Коло

15

Српско коло Нек' се вије, К'о тробојка Србадије.,, Будите нам ведри, чили Ви Српчићи наши мили!

ЗЖ ДЕЦУ, Ј]|_ж С!Ж РАЗОМОДЕ Ш ПО^ЧЕ

НЕШТс? МИРИШЕ НА ХРИ ШКАНСУУ .ЛМИУ ! - ШТА ЛИ ТО МОРА ААЗНАСЈИ

ПО &\&ТИВ»т<\ НЂ НАРО&Н^ ПРИМе

ТТмГли сј е лие> ?а&ле= ( НО с!Е ТРЕБАЛО АА БУ» ј АЕ ТУ ИЛЕМ АА Г7Ч ^ј-

V ИО'О 6РЕМЕ

НИГАЕ ГА МЕЕ.МА I ... А,ЕН<3 ТАМсР СНБ СТАРе. иОЗАНИЦЕ I МОЖДА ћЕ ЗНАТИ НЕШТО ,ЛА нам к !АЖЕ

! ТРАЖИШ ДИВА? НЕЛЕШ ГА —1 ј ИоКИ ГТРе>НА1=^И ...ПРОЈЧАЗИО Ј сЈЕ ОВУД.А «АО |и ОбИЧНО «АА [ 4=-? ОДЈЕЛНОМ...

. НЕШТО л-исГУк-ну ЦЈРОЗ ВАДЛ/Л ...УЛА. ри џина посред сиела. \

~ Ц.ЕЛА СЕ= Г-ОРА ТРЕ СЛА ЛО« СЕ СУРБАВАО НИЗ БРЕГОВЕ"

НЕМА<ЈУ-КИ ВИШЕ МЕРА ДА СЕ ПЛАШИ .СЕСТРА сЈЕ ОАВЕЛА БИБЕРМБТА ДАМУ ПОУАЖЕ АИВОВУ ПЕ^КИНУ -.БВСТ и СЕСТРД СТАсЈАЛИ СУ ЗАСЕЊЕНИ СЈАсЈЕМ ОГРСМНОГ БЛАРА-

Сестро.шта11 ни сама не знам! СЕ НАААЗИ н БИЛО МИ сЈЕ ЗА= ИЗАОНИХ г"Ч ЕДАНЕНО ДА еЈрАТА? ј <—Ј ОвАМО Ј УААЗИМ -

БРАГ И СЕСТРА ПРИОЈЛИ СУ СА ЗАПАЛоЕНОМ БУ1^ТИН>ОМ ОГРОМ« НИМ НВогхДЕНИМ ВРАТИМА... иапЛЕАААОсЈЕЛА ИУ Н1ИЦЈ© ИЕ БИ МОРАО ОТВОРИТИ...;

На љуецм по мору Ба.квце, Перица дува у своју љуску — оптуживала је Аница брата. — Не дувам, погледај само — брарио се Перица. Умиваонику је указана част да буде обала мора, на коме се љуљају лађе од орахових љуски. Без једра и мо;гора отиснули су се у даљину, да би прорекли Перици и Аници ко ће од Јћих даље у свет стићи. — Ја ћу стићи даље. Ја, ја, погледај само бакице! — викао је Перица поКазујући своју љуску. И заиста! Перицина л>уска отисНула, се неустрашиво пучииом. Апица гледала је тужно своју љуску. Њена лађица није имала воље да се растапе од глатке обале. — Још сам мала и радије ћу остати год маме и тате — шапутала је Аница снуждено. — Немој да пас заборавиш, Перпце, Кад будеш огишао далеко у свет — говорила је бака у шали Перици. Нећу. Када будем имао велику ИаћУ, изабраћу за вас најлеишу кабицу. Ала ће то бити путовање! Аница је са баком отишла да спава, п Перица се није одвајао од своје лађе. Гледа у црвену куглицу на дну л>уске којом је обележио да би је разликовао Од сестрине — и одједном, куглица се отвара као ружин пупољак. Перица се унлашио, али већ пред н>им стоји плаеи морнарчић, салутира и јавља: — Лађа је спремна за полазав, го(вподине! Перица не може да верује. Од љуске Је постала дивна лаћа! Улази у п>у, морнар хвата весла и већ крећу. Али куда? Боже, како је то познат пут. Да, *о је поток који протиче кроз село. Лађица плови као стрела и Перица ве стиже да види све око себе. Остави1ли су иза себе цветпе ливаде и река већ шуми. Морнар је снажап и брзо Јзесла. Како је то дивно! — Приближујемо се реци, јавља )«орнар. Стварно! Из шуме блешти нешто као бгледало. — Овде ћемо прећи у другу, већу Јгађу, напомиње плава униформа. На обали реке стоји диван једрељак. Такав је Пернца радио у школн на часу ручног рада. Само мпого маљи. Прешли су у другу лађу и кад је Перица хтео да се опрости од мале лађице, н>е впше није било. Морпар је 1 >азапео једра, ветар је почео да дува, таласи су се разиграли и лађа је Иетела. У бела једра ја гледам, И песму пута певам. Песмнцу пута даљине, Где је нуно ереће и милине. То је певао ветрић једрима, а једра &У му одговарала: Певај нам, пг.вај ветрићу ти, И лено нам дувај у очи. , Твоја рука кад нае води, Путовање тад нам годи. Талаеи ее распевали: Хоу-ха, хоу, хоу-ха, Ни обала не спава. Че епава јер ветрић пева: Хоу-ха, хоу, хоу-ха, На обалн нема сна. И обала није донста заспала. Бели Зедрењак са Перицом и плавим морнаром јурио је крај обале. Перица је још познавао место куда је некада са оцем путовао, а после су допши непоанатн крајеви. Само им је ветрнћ стално певао, једра су се разапињала као Да му одговарају, а лађица као да је лебдела. — Ускоро ћемо бити на мору, јављао је морнар који је све досад ћутао. Перицу је обузела језа, јер се бојао мора. Плашио се да неки талас не претури лађицу. Морнар као да је разуЈ1ео његов страх и рекао му: — Прећи ћемо на пароброд. У заливу их је чекао пароброд. Био Зе већ спреман за полазак. Палуба је била пуна л>уди. Чекали су некога: Перицу и морнара. Тек што су се њих двојица попели, сирепа је дала знак, хиљаду марама је махало, хиљаде по-

