Коло

6

тари замак налазио се на једном брежуљку украј пута. Пјер Вијо застаде у подножју ниског вида који је оикољавао врт и нанрегну слух. Ништа се у тихој ноћи није чуло сем шуштања лишћа у лаком поветарцу. Замак је био утонуо у тишину. Прозорн су били вастрвени сенкама, а јабланови су заклањали зидиие вамка огртачем свог веленила. Пјер Вијо подиже круту јаку евог смокипга и спусти на очи широки шешнр. А затим, пошто се увери да је иотпуно сам у пустој ноћи, пзвади из џопа једну маску и причврсти је на лице. Поново ставн руку у џеп и, овог пута, извуче револвер. Вучјим кораком по^е дуж писког зида. Прешавши двадосет метара, прекорачи зпд и нађе се у меком густом травњаку. Лагано се ириближи замк.у и обиђе га тражећи најближи прозор. Налослетку га пронађе, опрезно се пребацЈ! преко ограде и нађе се у кући. Држећи у руци електричну лампу која је бапала олабу еветлост Пјер нође застајкујући кроз тихп замак који је- у овом тронутку нзгледао нотпуио пуст. Али, Пјер је знао да се у овом часу го■ре налази Робер Лашер, мплпонар настраних навика, који увек ради до неко доба ноћи, потпуно са.м ... Пјер застаде на степеницама. Најблнжа врата била еу утоиула у потпуцу помрчину. Пјер утаси лампу, стави је у џеп и осмехну се: на крају ходнижа који се пружао испред љега угледа траку светлости испод врата. Ту је, нес.уми>иво, била радна со-ба Робера Лашера. Издалека се видео чак и блистави отвор браве, као киклопско око. Пјер Вијо продужи п.ут и убрзо стави опрезно руку на кваку. Он чу кз.ко се неко у соби аажашља. • Онда одједном упаде у собу и затвори врата за собом. Човек којп је седео за столом трже се изненађен. Угледавши непознатог, он се придиже, али кад опазн уперен револвер, застаде оклевајући и иолако се спусти у своју кожну фотељу. Пјер није сжидао ноглед са човекове ћеле ко.ју је осветљавала лампа на столу. Два човека су се ћутке згледали. Затим се Пјер осмехну и рече одлучно. — Да сам на вашем месту, ја не бих в« мрднуо, гооподине Лашер. То је најбољи савет ко.ји ва.м могу дати. Поготово, ако вашем стомаку не прија олово. Разуме се, сада бих могао да захтевам од вас да подигнете руке у вис, као што раде најобичнији бандити. Али како сам ја човек извесне културе и тананих осећања, сважо наснље ми јв одвратно, како на речи тако и на делу. Само, како се налазимо у озбиљном положају, захтеваћу ипак да подигпете руке изнад главе и да их не спуштатв зок вас ја за то не замолпм. „Она каса у углу је леп комад намештаја, господине. Нисам у стању у овом тренутку да одвојим поглед од ње, и просто ми вода цури на уста у коли-

Царство среће Тамо где }е пекад цвала љубичица плава, пиостире се дивно царство, Дом малепих мрава. Ту проводим многе сате, ту сред густе траве, слушајући шумор шуме, гледајући мраве. У шумици, покрај храста, влада срећа права: рад и братство, ред н слога свих малепих мрава... Ш. ВАСКИН

ко је впше гледам. Додуше, приличпо сам жедан, као што сте можда и ви. Видим на столу чаше и боцу. Пићемо заједно. Молим вас, пе спуштајте руке док ја не справим незш напитак. Да ли бисте били љубазни да ме потсетите како изгледа грађа ове касе, гооподине Лашер. Све ми се чшш да сам заборавио." — Идите бестрата! — прогунђа ословљепн. Мешајући ппће, Пјер се само осмехну. — Где ли сам вас то видео? — упита богаташ налрежући намћење, не обраћа.јући пажњу на чашу коју му је Пјер примакао. Пјер искапи на душак овоју чашу. Комотно седе на један крај стола, спусти револвер па колена и извади из табажере цитарету. — Уверавам вао, досад се још нпкад нисмо срели — одговори ои. Хоћете ли бити љубазни да ми кажете како изгледа састав касе. — Дабо'ме да нећу. Пјср замишљепо кдимну главом, уздахну и заиали цигафету.

