Коло

роман од харалда ребелинго

(8) Било је свеже. Хагга је подрхтавала од хладноће и припијала се уз Иата. Дивне су такве шетње под окриљеи ноћи! Тишина даје утисак као да је човек сам, као да је све око п>ега шегово и само његово. И Хана! Колико је сада далеко све оио ниско, непријатно што жнвот допоси собом ... Велике светиљке на Нратеровој раскрсници њихале су се иа слабом ве1'Г'У. Фантастичне сеике падале су на мокри асфалт којн се блнстао. Иепознатн парови пролазили су поред њих... Хана ножеле да никад пе буде крајд њиховој шетњи. На крај света могло би се овако ићи уживајући и ништа не мнслећи. Јер, сутра молгда бнће спе друкчије. За свега месец дана Пат ће опет да отпутује. И оида? Можда више иикада у жнвоту неће га срести. Оштар бол осетила је у срцу код те помисли и у истом трепутку схватила да се заљубила, да воли Пата бескрајном, нрвом девојачком љубављу... Стигли су до старе кућице у Черинповој улици. Хана застаде. — Овде ја станујем, рече тихо. Пат климну главом. — Да вам помогием да откључате. Срдачшш иокретом она му пружи руку. — Сиавајте слатко, рече са осмејком. — И ви, мала Хаиа. И довиђења, сутра! Велика врата на капији се затворише. Дуже времена стајао је Пат замишљеи пред капијом. Опда се пасмеја. „Баш као гимназијалац који је први пут исиратио своју Дулчинеју до каиије", помисли у себи, окрену се и лаганим кораком крену улицом. „Дакле, ја сам на пајболуем путу да се заљубим", размишљао је путем. „Уосталом, зашто н нс бих? Зар ја иисам слободан човек који има иста права као и сви остали?" „Једиом сам, исгге овакве мрачне и магловите ноћи морао да бежнм из ове вароши. Морао сам да бежим, јер ме је једиа зкена издала. Зар сад није игра случаја, или боље речеио, Божја иилвда, да исте такве поћи нађем жену којаћедати смисао моме животу, која ће ми вратити веру у људе коју сам изгубио?" Зашто да посматра живот тако тепп;о и озбиљно, размишљао је Пат дал.е. Узеће једноставно ту девојку која му се свића, повести је у жнвот и ,заборавити све што је било. Ј«р, нема ( тшјатније ствари него усрећити невога. А н свој упутрашњи проблем решнће тако једним махом. Онда га оиет спопадоше сумње. Он је њој, истина, спасао живот и она показујс велику бллгодарност. Али, зар је то још љубав? Па они се једва позиају. Ноћна шетња само На око отсгцанила је границу између сањарија и стварности. А сутра, сутра кад свано даи, шта ће бити од свега тога? * То је било први лута да је Хапа тагсо уиече задоцнила. Отац, сав забринут, немирно је шетао по соби. Соба је била ггуна дупансгсог дима од иервозно попушених цигара. Да, Хана није више дете. Дошло је преме да он нема вигае ираво да од и>е тражи да седи свако вече са својим старим оцем. Живот тражц своје, а шта јој он, старац, може да пружи? Ова стара соба, са старомодним намештајем, цвећем иа прозору и канаринцсм у кавезу стварпо није иикакво задовољство за младу девојиу. Она има ираво да живи и ужива живот. Само живбт зна да буде — свиреп и бруталан. И горак. Колико је л.удских судбниа видео он у свом дугом веку1 И колико је Хана ббзазлена и непскусна! Хоће ли он моћи да је сачува од свих тих патњи и разочарења? Са уздахвм оеде стари Холер у наслоњачу. На зиду је била обешена

