Коло

тплт^-' -4н-ри <9-

»а ли позпајеш Жепифлеа? Да, то је добар младић, али не баш окретан. Зпаш ли шта му се догодило? Не? Но, нспричаћу ти. Ти знаш да је он ове годипе кунио аутомобнл. То је један Було од 10 кољских снага, породична кола, ни рђава ни добра, офарбаиа зелепо као вагон. Али он је био горд због н.их. Морао их је платити око 20.000. Дуго је штедео док је до н»их дошао. Није ни чудо. Женифле не везује баш тако лако крај с крајем. Прошле недеље пошао 5е па годишњи одмор, да проведе месец дана у Гиреку. Можеш мислити колико се радовао. Изјутра, кад је требало да крене, пошао је да узме кола из гараже, па да се врати кући по госпођу, по госпођину мајку, по псето и пртљаг. Успут му је пало на памет да купи цигарете у дуванџииици на углу. Али ти зиаш како је у Паризу тешко оставити кола баш пред вратнма зграде у којој човек има посла. Женифле своја кола морао оставити иза више других кога, подалеко од дуванџинице. Журио се, искочио је брзо, залупио врата, потрчао у дуванџиницу, прогунђао нешто, јер је било и других муштерија испред њега, и пошто је најзад добио цигарете, вратио се брзо колима, ушао у ших, залупио поново врата и одвезао се до куће. Оно што је после било сасвим је обнчио. Настале су последн>е припреме у первози, сместили су се у кола и пошли. Стигли су тек сутрадан, сви су били помало прашњиви, помало преморени и исцрпени. И ту, пред хотелом, пре него што ће се попети у собу, са рукама пуним пртљага, Женифле је погледао још једанпут у своја кола у којима се тако пријатно довезао и паједапнут узвнкнуо: — Немогуће! — Шта? — упитала је госпођа окренувши се. ■ Својнм запрепашћепим погледом и препуним рукама он је ноказао иза «ола полнциску пумеру. — Ова кола, прошапутао је он, ова кола нису наша. — Шта? Шта? И то су била кола Було од 10 коњскнх снага, офарбана зелено и до ситница иста оиаква као што су била Ећегова. Ништа не личи на једна сериска кола, као друга сериска кола. Али ова су посила број 731 Е-21, а оиа ЖепиФлоопа била су 0525 Р,Ф. 5. Шта је то могло да значи? Женифлеу није било нотребио миого времена да погоди. То се догодило синоћ, пред дуванџиницом. Жеиифлеу се учинило да су то његова кола и ушао је уну* тра. Зиак времена! Данас људи погреше кола на улици као што су некад грешили облачећи зимски капут у кафани. Можеш већ да зампслиш како је изгледао Женифле. А можеш да замислиш и како је госпођа викала... И све излишне речи које су изговорене.

Најзад је она упитала: — Шта ћеш сад да радиш? — Па... пе знам... Телефонирао бих сопственику кола. Оп се звао Репе Консеј н стаповао је на булевару Батињол 91, према хартијама које су нађене у колима. — А зашто? — Па да му објасним... Да му кажем да сам узео његова кола, да га питам је ли он узео моја; ако их је узео, као што се падам, Боже мој, могао бих. можда, да му иредложим споразум. За време раснуста да задржимо кола, овако како су, пошто су иначе једнака. Љегова су чак прешла изгледа 1.000 километара више него наша. Хајдемо на телефон. Нажалост, г. Рене Консеј није имао телефона. У со<5и су поново почеле да се проснпају излишне речи, претпоставке, прекори. Женифле је чуо из уста своје половине нуно пељубазних речи. У зору се Женифле дигао сасвим решен.

