Коло

8

.-г-.

Г1И.У!€-М0МиИЛ0 СТАНОЈЛОВИВ " ^х5

ч "3 % ј| 3

/УЛзлоглашени провалник Вељко Ми( / цић био је необично расиоложен. То је уосталом и појмљиво, јер је прошле ноћи извршио провалу у којој је дошао до знатне суме повапа. У једном великом магацапу мушке моде, он је успео да отвори касу, алн није пропустио прилику да се снабде и једним елегантним оделом заменивши га са својим изношеним. Имао је чак времепа да пронађе и шешир који је одговарао оделу. Овако беспрекорног изгледа, он је напустио место свога „пословања" и упутио се према железничкој станици. Успут је свратио код једпог фризера и свој спољни изглед је сасвим изгладио. Одједном се предомислно. Треба се испавати, јер је онда човек прибранији. Узео је кола и отишао у један он најотменијих хотела где се окрепио сном. Вила је недеља, поподне.' Са великом муком успео је да заузме једно место у купеу препупог воза. Пошто се удобпо сместио, носматрао је своје сапутнике. Нигде ни једно познато лнце! Утолико боље, бар неће бити опаспости да га препозпа неко из кримиПалне полиције. Назад у колнма седела је једпа млада. дама у пратњи једног старијег господнна. Око ље било је неколико пуЈнача којн су јој безобзирио дували дим у лице, иако им је оиа мрштен.см стављала до знања да јој то смета. Услужно је Вељко скочио п понудно своје место дамп. Она је примила место са учтивом захвалпошћу. Сада су се њихови погледи сусрели. Погледи пуни дивљеља били су њој упућепи. Вељко је био одушевљен и већ је смислио како ће, и на који ће начпн овој лепотнцп да приђе, кад је старији господип, који је бно у њеном друштву, позвао и на првој стапици они су сишли. Шегов је поглед пратио пар догод иије нестао у једној бочној улици. Вељко је остао непомпчан крај прозора. Другог дана седео је Вељко Мицић' иа тераси једпог отменог ресторапа. Крај доручка он је задовољио читао најновпје догађаје и новостп. Шега није узнемирила вест коју је ирочнтао, да је каса вешто обијепа и да је недознатом провалнику сваки траг не-

стао. То му је донело само смпреље. Хтео је већ новине да склопи, кад је случајно прочитао једаи оглас: — Господии у светлом летњем оделу, који је у иедељу поподне путовао у купеу са једном дамом у илавом маитилу којој је уступио седиште, моли се да се јави. Одговор у администрацији под „Нарцис". Вељко је био забезекнут. Без сваке сумње, он је знао да се тај оглас односи на њега. — То значи да си учинио дубок утисак на непознату даму, чнм те она преко огласа тражи, — говорио је сам себи Вељко. Наредио је да му се донесе мастило И хартија и одмах је почео са писањем љубавног писма на шифру „Нарцис"! И наравно, одмах је затражио да му да прилике да јој пзјавп своју велику љубав коју је осетио чим ју је приметио. Већ другог даиа примио је нежно писамце у коме га „Нарцис" позива на састанак у 10 часова пре подие у хотелу крај парка, у малој собпци лево. — Дакле, малр, је враг — говорио је сам себи Вељко. У 10 часова про подне у том хотелу још никог нема, И оида та мала собица са скупоценим иамештајем најлепше је место за састаике. У пола десет био је већ тамо. Наручио је коњак и чекао, прелиставајући новине. Као што је и очекивао, нашао је локал празан. Кад је избило де:;ет сати, чуо је кораке по дебелом теппху. Шегово је срце лупало. Тешке завесе су се развукле и одједном се појавило лице... комесара кримииалпе полиције. Вељко је остао нем. — Ипак иам је овај трик успео, рекао је комесар пријатељски. Нисте ме познали кад сам са својом ћсрком путовао. Па то је и било тешко, јер ја обично иа службеним путовањима посим браду. А сем тога ви писте ни имали за меие очи, већ само за моју ћерку. А и ја вас иисам одмах пре' познао, тек кад сам деталшо прегледао полицијски албум. Моја кћн о овоме ништа не зна, јер кад би зиала, можда не би све овако испало. — Штета, мрмљао је Вељко, а могла је ова аваптура тако лепа да буде. Дубоко је уздахиуо и мирно пошао.