слнка Једне лепе, младе жене у артистнчком дресу. Први пут вечерас хтео је да покаже Хани слику њене мајке. И да јој исприча сав њен живот и њену историју. И баш вечерас Хана није дошла кући на време. Споља се зачуше кораци. Стари Холер жуотро устаде. Осмејком на лицу хтоо је да прикрије трагове својих брнга. Хана восело уђе. Холеру падне одмах у очн да јој је лице озареио, а очи блистају сјајем који још иикада није видео код ње. И одмах је осетио да је у њихов живот ушло нсшто ново, страло. Стегао је срце да ннчим не ода своја запажања. Јер, он ће сада морати да се нрави невешт као да ништа не зна, мора да глуми пред својом ћерком као и сви оцеви. Хана га зпгрли и пољуби, као обично, у образ и чело. — Ти још нисн вечерао, тата? — Не, нисам. А где си тако дуго? — Ах, задржала сам ое мало у кантини. ■— Је ли било неко друштво? питао је опрезио. Хана климпу главом. Али опда, као после мале унутрашње борбе, додаде: — Али ја нисам била у друштву.,. Седела сам са... Натом Старпером... Стари Холер климну главом и не рече ништа. Разуме се, оиа мора да буде благодарна човеку који јој је спасао живот. Само да не иде даље. Уосталом, он ће је чувати да ве доживи разочарење...

Суице је већ јаоно обасјавало собу кад се Пат наредпог јутра нробудио. Спавао је те ноћи чврсто и без снова, тако да је требало неколико тренутака док се потпуно разбудио. Часовник је показивао да је већ прилично доцкан иреподие. Пат се наљутн, јер је био вичан да свакодпевно тачио у девет буде на тренингу. Крив је, разуме се, био Џим, који је наредио да Пата пе буде, јер је хтео да се Пат добро одмори носле свих узбуђења и непријатности које је имао дан пре тога. Одмор је, свакако, у овом тренутку био важнији од тренинга. Пола часа доцнијо Пат је већ седео за доручком. Читао је пажљиво новинске извештаје о јучерашњој претстави. Ирекиде га келнер, који рече да један господии жели да говори с њиме.

— Холср? Па ја пе познајем иикаквог господнна Холера — рече Нат келнеру који га је воао. — Господин јо из циркуса „Метропола", алн ладли с вама да говори о врло важној приватној ствари. — Нека изволи. Стари Холер, размишљајући преко ноћи, био јо решио д» потражн Иата и да са њнм отворено говори. Тешко му је било, али ради Ха.пе морао је то да учини. — Чнме могу да вам послужим, рекао је услужно старом господину који му се учтиво поклонио. Од првог ногледа уочио је да стари има нску муку на срцу. Стари Холер заблагодари и седе, али није знао како да почпе. — Зовем се Холер и радим у циркусу „Метроиол". Сигурно ме тамо још нисте вндоли. — Не мари ништа. — Ја сам мали артиста. Некада сам и ја био звезда, али откако ми се жена струшила са трапеза... — Да, да, наш посао није лак, покушао је Иат да га теши. — Разуме се, човек не зиа где га чска несрећа. Уосталом, такав нам је занат. Само ја нисам ради тога дошао. Ја сам, господипе Старнере, отац мале Хаие, којој ,сте ви спаслц живот... Пат га иогледа изненађено. — Да, ја сам Ханин отац и дошао сам баш ради тога да говорим са вама. А говорнћу сасвим отворено, јер верујем да имам иред собом џентлмена... Пат ћутке климну главом. — У првом реду вас молим, господине Старпере, да овај наш разговор --остане за Хану тајиа. Онанетреба никада да сазиа да сам ја био код вас. Молим вас да ме не разумоте ногрешио. Треба да знате да сам ја васпитавао Хану од малпх ногу, али мушкарац не може нпкада детету да замени мајку. Зато је Хана осетљива и много повучена у себе. А можда то долази и одатле што иикада није имала дечјсг друштва. И то је моја кривица— Не треба да се бринете миого. Ја мислим да Хапа ннкада не би могла да наће бол>ега оца него што сте ви ... — Драго мп је што тако мислите, господине Старнере, и вато ће ми бити лакше да вам све кажем. А морам вам рећи да је Хаиа врло млада, иеискусна, иоверљива, да нема појма о жи-

о,

оат татшји... У дап>ној земљи мој је тата, Он мисли на свој родни крај> Татицв драги, ја жељио чекам Да паднем у твој загрљај. Рођендан мој је, ап' ти ми н-ећ-еш Донети данас поклон свој: Луткицу неку или пајаца, Јер ти си далеко, татице мој. И место тога ја гледам маму Како уздише, а сузе лију Низ њено лице,- и она мисли На даљне звмље што нам те крију. Ћеркицу своју, Српккњу малу Давио вид'о ниси, татице драги, Ал ћеш нам доћи, с мамом те чвкам И нвк те свуда чува Бог благи.