■>— Где Кеш? — уиитала га ]е жепб. — Па, идем да вратим кола. — Ниси ваљда луд! Хоћеш поново да пачиниш пут од 600 километара, да вратиш кола том господину, а ие знаш да ли су твоја код њега. •— Па шта онда да радим? — Ништа, задржи их. ' ♦— Али то би била х?раћа. — Како краћа кад су твоја кола код њега? — Али, мало моје, чак кад бих и ктео да их задржим, ие би бнло могућпо. Овај број није забележен у мојој карти. — Па ништа, стави пумеру са твоје карте, Ето, шта све женама пада на памет! Али Женифле је резоновао као поштеп човек. — Идем да вратим кола, одлучио је. Није имао времена ни да погледа на море. Нашао се опет на путу којим је синоћ дошао. Али, сад је био сам и, у колима за која је знао да нису његова, осећао се неугодио. Журио се. Можеш мислити како је једва чекао да опет буде у Паризу! Чак се толико журио да му је у једној успутној варошицн жандарм зазвиждао. Он на то није ни обратио пажњу и продузкио је још брже. Али сто метара даље други му је жандарм препречио пут. — Возили сте недопуштеном брзином. Зашто нисте стали кад вам св звижди? Ваше легитимације! — Легитимације? Оп је имао легитнмације на име Анрија Женифле и на кола 6525 П.Ф. 5,

а Зио је у колима 731 Е — '21 која су припадала г. Консеју. А ишао је ну^ ном брзином кад је видео жандарме, Резултат је био да се после једног сач та нашао у затвору. Остао је, јадник, у затвору три да« на. Толико је било потребно полициском комесару док се обавестио и ноч веровао му у његово објашњење. Изи* шао је образа поцрнелих од браде и чешући се. Са новчаном казном, наравно. Ах, само да још нису новине писале о томе. Одмах их је купио. И прочитао је: „После дуге филмске трке, жандарми у Лудеаку успели су; јуче да ухвате једног крадљивца ауто« мобила. То је неки Анри ЖениФле"* Ох! Али то још није било све. Новине су објавиле још нешто: „ЈедДа опасна разбојничка банда украла је јуче аутомобил 6525 Р. Ф. 5 који је стајао пред једном дуванџиницом на булевару Батињол". — Мој аутомобил! „Ова кола налетела су на тротоар и улетела у један излог, закачивши претходно електрични стуб. Сопственик јо одговоран за велику материјалну штету". И да би крај био још лепши, кад са Женифле вратио у Гирек својој жени, видео ју је како сва насмејана излази из једног дивног аутомбила којим шо« фира неки младић. — Твојом кривицом, драги мој, ја; сам остала без кела за експурзије! Срећом, упознала сам се са господином, који је био љубазан да ми понуч ди своја кола.

и с т о р и с н е _ч лру гЕ днекдотЕ?

ГИГИН СЕСТРИЋ Због једне хумористичпе песмице Нушић био осућец на казну, коју је морао отседетн у Пожаревачком ка8неном заводу. Није му било дозвољено пи да шта пнше нитн да чита. Ипак Нушић дошао до комадића хартије на коме је написао писмо тадашњем мииистру правде Гиги Гершићу: „Драги ујко! Мени је овде врло добро само једиу невољу имам: не дају ми ни књига ни хартије аа писање. Молим наредите да ми се даде каква књига и материјал за писање... Вага сестрић" Како је Нушић и цредвиђао, писмо дође до управпика завода. Досетка је помогла. Верујући да је Нушић заиста Гершићев сестрић, иако не само да нису били у родбипским везама већ се нису ни позпавали, управник је учи-

БЕРИЋЕВА ЈЕВТИНА ВОЖЊА Педагог Јован Берић упитао неког бачког киријаша пошто би га одвезао до Сегедина.

тим Доситеј се убрзо вратио и затекао' своје колеге зајапурене од преметан.а фијока од ормана и кревета. Од чуда није могао речи да проговори. На то му приђе један брат и рече: — Не бој се, оче ђаконе, ми смо дошли да ти из шале похарамо драгоцвности! — Не бојим се ја тога, — одговори Доситеј, — јер моје драгоцености су књиге, а те вама не требају. Ви на тој њиви не сејете, него сте се скупилида ми њиву изријете!