здрава разлегало се обалом кад се пароброд отиснуо. Перица је гледао око себе, све је било весело, сви су/певали. Сви су се међусобно нознавали. Пароброд је сталпо јурио нанред а песма се разлегала. И Перица је певао са њима. Усред тог општег весеља оиреиа је жалоспо засвирала. — Шта то значи? питао је Перица морнара. — Насукали смо се, алн се не бој. И брод је ночео да тоне. И пре него што је потонуо, на све стране размилело се хиљаду снтних чамаца, налик па љуске од ораха и у сваком је седео по једап човек и држао упаљеп фењер. Море је блештало хнљадама светиљки и из сваке љуске одјекивала је песма. Перица је седео у једној љуски, грчевито се држао за бок да не би испао. Певао је толико да је већ почело грло да му се суши. — Ти си задремао, осмехпвала је бака. — Певао си... Перица није дуго могао да верује да

није впше у љусци, већ за столом испред умиваоиика, где је заспао. — Бакице, ја сам био мпого далеко. А сада ми се спава. Сутра ћу вам све причати где сам био.

Строга учитељица Учила је Цана две недеље дана Овога малог.друга, белога Куцана, Учнла га вредно да чита и пише, Уложила труда што је могла више. Читала му мала и велика слова, Понављала стара и писала нова. Олушао је Куцан предаваље ово, Њушио и лиз'о редом свако слово. И кад тако прешли редом буквар сав, Научио Куцов једино слог ,,А . . .в!" Љутила се Цана много на Куцана И нашла му маиа од стотину страна. Напослетку рекла узрујана сва: — Ево теби, друже, из читања: два! Кад већ ништа не знаш, ти њушкицу пови! Буди марљив више и — разред понови! А. Л.

(Наставиће се)

Мали болесник Болан лежи синак мајчин, к*о ватра му гори чело; усне суве, испуцале, лице нежно. к'о снег бело. Мајци очи суза пуие као росе цветне круве. Дете јеца. Мајка руку ва чело му ставља лако. — Што је, мајко, синчић вели, рука твоЈа хладиа тако? — Није хладиа, чедо моје, већ је топло чело твоје. Мали спава. Сапак снева — као да по рају шеће. Свуд крај њега птице лете. Дивно мири бело цвеће. Анђелчићи слатко поје божанетвеие песме своје. Дветном стазом наиред ступа. Пред њиме се дворац пружа. Сјаји као јулско сунце, саграђен од белих ружа. Голубова белпх јата окружују снелша врата. У сусрет му старац иде. Дугачка му брада седа. Док говори речи медне, старац дете благо гледа. „Одм&х свом се дому врати, јер те тамо чека мати"... Сии се буди. Мати ту ]е. Мисао је страшна коље. С осмехом јој син говори: — Боље ми је, мајко. боље. Мајка руке склапа ти'о: — Боже, Ти си добар био ... Милап Васкин