Коло

ТШЕ.-РЛГкО МАРКОВИК

/-""Једва је издржао ти последтих / неколико трепутака за писаћом машином. Руке су му отказивале нослушност, у ушима му је нешто очајннчки пиштало, а ноте као да нису биле његове. „Захвалзујући енергичпој истрази шефа полндије г. Митића, овом злогласном крадљивцу ушло се брзо У траг. Нема сумње да, ће му суд и овог пута одмерити заслужену казну." Милаи се усиљено насмеја прочптавши последн>е речи своје кримппалне рубрике. Није имао стрпљења да поправи грешке. Наслов је дао као од беде. — Носи уреднпку! — рекао је уморним гласом слуаштељу.

Прибрао се. И полугласно, потпупо равнодушно насмејао: — Па ја сам потпуно пошашавио! Свуд око себе видим само сумњиве људе. После ових речи заиста нпје био сигуран да ли се то баш ужас огледао иа лицу оног ужурбаног човечуљка. Вероватно му се то само тако учннило. Па ипак... Милап аастаде пеодлучио. Погледао је опет каиијицу, која је остала отшкринута. Човечуљка већ није нигде било. Готово и не размншљајући, закорачио је у пусто двориште. Опет га обузе узбуђење. Врата која су водила у кућу била су шнром отворена. Ушао је оирезиа корака. У првој

Осећао је да је на сваки начпи потребно да што пре отпутује. Докле ће, доврага, већ да води ову криминалпу рубрику? Бар да има нечег занимл>ивог. . . Последљих даиа обузела га је чудна малаксалост и апатија. Али и даље је стрнљиво чекао да дође месец његовог отсуства, макар и по цепу свакодневних криза и узрујавања.. Последње године рада у редакцији бнле су читаво мучеништво, стек покојим светлим трепутком када би му пошло за руком да направи неку велпку сензацију која би бар мало променпла једноличну свакидашњицу. А ова „мртва сезона" у спарном граду потпуно га је дотукла.

Мрак је већ био пао кад је изишао :*8 редакци.је. Пошао је без циља улпцама, уморио загледан у титраве светлосне рекламе. Обишао је опрезно једну, па другу кафаиу, где се обично оастајао са својим прнјателлма. Вечерас вије желео пикога да види. Хтео је да буде сам ... И опет се суморно насмејао: — ЈБуди изгледа да и пе схватају да п најславшгем београдском криминалном репортеру може попекад да буде савршено досадно, отужно досадно... Готово не размпшљајући ускочио је у један трамвај. Сетпо се оне пријатне језе 1*оја га је увек обузимала кад би овако ускакао у трамвај или кола јурећи у редакцију да спреми неку велику ствар, с насловом вреко целе страпе, док би га фоторепортер, гојазан и увек ознојен, једва стизао ... Сишао је па последљој трамвајској станици. Ни сам није заао куд је погаао. Улица је бпла мрачна. С--ветл.авале су Је ретке светнљке с високих електрпчних стубова. Није ни на шта мислио. У главн је осећао потпуну празнину ... Одједгом се трже. Из каније једпог тамног, мртвог кућерка изјурно је усплахирено снпзак човек, прилика у помрчпнн. Стигао је да у последњем тренутку види његово лнце иа коае се огледао ужас.