ОНАЈШЈе$т/ ЛИЦЈЕ-ДУШАМ МИХАЈЛОВИТ^ /

Бећ три месеца иисам га вићао и сад кад сам га срео застао сам изпенађен. — Забога, ЈКико, шта се то с тобом догодило? Је ли нешто озбиљно? питао сам га и прстом показао за црвепкасти фластер који се протезао преко целе десие слепоочнице. Он се смешкао загонетно. •— Ништа нарочито, ништа озбиљно, или, боље да кажем, врло интересантно. Узсо ме под руку и повео до прве кафане. Селп смо за један сто у углу. — Историју овога Фластера теби, као мом најбољем лријатељу, могу поверити. Мислим да ће те занимати. „Бшго је то пре месвц дана. Једпо иосле подне без нарочитог циља лагапо сам иитао дрворедом једне удаљепе улице пуие башти, цветњака и ретких вила. И одједном док сам тако ишао из једпе каппје искрспу лепа и млада' дама и пође испред мепе на неколлко корака. Гледао сам за њом. Имала је дивно тело и ноге, иоге прекраспе. А за лепим ногама, ти знаш, ја сам луд. Пожурио сам. Хтео сам да будем што ближе иза ње и да посматрам њепу Лепоту. Хармонија њених корака одушевљавала ме, њено тело бнло је створено за загрљој. Нисам је пуштао да се удаљи. А уз то, веруј ми, иисам имао никакве намере. Улична познанства су банална, душ ногледи који питају и траже у пајмању руку су доказ

нсваспитања. И док сам тако, посматрајући лепу незнанку, ишао дрворедом поред ограде једне виле, угледах иеког човека који са штапом истрча из капије и у два скока нађе се крај мепс. Застадох од изиепаЈзења. Видех