— Номојте да будете дете. За«што да ми не утаиите ту малу услугу. Једну цигарету? — Не волим цигарете. Ја пушнм само цигаре. Имам једну у џепу — додаде хладпокрвно богаташ. — Даиле, ви сте дошлп да обијете моју касу..« — Руке у вис, молнм вас! — вареди оштро Пјер. — Нисам се још никад служио прстима на нози да бих извадио цигару из свог џепа, поготово кад имам на ногама ципеле — одговори Лаше<р. — Цигаре су ми у џепу од прсшша. Будите љубавни и дајте мп једну. Пјер се приблпжи, прислонн реЕОЛверску цев на груди Лашерове и не испуштајући га, из вида зграбд слободпом руком цигару из џепа који му је Лашар назначио. — Тако, господине Лашер! То знатно упрошћава ствар. Хоћете ли да запалите? Немојте случајно да скочнте на мене. Ја сам онрезан, треба да зиате. Дакле, кажо оно изгледаше састав касе? Еогаташ се осмехну. Одби неколнко димова п прекрштајући лагано поге рече: — 0 томе ћу вас писмено обавестити. С Пјеровог лица пагло нестаде осмеха и указа се хладаи бес. — Хоћеш ли већ једном да говориш, Ситанго? — узвикну он. — Знам ја добро да у каси вма још нешто сем

новца. Драго камење... Рубини... Драгоцености које сте ви искоришћавали из рудника ка.о најобичнији крадљивац. Јер ви сте једап од оних који св не устручавају да присвоје туђе добро, а средства не бирају... Руке у влс, опет вам кагжсм! Доста ми је било шале. На посао! Ноћ одмиче. Ваљда ћете ме послушати... Пјер веза богаташеве руке за Фотељу. Затнм му запуши уста> марамицом упркос љеговог онирања. — Оад ме добро слушајте — рече Пјер кад заврши посао. * Пјер се пагну над сго и увуче главу једног чавла у неприметву рупицу скривену у дрвету. — Ово је тајна фијока, гоеподине Лашер. Зар пе? У том тренутку помаче се један део даске и указа се отвор. — Погледајте шта има) уиутра: цедул»а са шифром касе, драги пријатељу. Он стаде загледатп цедуљу. — Ви ћете мотрити на моје покрете — додаде он. — ПоказаЉу вам нај-

Јх>пешније сретство како ћу да дођем до драгог камења и осталих... ситшг ца... Пазлте добро, јер овакав призор нећете моћи више да видите у животу. Метал ■ шкрипну и каса се нагло отвори. Пјер се осмехну. Зграби једну кожпу врећицу и стави на сто, па изичи из н>е неколико благставих драгих каменова. Богаташу застаде дах и оп исколачи очи. — Дакле — рече Пјер, — ви сте мислилн да ћете моћи да стругнете са овнм драгоценостима? Ви сте на врло лак начин дошли до ових мојих рубива. Поткупилп сте оног незаштићеног бедника. Ви сте му отели читаво богатство, проклети да сте... Свејздно, ја ћу дапас опет да узмем ове рубиие, јер тај незаштићени бедник бно је мој бра/г... Ви сте га убили, разумете ли, баш као да сте му просвирали метак кроз главу. Пјер застаде. Јецање му пригуши глас. Богаташ је без речн посматра<о свог саговорника, необично блед. -т Зашто сам вам занушио уста? —' продужи П.ј'р потресептш гласом^ уносећи се Лашеру у лице. — То ћу вам одмах казати: зато што не волим буку. 'Голико је не волнм да сам чак понео и нечујни револвер. II ви ћете без икакве галаме отићи на онај свет... Он се насмеја витлајући својнм о»ужјем. — Зиам да са«м свиреп — учшгн Пјер. — Али ви сте заслужили да патате, јер еу н з<к>г вас други патнли..«