одаји владала је потпуиа помрчипа. Потражио је пииајући прекидач норед врата. Није га било. — Па дабоме — помислио је. Откуд осветљење овде, иа далекој периферији, богу иза лећа, у овом јадном кућерку. Упалио је шибнпу. Плампчак је немприо заиграо. Угледао је нека врата. Онет упалио шибицу. И кад је угледао прозор, пришао је и смакнуо завесу. Призор који му се указао при бескрвној светлости уличне светиљке необичпо га је узбудио. На поду је лежао човек. Стар, седнх, рашчупапих власи. Соба је била у нереду. Клекнуо је поред њега. Био је мртав. — Дакле, убнство! Алц откуд баш ја да набасам... Одједиом је застао. Насмејао се нервозпо. Кад би ме неко овде затекао, још би могао да помисли да сам ја убица... А тада је наишла та луда мпсао. Доцније, узалуд се питао како му је то могло пасти на памет. — Како би било да номрсим рачуне подицији? Биће сутра сјајно кад почпе шеф да чупа оно мало косе што му је јот остало па глави ... За трепутак је оклевао. Опда је паглим покретом откинуо своје дугме с маппгете и бацио па под. Сав остали посао била је играчка. Бно је зачуђен својом мпрпоћом. Револвер, који је нашао крај убпјепог, избрпсао је пажљиво једном крпом и прптпснуо па дршку своје палчеве...

— Ало? Је ли то кривична полпција? Да? У пашем суседству догодило се убиство... Милан је бпо потиуно прибраи па апарату. Шта више, дошло му је да се од срца насмеје кад је чуо бунован глас дежуриог писара Пере, кога је тргнуо иза спа. Замишљао га је, оиако штркљастог, пакострешепих бркова и сањива погледа, како псује па сва уста. — Да, дођитс одмах ... — 'Го није ваша брнга! — рродсрио се ипсар.

Мплан је задовољпо спустио слушалицу. Ујутру, кад је после доста мпрпо проспаване ноћи иошао у редакцију, зачудио се својој ужурбаности. Али, неко пеодређено осећање радозналости и злурадости вукло га је да пожури. Узео је успут јутарње новиие. Готово грозничаво их отворпо. — Нема ништа. Па дабоме. Кад би пре и стигли? Само, можда је неко од дежурпих био. Али не верујем ... Дошао је у редакцију. Служнтељ, који је на дужиости ире подне, зевнуо је равнодушио: — Господине Јанићу, тражила вас Крпвичпа... Казао шеф да му се одмах јавите. Милаи је улетео у своју собу. — Ало? Ви сте, шефе? Шта? Ј биство? ... Да доћем одмах... Да новедем фоторепортера ... Врло добро... Милан је спустио слушалицу. Замислио се. . — Разуме се — рекао ]с у себи, никаквих глупости. На крају, кад се цела ствар расветли, рећи ћу им... Али сада, нииошто! Као и обично, пошао је журним кораком у полицију. Озпојени фоторепортер стсњао је и бректао за њим и једва га стизао. Жапдарм па улазу по8дравно и климиуо главом смешсћи се. Шеф Митић шетао се круниим корацима по соби. Неколико чиновника, који су, један за другим , ушли на реферисање, излетели су као из тона из његове канцеларије. — Здраво! — поздравио зе немарно репортера. - Ето, опет цумбус! Убијен иеки старац на перифериЈи. Нашли смо рсволвер, с отисцима прстпју, Једио дугме са маишете, и ништа више! Свл остали трагови уништени... и Милан је извадио „шлаЈфву . иосматрао је са злураднм осмехом како се шеф л.ути и бесни. „Још кад се запетља као ииле у кучине, поЈешће се од муке", помислио је Милан. Зазвонио телефоп. — Дабоме — рикиуо јс шеф у слушалицу. — Понесите све своје дрангулије Морамо још једном на увиђаЈ. Богаму, што сте ви из Техиичке нека скањерала... Кад сам вам рекао да ћемо сад у дсвет, да идемо ... Унркос свему, Милана изненада обузе неко врло непријатно осећаље чуднс, неразумљиве зебње. * Убиство није изазвало богзпа какву сензацију У јавиости. Шсф је ипак бпо задовољан. „„ Бар ћу имати довољно времена па расположењу — размишљао је иалећи цигарету за цигаретом. — Али, опет, скоје страие да иочием? Узео је новиие које су стаЈале на веговом столу. Богаму, пнсам пи прочнтао шта је написао овај Јанић. Рубрлка у Милановом листу пијс била велика. То је шефа мало зачуДИ ™ Шта је сад овоме? Кад је убиство, за њсга се зиа: цела страна, фотографије па још и мпшљење шефа полнције и шефа истражне службе. Некад баш опда кад ми то заиста ннје потребпо. Читао је даље. Све Је било врло чудпо папнсаио. — Пазп, молим те! Овај као да Је пијап писао ... Уонште, шта је с тим младићсм овнх даиа? Нзгледа врло загоиетан. Кад смо стигли тамо на увиђај, није хтео да уђе у собу. Каже, све му се смучнло. Њему, који толике године радн ... Шефу олједиом испаде цигарета пз уста. Разрогачио је очн. И иеколико пута ирочнтао исти став: „Полиција је затекла стан у нереду. Убијени је лежао на поду. Крај њега је био рсволвер. И цела соба била је у потпуном мраку. Запста је заиимл.иво како је цело то убиство нзвршено, како се водила страшпа борба између убице и његове жртве у потпуној помрчппи..." — Сто му громова, шта лупета овај лудак? Откуд оп уопште зпа да је соСа била у цомрчшш. Кад смо ми до-