Бсоград, септсмбра 1943

ћсрка Лшбинка Миловаповића Врапислава Миловаповић, рсз. официра у заробљспиштву

воту. Ви знате какав живот може по неки пут да буде. И страшаи, и сви« реп, н ружан. И баш од таквог жнвота, разумећете ме, ја бих хтео да ја сачувам. — Она ће и бити сачуваиа. — И ја се надам, господине Старпе« ре. Ето, вн сто јој јуче спасли :кивот. Она вам се неизмерно диви. Али јавао молим, господнНе Старпере, да јој, како да кажем, не дате приликв да ствара оеби којекакве илузије које св неће остварити. Зиате, како усијане д»ч војачке главе ио неки пут неће да ви< де стварност. И како се по пеки пу« горко разочарају! А баш од то» ралочарења ја бих хтео да је сачувам.., Холср застаде. Богзна, да ли ће га Нат исправно схватити! Пат устаде и приђе ирозору. Морао јо признати да стари Холер има право. Хана свакако није жена са којои се човек може да игра. Пре или доцније, мораће се ствари да разјасне. Зато боље пре него доцннје. Само какав одговор треба сада да да? Да ли . да је пусти да иде својим путем нли ... Размншљао је дуже времена, а затим се окрену и рече сасвим озбиљннм али мирним гласом: — Драги господине Холеру, ја ннсам чопек који у свакој вароши тражи другу пустоловину. Моје занимање и мој живот уопште и сувише су озбиљнн аа такво поступање. За мене жене нису питн су биле играчке. Ја у жена гледам човека и друга који ће ме пратнти кроз цео живот. Да ли је Хаиа баш та жена, данас још не могу да вам кажем, јер се она п ја и не нознајемо толико. Али да се не ради ни о каквој тренутиој пустоловиии, могу да вам кажем још сада. Будите увере« јш , међутим — да пећу код ње буднти иикакве варљнве наде ни плузије,. које би могле да се чаврше разочарењем. Препустпте времену да се ствари разјасие саме по себи. Толико поверења можете да имате према мени... Старом Холеру као да је спао камен са срца. Било му је јаспо да су то речи озбиљног и честитог човека, у кога може да има поверсње. Уосталом, он је своју дужпост учннио а шта ће донети судбина, то је у Божјој руци. Пружио је Пату Старперу руку И чврсто је стегауо. * Све до касио по иодпе Џпм је имао пупе руке посла. Конферисања са менаџерима, телефопски разговори, оба* вештавања у путпичким бироима, све је то узимало много времена. Али зато је сада путни плап био готов. Пат га је летимнчшо прегледао. — Онет пут око света, — нриметн« Џпм клнмну главом. — Такав ти је запат. Он је био задовољан што је све та< ко глатко ишло. — А сада, Пате, могао би да мв проведеш мало по вароши. Ништајош ннсам видео у Бечу. — Нажалост, нећу моћи, ре1е ПаЉ — Очекујем посету. Џнм га погледа подозриво. — Хапа? Пат се намршги. Зар би он могао да позове Хану *у хотел? — Синоћ сам, по твом наређен./, био код тог грофа Виндсберга. И зпаш кога сам тамо срео? Џим га погледа пспнтивачга. — Срео сам тамо баронццу Бако' њи Нору... — Нору? забезекпу се Џнм. — Да, Нору. Ону жепу због којо сам некада напустио Беч. „Но, само то је још недостајало",помнсли Џим. — Пемој да брипеш, рече Пат тешећи га. — Ннје тако рђаво. Можда је чак и добро што сам је срео. Прошлост је и онако за мепа, мртва • ■. (Иаст шиће се)