Дажле, драги Лашор, остаЈе вам од живота још овега! један млнут. Шездесст секунди, ако вам се то вишо свица. Сад ввћ педесет осам, сад... Пјер покуша да се насмеје, али му смех застаде у грлу. Посматрајућн избуљене очи свот нротивника и немо преклињање у њима, Пјер осети како му се лице ороси знојем. — Четрдесет секундн — промумла Пјер. — Само четрдесет, драги Лаше.р. Тајац. — Петнаеет секуиди. Пјер уздажну. — Пет... Четири... Три... Две... Богаташ склони очи и уздрхта. — Завеса! Наглим покретом нстрзке Пјер запу шач из Лашерових уста. Богаташ отвори очи и угледа пред ообом задапурено лице човека који му је журно дрешио руке. Заробљеник прогута нљувачку. Не нзустн ни речи. А Пјер скиде маоку о лица, баци на земљу шешир и спусти јаку смокинга. — 'Бесплатна а1удици.ја, гооподнне Лашер! — рече Пјер. Да ли ме сад познајете? Богаташ се загледа нелозна.томе у лицо. За тренутак остаде бев покрста. — Пјер Вијо! — узвикну он. — Да, главом и брадом. >— Познати гл:умац... Зна>м да сам вае негде већ видео... Ви... Пјер опет пружи чашу о вискијем човеку испред себе. — Ја вас најлепше молим да ми онростите, гоенодиле Лашер, за сво ове невоље које сте ноднели... — Којешта! Мали потрес! Добро је, само кад се лепо свршило — одговзги богаташ нре но што ће да искани своју чашу. Ка.д је иепи, он додаде: — П1та сте, доврага, зтели овим да постигнете? Пјер завуче прст иепод крагпе. А онда с пупо поштовања обрати се Лашеру: — Начуо сам да намеравате да финансирате снимање једног искусног глумца који ће играти тешку главну улогу. банднта. Ја сам у поједииостима про!учио ову улоту и дошао с&м до зажључка да ништа не би рочитије говорило у моју жориот иего једпа скзи бицнја пред вама ллчно. Зато сам одлучио да дођем овамо вечерае да бих вао уверио у своје споообностн. У први мах изгледало је да богаташ није у стању да се поврати од увбуђења. Он ое осмехну. — Млади човече, могу вам слободно рећи да сам вечерае био уверен да ми је куцпуо последљи час. И, ворујте, шгшта не бих могао више да кажем у вашу корист. То је најбољи доказ који могу да вам пружнм ... Али, реците јми, како сте знали да у мом столу ностоји тајно скровиште. — Истн такав сто имам и ја — одговори Пјер. — Па ипак...— Кажсм вам — потауио нсти. Бивши власник овот замка је у сродству са мојом породицом и велики је пријатељ мог оца>. Обојица су имали сто истог типа. Исти столар је начинир оба стола. — Можете се похвалити да сте ми проиисно утерали страх у кости — рече богаташ. — Довиђсња. до среде до прве пробе... За.иста не знам ко би у главној улози мог Филма бно бољн од вао... Пјер се задовољно удал>и лаганим кораком нз собе. „Мислио сам да имам посла с иеким лудаком", номисли Лаанср скунља јућн рубине које је његов незвиш гост оставцо расуте ио столу. „Само не знам шта ће да каже кад дође у среду на прву пробу. Не знам, исто тако, шта) ће рећн Робер Лашер кад се врати у замак, са свот малог пута о коме ннко нема појма." Батшвшн поглед на касу, он спусти Драго ка>мење у џен. — Никада не бнх могао сам да отжрпјем тајну шифру касе — прогунђа ои. — Брес-крајно тн хвала, Пјеру Вијо!.. Он залупп ка.су, стави цедуљу са ши <1 јром у тајну фијоку која се врати у своје лежиште. Стежућн руком у џепу врећицу с драгим камењем, Едгар Станвил, обијач, изиђе иа ?амка исто онако опрезио као што је и дошао .