Коло

зпати господип прсдао у Младеповцу Ш)е пола сата. Предраг чита: „— замолим да се пе љутипт, што сам те на тако пустоловап начин псввала у Београд. Али» твоја осамље.ча жена је тако чезпула за тобом, « гадо би имала и она дивпа кола г.ојима си се довезао овамо. Пошто гп их испробао у тој брзој и тешкој вожњи и уверио се о свим њиховим преимућ-

ПИШВ: ИИЛАН СТЕВОВИРч

! ма оставите, молим Вас, откуда да су жене лукаве! Верујте да се то само створила Фама о п>има и то, што је најглавније, сами смо је мп мушкарци створили .., Ваљда зато да нам се њихово освајањс чипи тежим, драгоцепијим! — Не вреди да један другом доказујемо. Ионако сваки ће остати на сво-

ме гледишту. Него, дозволите да вам исиричам нешто што се пре четири године догодило с Предрагом... — 0 којим. Предрагом? Павловићем? — Павловићем, да! Као што се, зацело сећате он је тада градио деоницу друма код Младеиовца... Само, молим вас, рачунам на вашу дискрецију... — Разуме се! — Сви се зиптересовали и опколилн симпатичног Лукића који се спремао да прича. — Дакле, слушајте: Био је спаран аугустовски дан, као ови што су сада били. Предраг је, после обилажен.а градилшпта свратио у „Касину" да се мало расхлади. Поручио пиће и удубио се у преглед планова. „Господине, пришао му келнер, једаи господин вас тражи". ГГредраг диже главу. Пред п.им је стојао један високи господии отмепа изгледа. Предраг га ггре тога никада у животу није видео. „Иижењер Предраг Павловић?" запитао непозпати. „Јесте. Шта желите, господипе?" „Морам вам, пажалост, саопштити једну непријатпу вест". „Ви? Мени?" „Нажалост". „А то је?" „Ради се... о вашој жени — она вас вара". „Росподине, како со усућујете! плаиу Предраг, ко сте ви, ја вас и не позпајсм:" V Ненознати остаде пепомичан. 1 „Мој<Ј име пије важно! Погледајте ово писмо. Је ли то рукопис ваше жеие?" Предраг је запањеио пиљио у помнати рукопис. ,,'Љубави моја, — читао Павловић пожури сместа својој Љиљи, која нежно чезне за тобом и иема друге жеље, но да лсжи у твом загрљају и да на својим усиама осећа твоје вреле пол.упце. Чекам те у три сата код Мажестика да те..." Овде је писмо прекипуто. Друга стра-, на је била от!)гпута. „Како сте дошли до тог писма?" „То ћете касније дознати. Међутим стављам вам на раСположење своја кола". „Ваша кола?"

„Да, сад је тачио пола три. Моја су кола ту, пред вратима. Њима можете још на време стићи пред Мажестик". „Али ваша понуда ..." „Она је сама по себи разумљива. Господнне Павловићу, и ја сам ожењеп". Тамио-плави спортски „Хорх" јурио је белим друмом кроз питоме брежуљке... Влашко Поље, ТЈуринци, Раља... Као од шале узлеће серпентипима н у неколико опггрих завоја спуштају се подножју Авале ... Снажиа кола лете св-е бржс и брже. Никакав успон не може да смањи њихову брзину, ниједан завијутак не значи опасност; мирно и сигурно леже кола на друму. Пре драг вози. Чшш му се као да кола лете, чак брже од његове нервозе. Вио, већ су пројурили поред Авале... Сирена језиво завија, саобраћајац нешго виче док кола помампо узлећу уз булевар... Оштар завијутак, кочнице цвиле и ауто стаје нред „Мажестиком". Сат показује два минута до три. „Где је моја жена?" „Милостива госпоћа је изишла пре десет минута". „Изишла?Г а

ствима, била бих ти врло захвдлна да их поклониш својој Љиљи, већ сд радости због тога што те нипошто пе варам... Чекам те у заступништву „Хор-

„Јесте. Оставила је иисмо за вас". „За мсне?" „Да, ево га." Предраг узбуђепо цепа омот и вади полог.ину табака хартије. То је друга половина оног нисма што му је пепо-

ха" да присуствујем потпису купопродајног уговора. Твоја Љиља" * И, шта мислите? Просто. Љпља је доСшла кола....

