Коло

5

\

»оспа Параскева прочитала је у повинама како су неки довитљиви људи пронашли пову вцсту — брикета. Бољу од сваког одистииског угља. Ирочитала по неколико пуТа рецепт: „Чувајте сваки комадић старе повиие или хартије. Кад сакупите всћу количину потопите у каду сводом, натопите ту хартају добро, затим је иокомадану, згрудвајте у веће лопте, док је још мокра, а потом те лопте -метшгте на сунце да се добро осуши. Нааиму, имаћете првокласни — брикет. И огреоаћете се и пишта вас неће коштати..." И кад гоопа Параскова научила напамет рецепт, прво што је урадила сишла у подрум, па кад видела оне тричетири цепанице како јој се директио потсмевају из мрачног угла, узела на притегла свог јадног гос'н Ристивоја, као да је он, Воже опрости, крив што има тамб нека цонтрала 8а дрво која нема ни парчета дрвета. — Слушај, матори ... — Слушам! — Отвори четворе — уши! Хоћу сваки комадић хартије да ми сачуваш и лично предаш у руке. Сваки комадић нови'на, кесу, хартшицу, писмо, чак и „физиткарту"! Разумеш ли...? — Разумем... Намераваш и ти да нравпнг бршсете... — Не намеравам да правим брпкете пего намеравам да се ове зиме не мрзнем као прошле ... — Па, леио... У реду, нослушаћу те .. — А, сад дај овамо опе све твоје исечке разгшх окономско пол.опривредно индустријских чланака што си их сецкао и скупљао. Гос'н Ристивоје се забезекнуо: — Ти, ннси при соби, зкено! Па зар ја то годииама скунљам да ти то сада нретвориш у тамо неке сумн.иве бриКето... — Не тиче ме се. Ти што ниси окупљао угаљ и дрво место чланака... — Лма, какве то везе има... — Има... И одмах да ми предаш све то. Онда има да ми предаш ону твоју преписку с покојна тетка Даром, па онда оне твоје мемоаре с Крфа. — Ти си нолудела! — Нисам нолудела пего нећу ни једну хартијицу да видим не претворену у — брикет! Разумеш... Затим, има да засучеш рукаве, мој брајко, на да ми из канцеларије донесеш сва стара акта... — Море, Параскева, пази тта говорипг... Нећеш ваљда да пиштим зваиична акта... — Званична или не званична фуруна ие гшта... Има да букти зимус, а друго ме се ие тиче... Нећеш вал>да да кажеш како ће дпм од тих брикета што су направљелш од тих старудија аката, кад изиђе из оџака да се искриви у параграф, па ће цео свет да зна да су званична акта изгорола у нашој пећи ... То има да буде или ми не долази кући... Последњи пут ти то кажем... — Лма, жеио... — Језик за зубе!

Ћ, греппш г. Ристивоје где мрдне да мрдне, сагиње се, онако у годинама и скупља сваку хартијицу. Чак у трамвају с нода скупља бачене трамвајске билете, триа их у џеп и доноси кући.,, Узела госпа Парасксва

комапду у руке па Фектује ли Фектује јадног човека... а он тегли ли тегли крст судбине, изражен ове јесени у виду — брикета... Да протуслови пије смео. Да доказује да од хартије ие може да буде угаљ, а још мал.е брикет, није смео, и шта је могао него се нриклоиио судбнни, и сваком цедуљчету, које би нагазио, па ма то било и насред улице... Чак је у надлештву искукао од архивара и неколшсо свежњева старнх аката и допео у ту брачну — брикетницу. Све ормане и џепове преврнуо свако цедуљче предао, сузпих очнју се растао с разпом старовремском и драгом породичном преписком, а срце само што му није препукло кад госна Параскева немилосрдно дохвати и нотопи у каду с водом чак и неке стародревне књиге народиих песама ... Није фермала госпа Параокева чак ни тестамент („Моју последњу вољу") госп. Ристивојеву. Згужва њу, и као утеху додаде: — Ја сам твоја иопако законита наследница, а и да нисам зпа се шта је моје удовичко уживање... И, што рекли, за трен ока оста цела кућа грсшпог г. Ристивоја без парченцета хартије. Све нгиво била покупила госпа Параскева и потопила у каду, а носле три дана кишељења у води, позва г. Ристивоја „на мобу" да од мокре хартије, ношто је исцеде, направе лонте за сушење, које треба после да се суше и претворе у — брикет...