Лако бамахпу готапом. Д,а 'се <5рапим, нисам више имао времена. Јак удар осетих по главн, оида страшан бол. Поглед ми се помути. „Кад сам дошао себп у глави ми је још шумело. Цела десна страна страховито ме болела. Подигао сам руку на чело и осетио завој. Тек тАда сетио сам се догађаја и отворио очи. Прво сам угледао њ-у, онда њега. Седили су на столицама, док сам. ја лежао на отоману у соби са светло-жутим намештајем. — Је ли вам боље? — питао ме ои. — Хоћете ли да позовемо лекара? <— тихо је питала опа. , — Не треба, рекао сам. Боље је. Али вашто ... питао сам погледом, гледајући час њу, час њега. Он, скривајући очи од мене, почео је да муца: — Опростите ми, молим вас, ја сам мпслио да... ја нисам хтео вас... била је забуна.... Она га заустави. — Дозволп да господину све објасним, док ти у салону попушиш цигарету. Погледал ме за час, а онда устао и изишао из собе. Она је примакла столицу моме узглављу. Била је лепа, а глас јој је био тих и благ. Заборавио сам на болове. — Све је ово била жалосна забупа, господине. Знате, мој муж је јако л>убоморан. У сваком човеку којп ме погледа или којег ја случајно погледам, ои види мог љубавника. У последње време постао је ненодношљив. Прати ме у стопу. Моју посету кројачици он с1гатра као љубавни састанак. 0 седељки код иеке пријатељице да~ и нс говорим. Сваки дан прирећује ми сцеие.. Даиас смо се посвадили, и кад сам иошла од куће кренуо је за мном. Хтео је да види куда идем. „Нећу међу нама трећега! Нећу да будем смешан, разумеш ли," непрестано ми је понављао. „Све, само да не будем смешан!" И, иесрећа је хтела да види како ме следите. Мислио је да сте мој љубавник, који ме из опрезности издалека ирати у свој стан. Није могао више да издржи, и... ударио вас је. Једва смо успели да вас уведемо у такси и довеземо у наш стан... Покрила је очи рукама. — Ох, колико срамоте, колико дивЈБапива! У тај час он је поново ушао у собу. — Извини се господипу, довикнула му је љутито, моли га за опроштење. — Господине, извините ме, ја... ја сам луд. Опраштате ли ми? Ја сам мислио, ах, ја сам... — Знам, господине, рекао сам му, иагли сте сувише, а то би вам се могло осветити. Био је сав ерећан. Нудио ме цигаретама, ликером, тапшао но рамеиу и иазивао нријатељем. Молио је да их посетнм кад год имам времена. И она ме молила. — И сада, ја нх посећујем већ месец дана. — Па? — питао сам га. — Пре десет дана он је постао смешан.., шшшд Има пи све више болесника од рака? Сваки дан се чује кажо има све , више и внше болесника од теш-' ке, можда најтеже болести коју медицциа познаје — од рака. Повремене и поједнне особе обузима нрава иаиика због страха од рака. Да ли је то оправдаио? Ако се прати историја боловања по болницама и клииикама, заиста се може утврдити да сваке године има све више болесника од рака. То доказују ; и све статистике у скоро свим културним земљама. То је чињеница. Међутим, она се може лако објаснити фак- ■ том да људи данас просечио дулсе живе него ли пре неколико деценија, те због тога много чешће дођу у иршш-, ку (после педесете) да добију рак, који се, као што је познато, јавља погла- ј вито код старијих, Али то није апсо- : лутно правило. Рак се може појавити • и код сасвим младих особа, па и код деце и одојчади. Само, по себи се ра-> зуме, код младих је редак а. код деце — срећом — врло редак, јер у колико се ои појави код млађих у толико је тежи и опаслшји. Други разлог све ве-, ћем броју болесиика од рака је чињеница да је свет, благодарећи борби која се води у свим земљама против рака, већ прилично упознат са најглавним зпацима болести, те се стога да-' нас свс чешће јављају болесници и болесиице, нарочито око педееете, које нримете неки зиак (нагло мршављење, велика малаксалост, крвављење, нагли губитак апетита и гађење иа јело, нарочито на месо итд.) којн би могао бити у вези са обољењем од рака. Сигурно да сви болесници који се јаве за ; лекарски преглед не болују од рака, али известан број љих је бар иа времв откривен и одмах подвргнут лечењу. Напослетку, медицина раснолаже данас много савршеиијим начиннма и методама за откривање рака, и то у самом ночетку, да није никакво чудо НЈто се данас он открије и код оних болесника где то раније није могло да буде. За то је најбољи доказ позиати. пример, који се у стручној литератури"] често наводи, лекара-научника ко.ји је ј у једиом Дому стараца у иностраиству, ' код многнх болесннка који су привидно умрли од „старачке слабости", , утврдио да су стварно умрли од рака. Ова чињеница не стоји у супротности са Фактом да медицииа дапас сигурније може да утврди рак него ли Ранвје, већ напротив досазује с«мо то да се ти старци ннсу жалили на нинакакво оболење те нису ни тражили лекарску помоћ, па су умрли од привп- ј дие „природне" смрти. С друге пак ; стране то доказује такође — оио што ј саз ' рс 1.11;ли — да је ра:с :• сгаро- | сти много блажи и нрнтоме много сиорији нс10 ли код младих.

Проузроковач рака јотп увек је непознат. Врло је вероватио да и ие постоји пеки прави ироузроковач у сми- I слу неке клице, као папр. за туберкулозу, дИфтерију или ти(1>ус. Рак је вероватпо резултат поремећаја у фупкцији ћелија поједипих органа или чкива, или пак и целог организма. Шта изазнва тај иоремећај — то се са сигурношћу још не зна, али постојо иоједине чињснице и многе претноставке које пружају могућности да се у том правцу наставе испитиваља која једног дана — који можда пијо тако далеко — морају довести до усиеха. Према томе, пошто је узрок раку иепозиат, од њега се не може са спгуриошћу чувати. Никада се ле виа хоће ли ко и када добнти рака, шпи на коме оргапу. Зиа се само толико да рак пије прплепчив (заразаи) као на пр туберкулоза или дифтерија. Исто тако сматра се да оп иије иаследан, иако су познате породнце у којима се он чешће јавља него ли у другим. Према томе мора да постоји ииак пека с.клопост поједпнпх породица, за рак. То, наравно, не зпачи, да сви њпхови чланови морају боловатп од ове болести, али то ипак зиачи да оии морају битн иарочито обазриви и ири најмањој сумљи, треба да се иодвргиу лекарском прегледу. Др. С, ј