Нашим заробљеницима О, браћо наша! Као да вас видим: У смирају тихом уморнога сунцз. Свли сте пред својв дрвене бараке ... Певушите сетно песма тешкв туса И чежњивим гледом кроз последњв зраке Прелазите поља и долине дуге ... Као да хоћете да ваш поглед дође До домова милих тамо преко гора, Да кроз село мало брзим ходом прође И исприча причу неспавних зора... К'о да бисте хтели да погледом једним Поздравите сеју, седог оца, брата, И да њиме таво продорним и ледним Закуцате тихо на очинска врата... О, знамо ми, браћо, ваше жеље миле! И срца су наша пуна очајан.а! Нашв су се мисли око свих вас свиле У оадашњем часу иокреног кајања... Сад тек увиђамо колико сте дивни О, српски хероји бесмртнога лика1 И како сте нежки и како сте силни, У несрећи општој живог Бога слика! Нека светли зраци руменога сунца, Однесу искрена и топла поздравља И нвк' бпаги шумор тихог поветарца Пирне жеље наше на ваша узглавља... Беоерад, септембра 1942 Гојко Табаковић

ЛШГПО о грозници тј. врућици Ј

од нас се обично под грозпицом, врућицом или ватром подразу* мева повећање телесне топлоте тј. температуре. Али има особа које под грозницом означују језу н дрхтавицу која често претходи нагло повећање температуре. Стога треба бити начисто с појмовима. Зато је боље повећање температуре означпти као врућицу или ватру, а израз грозница оставити као обележје стања које прати температуру (језа, дрхтавица). Нормална топлота тела вдравог човека износи, када се мери топломером, под пазухом, 30.6°. Испод језика и у чмару, та је темггература мало већа, и треба да буде до 37.3°. Мећутим топлота чђвечијег тела није стална, опа се мења у току двадесет и четири часа и зависи од мпогих физиолошких фактора као што су узимање оброка, телесии рад, сан и др. Обично к најнижа температура човечијег тела изјутра а највиша пред вече. Код особа које ноћу раде, а дању се одмарају, обрнуто је. Топлотно стање човечијег тела одре ћује се топломером (термометром). Треба нагласити да је то једини си гураи начин за мерење температуре Одређивање температуре руком, обра зом, уснама, као што то обичпо роди тељи чине, нарочито код деце, сасвим је несигурпо и може огромпо да превари. Врло честе и сами лекари, који у томе свакако имају више искуства, преваре се, нарочито у висини температуре. Због тога је неопходно да се сваком болеспику температура мери топломерои. Температура је један од најважнијих зиакова сваке акутпе, нарочито заразпе, па и дужетрајне, тзв. хроничне болести. Иако је она значајан, ипак не мора бити меродаван симптом за тежииу оболења, јер неки пут н врло тешке болести пролазе са малим и никаквим повишењем температуре, док друге, пе толпко опасне, нду са већом ватром. Ево неколико примера: од акутпих, тј. болести које почињу нагло и трају кратко време, гпојно запаљење крајника (ангина) нде са врло високом температуром, а није т,олико оиасна болест, док дифтерија, много тежа заразна болест протиче обично са мањом ватром. с друг& пак стране од хроничних болести, туберкулоза плућа иде увек са мање или "више повећаном температуром, док озбил.не, ако не и теже хроничие болести као сифилис и рак, развијају се иајчешће^ са потпупо пормалпом температуром. Свако новећање температуре човечијег тела изнад 37° (под пазухом) знак је да пешто у организму није у реду. То није права ватра, али пнје ни пормално, парочито ако се често нонавља. Тада треба тражити узрок тој појави. Апсолутно није тачпо опо што иоиеки тврде да је 37" и З7 3 њихова нормална температура. Нормална температура здравог човека мора бити, поиављамо, испод 37°. Грозница и ватра израз су одбраие нашег организма против штетних утицаја, парочито против отрова разних бацила. Чпм оргапнзам подлегне у борби против клица, онда њихови отрови утичу на све његове ћелије на и на центар у мозгу који управља топлотним стањем нашег тела. Тада оп одговара грозницом и ватром. То је први знак за узбуну: болест је ту. Због тога у самом по.четку темпера^туру пе треба сузбијати. јер она повазује врсту и тежину оболења, његев ток и одбранбену моћ организма. 'Гек када се то утврди, лековима се она може смањити да не би и сувнше исцрнла болесппка.. Др. С.