поморанџа узме да је по поду котрља пре него што ће почети да је једе, исто тако су се Октав и Роза титралн срећом своје љубави. Он је учио у Паризу, а она је, пошто је ушла у друштвенп /живот, била окружавана обожаваоцима. Једном, када се он са одмора опет враћао у град, упитаће га она смешећи се: — Кад ћемо ми да се венчамо? И он, који је у томе треиутку пол.убио и коме се због тога свет учинио простран и великп, одговори јој: — Имамо кад, Розо. Нас двоје не може ништа више раставнти. Воз је јурно. Још једном њих двоје се пољубише н још једпом га Роза упита: — Кад ћемо да кренемо на наш свадбени пут? Он се мало насмеја. — Младн смо. Догод могнемо сносити вожњу железницом, моћићемо да чекамо и да у том чекању уашвамо. Она му у дуиш даде за право. Кад су се после дужег времена опет -састали, Роза је била жена другог човека. Она Октава није престала волети. Само јој је било тешко чекати. Потегла је па се удала као год оно што човек дохвати какву му драго књигу и стане да је чита да би му досадан дан лакше протекао. Он је чак није ни упитао: „Зашто си то учинила?" Јер знао је да га у његовом поверењу није обманула, него да јој је дојадило чекати на заједнпчку срећу. Седели су једно наспрам другога и гледали се х X рчи. /

— Још смо млади, — рече он. Још можемо да чекамо. Наше време још није дошло, Розо. И још друго нешто: да смо се узели, можда би већ одавно било нестало чари. Може бити да би ти већ одавно била сита и пресита мене и да више не бих примећивао сјај твојих очију. Може бити да је брак оно чиме човек не треба да наноси бол жени коју воли. Јер он је немилосрдно искључује из бескрајног круга жена које у љубави налазе срећу и уживање. Ја сам изгубио супругу, али сам добио изглед и наду. И Роза му опет даде за право. Имамо кад, — мислила је, — живот је дуг, а ја сам млада. И, зар није лепше сваког јутра устати с надом него морати лећи с разочарењем. Године су протицале. Њих двоје беху се на чекање навикли толико да нису ни запазили како старе. Силна љубав беше се већ одавно прометц/ула у старо нријатељство. Мећутим, варљива нада још их је испуњавала. И, кадгод би се Октав с Розом праштао, потсетио би је на вожљу железницом. Али доста пута дешавало се да она ништа више није замишљала и да му је његов осмех враћала као какву празну свилену хартију у коју су биле увијене одавно увеле бачене руже... Докле наједном не наступи катастрофа. Розин муж умре у дубокој старости. Никога више није на свету имала осим Октава, свог старог пријател>а. И тако се она једног дана одлучи да с њиме ради опоравка здравља отпутује на југ, Ни он ни она нису у том путу гледали какав споредни смисао. Мислили су само о томе како да пут превале без већих напора и како да што удобније проживс на југу. Седели су у возу. Он устаде и затвори прозор да њу не бн била промаја. Часови су промицали за часовима, а њих двоје су неирестано ћутали. Наједанпу,т спази он где из њених очију капљу сузе. Забринуто упига шта јој је. И она му одговорн: — Осећам се рђаво, Октаве. Чини ми се да више не могу да издржнм вожњу железницом. А и дубока је већ ноћ... И кад га она погледа, схвати он да је њихова нада умрла, виде последљи пут сјај њених очију који је толико волео, али у току година заборавио да га запажа. Јер њихово пријатељство било је као брак. Трајало је исувише ДУГО".

( ЈО&хиашШШШЖ Како да се сачувамо од летњих пролива I / лето и ночетком јесени, више | Јј. него у неко друго годишње доба, свет много болује од пролива, тачније речено болује од катара желудца и црева, који има за последицу пролив. Такво запалење желудачне п цревне слузокоже може да буде лакше природе, те да прође за неколико дана и без нарочитог лечеЉа, али моаге бити тако тешко да чак и болосников живот доведе у питаље. Нарочпто су мала деца врло осетљива у погледу прибора за варење, те и најмањи поремећаји у том правцу могу имати врло озбиљне последице. Лети, услед топлоте, многе намнрпице лакше се кваре, него ли у хладније доба, због тога што тонлота пружа пОвољне услове разним микроорганизмима да се размножавају и развијају своје штетно дејство. Познато је да се све намирнице много више и браге кваре у то време и због тога свет је више изложен могућностима да поједе уквареиу храну која ће изазвати лакше или теже поремећаје- у прибору за варење. По себи се разуме да нико неће појести намирпице које показују јасне знаке укварености. Али много јв теже одредити је ли храна свеага или није, кад постоји само аумња (боја, мирис, укус), нарочито даиас, када је релативно тешко доћи до појединих намирница и када човек не сме да буде велики пробирач. Још је много теже знати да човек једе заражену храну, напр. клицама мфуса или дизентерије, када је опа на изглед и по укусу и мирису, сасвим добра. Тако човек може да поједе изврсно поврће, салату или одлично воће, а да оно садржи заразие клице које ће изазвати обољење у цревима. Најгоре је када храна уопште не садржи клице, вего када их човек са својих прљавих и вагаћених руку, унесе у свој организам.

Сем у изузетним приликама, акутно занаљење цревне слузокоже (танког, а нарочито дебелог црева) изазивају заразне клице. Оне су унете кроз уста и желудац у црева. Међутим у случају здравог желудца и његове нравилне функције, све заразне клице, а мећу њима и најопасније, као клице тифуса, колере и дизентерије, уништеие су у желудачном соку, дејством желудачне соне киселине. У случајевима желудачног катара услед напр. алкохола, разних инфекција, мећу, које долазе разне заразне болести, туберкулоза, честа оболења крајника и зуба итд., или услед функционалних промена, нанр. од узбућења, бриге, туге, премора и др. желудац излучује мање киселипе него што је потребно и због тога за/ разне клице у љему нису уншнтеие, већ пролазе у црево где изазивају запалење. Тако запаљење цревне слузокоже најјасније се испољава проливима. Њих може бити од неколико па до 30 —40 за 24 часа. Обимни проливи иду са грчевима у стомаку, осећајем малаксалости, муком (често пута осећајем одвратности према јелу) и лако довишеном температуром. У случају запаљења дебелог црева у столици се примећује слуз. Мећутим ако су проливи врло чести и ако иду са, напонима, ако се у столици примећује крв или сукрвица или сукрвичаста-слуз, и ако се уз то болесник осећа врло изнурен и има високу температуру, мора се помишљати на дизентерију и одмах предузети озбиљио лекарско лечеље, јер је дизентерија (срдобоља) једна тешка и оиасна заразна болест. Да би се сачували од летљих пролила треба прво обратити пажљу на то да намнрнице буду потпуно све.ке, да буду добро испраие или прокуватте и да се једу (напр. воће) сасвим чистим рукама. Осим тога треба водитп рачуна о томе да је аселудац здрав, да лучи довољно киселине да би могао да спречи продирање заразних клица у прево. Поред свега, познато је да отпорнији организам лакше савлађује сваку болест па и оболење црева. Д р. с.