шли, завесе су биле потпуио одгурпуте и све се уиутра лепо видело. Ноготову, како му то пада на ум кад ннје уопште улазио уиутра. И док ми други ^епортерп пису дали да иредахием, он ме је врло мало нитао... Да, да, држао се врло чудно ... Сећам се, рекао ми је: „Сецнте ме, шефе, где сам најтдњи, ако ви ту одмах ухватите убицу.." Ноглед му се укочи на столу. — Пазн, заборавно је кутију за цигарете. То му се није никад дешавало. •. ПЈеф се одједпом трже од пеке нотајпе мисли. Неколико тренутака гледао је збуљено нс-пред себе. Онда је дохватпо слушалицу: — Техничка? Нека дође неко до мене. Нредао је чииовнику табакеру. — Прегледај те отиске м уиореди их с отиском иа револверу. Чииовннк је взишао. Шеф је седео десстак мипута ћуггећн. Није ништа размишљао. И даље је нушио, восматрајући плаве колутове дима. Онда зазвони телефон: — Да. Шта? Исти отисци? Сто му громова, ово је да човек нолуди... • Спустно ,је слушалиц.у бул>ећи збун.ено иснред себе. Оида се тргао. Заавонио иа звоице. — Одмах да идеш у стан повниара Јанића и да га ирегледаш од врха до дна — рекао је агенту. — Имаш да потражиш једио раепареио дутме са маншете. После три чегврги сата онет је зазво-нио телефо«. — Ја сам. Штааа? Нашао си дугме? Шеф запрепашћено жлуоти слушалицу. * Кад су се отворила врата ћелије, Милан подиже уморан иоглед- И оиет га обори, без речи. Човек који је ушао посматрао га је запренашћено. — Милане! Шта се то с тобом дешава? Зар не знаш ко сам? Не познајеш ме? Бора, твој иријатељ. Дошао сам да чујем ту невероватну причу. То је неспоразум. То се мора изгладити. Его, цела варош говори о томе. Цела земља је у узбуђењу. Иајславпији београдски криминални репортер изврпшо убиство! 0 свом злочилу сам нанисао рубрику у листу! Нико нншта не разуме. Бар нико од твојих пријатеља. Власпици твог листа пе могу да дођу себи од ваиап.ености- Твој лнст ништа не пише. 0стала штампа, нарочито конкурентска, галами на сва уста. Пишу иеки балавци. Твоје старе колеге ђуте.., Адвокат застаде.

— Та, шта ћутиш стално? Реци ми, шта ти је? Сео је крај љега. Кад је Милан лодигао опет поглед, Бора се иистипктнвно трже. То уопште иије био поглед нормалног човека. (Насгаван иа 16 стр.)