Јадпом г. Ристивоју, онако елабачком човечуљку, само што пису отпале руке од прављеља грудви од хартије... Цело купатило били већ испунили „брикетом", кад одјекну звонце на вратима. — Матори иди види ко је! — нареди госпа Параскева — Мени су још мокре руке... Јадни г. Ристивоје. уграби прилику да предане и оде вратима, отвори их и прими писмо од поштара.' — Ко је? — питала госпа Параскева из купатила, — Поштар! — Шта 'оће? — Донео писмо џз Централе? Дај да видим.. . Умало се нису обоје опесвестили. Пеитрала је тражила наплату рачупа за неплаћених шест месеци утрошеног електричног осветљења. — Па, платили смо! — Јесмо! — Па што траже? — Ех. пгто траже. Они траже а наше је да покажемо да смо платили... И заједио, нанустише да нравс лоп-

те за брикете иа приопуше да траже потврду плаћепих рачуна... Међутим... Фијоке биле празне. Нигде цедуљице, чак нитдб ни потврде плаћених рачуна. Тада им пуче пред очима да су чак и прнзпанице о плаћеној кирији претворили у — брпкете! — Ето, јесам тн ја казао, шта су ти

твоји брикети! — завапио јадпи г. Ристивоје... И, ено их обоје, већ три дапа седе у купатилу, поред каде, ваде мокре лоптице, развијају их и преврћу, као мајка Дамјапову руку оне хартије натоиљене водом и траже — нсплаћене рачуне... М. Дим.

Са ЖЕНАМА

КОЈЕ СУ СЕ ДРЗНУЛЕ ДА УКРАДУ МУЖА СВОЈОЈ ДРУГАРИЦИ У СРЕДЊЕМ ВЕКУ ПОСТУПАЛО СЕ ВЕОМА СТРОГО »вака добро васпитана жена сва^

Си како би промнслила нре него што би својој познаницц или ма коме узела кришом неки накит или чак какву другу ситинцу без икакве вредности. Свака жена би, сигурно, са гађењем и одвратпошћу видела себе као крадљивицу и кад би се радило о предмету без икакве вредпости. А ипак се краде, краде се безобзирпо и без гриже савести, краде се внше него најдрагоценији накит и злато, много подлије иего што краду нрофесионалпе крадл,ивице. Краде се оио најмилије бесиомоћној жени: љубав н.еног мужа. Некад још и горе: децн љубав њиховог оца. Човек који има своју породицу, жену и децу, треба да буде за сваку жену апсолутно неприступачаи. Рећи ћете: лако је саветовати, али околпости су некад миого јаче него добра вол,а и жел,а за поштеним поступањем. Али, те околпости не смеју да ностоје. А не би могле ни да се створе када би жене једном за свагда поштено и искреио схватале: да одузети неком љубав мужа или оца зиачи гиусиију и нечаснију крађу него украсти златан сат или огрлицу баснословне вредпости. Моисда ћете рећи није увек крива само жена. Свакако, није увек, али је крива у већнни случајева. Муж никад неће разоритп свој брак због жене, која на њега уопште не обраћа никакву пажњу и на сваком кораку даје му на знање да јој није стало до њега. У средњем веку са таквим жепама поступало се без компромиса. А и дапас не би бпло згорег поступати па исти начин са женама које потпуно безосећајно и лакомислено краду оио што је најдратоценије: љубав човека. Грозимо се над статистикама развода бракова и говоримо о рђавим мушкарцнма. А при том заборавл,амо да највећи удео имају у томе жене, које газе са певероватном безобзирношћу по светињи брака и пружају своје злочиначке канџе и на оно што прнпада другом. Колико би мање развода било кад би жепе престале красти. Када би ожењен човек, муж и отац, био за н.их исто тако забрањсн као н сваки туђ иметахс.

ЈП

Украсти жени која иишта не слути, иза њених лећа, макар само иглу за шешир у вредности неколико динара, не, то ни једна жепа не би бида у стању. Али, украсти жени мужа, потпуно подло и брутално то се већ чешће догађа. А можда је оп био њен најдрагоценији иметак. Н. Д. Ј/ праки 1ас ^ноги људи не нридају времену праву вредпост и не умеју корнсно да га употребе, чиме много губе. Кад то тако не би бидо, морало би бити много више успеха у животу. На великом часовнику времена етоји једина САД, пише Сервантес. Дакле, одмах се бацити иа посао, одмах записати издатак, одмах одговорити на писмо, одмах распремити свучено одело или склонити нрочитану књигу, јер после, паићи ће већ други посао, друга брига, а оио што је требало да буде ураћено, остаће да лежи као препрека па нашем дпевном путу. А знамо добро, да је одложеп посао увев много тежи а понекад и врло пемио. Нарочито дужности мап.е пријатна боље је извршити одмах, иего их одлагати за сутра. Кажу да је такво једно „сутра" уточишће лењиваца и неспособних људи. Али оно је такође и „визиткарата" равнодушних људи, људи, који не цене дату реч, не знају шта је то тачност и доеледпост. А коме није стало да господари сопственим временом, тај пеће умети да поступа пажљиво ни са времеиом других. „Шта је један такав часак закашњења! Па могу и ти други да чекају, не жури им се!" То је веома рђаво поступање, то је крађа времена која је веома често слична крађи повца. А онда, како је могућно веровати човеку да ће одржати дату реч, кад није у стању да одржп ни тачпо време? Свакако, сваки од нас хоће да пма у животу успеха. Марден каже да је Успех дете врло једпоставних родитеља: доследпости и тачпости. Онда збил>а није тако педостижаи! Једностапно треба бити увек и свуда и имати све у реду — у прави час. Н.