нио све што је могао за Нушића. Дао му је леншу собу, књиге за читање и чак новине, а на столу сав прибор ва писање. Оран ва рад Нушић је у 8атвору написао леп позорншни комад.

— Тридесет два воринта, господару! — Ау, море, то је скупо. А ношто носиш робу? — Два ворпнта од маже! — Е па нема ии у мени више од две маже, па ћу ти толико платити од маже! рече Берић, који је волио да се шали. — Кад баш хоћеш, може да буде и тако! — одговори Бачванин мало злобно н при том пљуцпе. — Али знаш, кад ја носим робу, метнем је у џак, вежем и седнем на њу! — Не, не, тако нећу да путујем! викну Берић брзо и потом се погоди с кочијашем да га вози господски, а пе као робу. ДОСИТЕЈЕВЕ ДРАГОЦЕНОСТИ Да га нико не би узнемиравао у читању, Доснтеј би се завукао или у шуму код Хопова или би се забравио у ћелији. То закључавање мапастирска братија је другојачнје разумевала. Једном, кад Доситеј заборави да закључа врата, братија појури да види какве драгоцености он ту скрива. Међу-

! Г Л „ А в И А \1ЛеогРАД, ;СРс ^АкА

БРНКД^ВКСИК

30451, I—*

тшмжт& ВД.КУПУЗЕ '//I# трговима ндкитд ХПРТВНГОВП 14 ТЕЛ. 25-116

Читајтв СРПСКИ ИЛУСТРОВАНИ ЛИСТ ЈС0Ј\)0

НАМЕШТА1 - Голубовић и Јђубинковић КРАЛ.А ПЕТРА УЛИЦА БРОЈ !8. ИМА НА ОТОВАРИШТУ СПАВАЋЕ ООВЕ. ТРПЕЗАРИЈВ. КОМВИНОВАНЕ ОРМАНЕ. ООФЕ. КУХИЊЕ. ОТОЛОВЕ. ОТОЛИПЕ. ПЕНЕ ООЛИДНЕ. - КРАЉА ПЕТРА УЛИЦА БРОЈ 28. 301.13, 4—4

Овако) жеви на)втпе Је сталв до гога да будв евежа а тиме илада в лепа, а И) се постиже негои коже. препаратвма коЈи в>о) иидивадуално одговараЈу. Посетитв втручњаке. птајте ва саве!, поолушајте га бићета вадовољаи. дођитв на бесалатав преглвд И КРУНСКА УЛ. 4 (Краља Фердипанда 1-а| Вршимо ручну в влектричпу масажу липа. тела а косе. ОтстрањуЈемо! бубуљи* ие. брадавипв. флеве. *аље. длачиае и друге недостатке коже. Молпно аањеаа паме пА дођт са евојам теглвпама — флатиаама — исте куау(емо 30150. 1—1

КОЗМЕТИКА „ЖАНА'

Чувајте обућу

"Уџ

НАЈБОЉУ ТВРПВТИНСКУ ПАСТУ ЗА ОБУЋУ У УКУСНИМ КУТИЈАМА ОД БВЛОГ ЛИМА ПГОДАЈВ САМО ТГГОВЦИМА ПРЕДУЗЕЋЕ шшја« ПЕТАР М. РАДОСАВЉЕВИЋ БЕОГРАД, КРАЉА АЛВКСАНДРА УЛ. БР. 340. ТЕЛ, 43-812 Чековни рачун код Поштанске штедионице број 01.374. 30452, 1—5

»ВРАЧАР«,

продаје: трпезарије, спаааће собе, комбиноване ормаре, те-

пихе,

слике, све

антиквитете, порцелан и зпато.

»Р.РАЧАРв,

ЦАРА

НИКОЛЕ

УЛИЦА БРОЈ 49 — ТЕЛЕФОН 40-579

30449, 1—2

1А