Коло

1 / иеториским романима "Ал«ксанI (У. дра Диме-оца, којн обухватају догађаје од доласка иа иресто Нарије Антоаиете, па до њене смрти, посвећена су читава поглавља грофу Калиостру. Александар Дима-отац, најилоднији , и најчитанијн романсијер евога доба, провлачи грофа Калиостру као загонетног и аакулисног фактора, који је, међутим, свуда присутан. Он толико искоришћује ову тајанствену особу да читалац добија утисак да је писац ту личност измислио и убацио међу историске само зато што му је тако било згодно. Први у циклусу тих његових романа се зове „Јозеф Балсамо". Јозеф Балсамо, касније гроф Калиостро, постојао је и био заиста „тајанствена" личност, за средину у којој се кретао, за доба у коме је живео, те Је такав остао и до данас. Роћен је 1743 у Палерму. ТСао двадесетогодншн>и младић бива оптужен суду, абог преваре, те бежи у свет, из земље у вемљу, служећи се разним именима. I Утврђено је да је за седамнаест година свога лутања по свету, провео извесно време у Грчкој, у Бгипту, у Арабији, у Персији и на острву Мал*и, одакле је као гроф Калиостро прешао, прво у Налуљ а затим у Рим. Године 1780 гроф Калиостро стигао Је у Штрасбург, као лекар „наследник и следбеник внсоких свештеника отарог Египта". У тчжу ових својих многобројних путовања наишао је на људе, који су га уЛућивали у тајне медицинске науке и алхемије. Снабдео се такође н разним старинским амајлијама, статуама и судовима чудних облика, као и мноштвом других тајанствених предмета, који су уливали страхопоштовање и високо мишљење о његовој особи свима онима, које је примао у евоје одаје. Према мемоарима његових савременика, многобројним његовим цртаним ликовима из тога доба као и попреју, које је рад чувеног вајара Удона, гроф Калиостро био је човек средњег раста, пуначак и црнпураста лица. Имао је високо чело испод кога су, његове изгубљене очи као два сврдла продирала у душу онога који се налазио под њего ивмра'-ог втшвахоа§нјмдидр

(Келике линије јесење моде покззујс В1е Баше водећи европсни часопис аа уметност, животну културу и моду, лист оних који пооправљ&ју највеће захтеве. * Оваки месец излази један број са многим странама у боји за Дин. 18.—. Тражите „В1е Оате" код свог продавца новина или код 4,** -

погледом. Имао Је, далл, орловски иос, јако развијене вилице н необично снажан глас. Смејао се често н „громко и подругљиво", као човек добро расположен али уверен у своју магиску моћ. Госпођа Хенрнјета-Лујза бароница д'Оберкирх, једна од најпознатнјих спесатељица тадањег Алзаса, У својим мемоарима, писаним око 1795 године говори о грофу Калиостру. Срела га је 1780 али га није заборавила, сећајући се да је с муком успевала да се одупре његовој моћи опчињавања, коју себи никако није у стању да објасни, али која је заиста постојала". Кроз Штрасбург је ишао у оделу од плавог тафта, чпји су шавови били опшивени златним врпцама. Од силног драгог камења које је носио на себи блистао је „као ћивот неког свеца". Брилијанте, дијаманте, рубине, смарагде и тиркизе имао је и на "ципелама, и на прснику н на белој свиленој марами коју је везивао око врата и која му је у пуно чипкастих набора падала на груди, и на свих десет прстију својих белих, пуних и однеговапих руку. А на глави је увек носио шешир са широким ободом украшен скупоценим белим перјем. Његова жена Серафима Феличиани, одевала се елегалтно, али ипак ие толико упадљиво. Она је била врло ретке лепоте, тако да су за њом мушкарци просто лудовали. Али највише је лудовао сам Калиостро, који је своју жену љубоморно чувао и никуда је није пуштао без пратње. А када је 1785, доспео у затвор он је све нредузео да од краља добије печатно писмо, да своју жену затвори у Бастиљу како би је удаљио од њених многобројних удварача. У овоме је за чудо и успео. Живео је певероватно раскошно, а ва нреглед болесника, па чак и за лекове, није ништа наплаћивао. Сиромашним болесницима је шта вшпе давао и новац да би се могли бол>е неговати. А таквих је, догод је био у Штрасбургу, највише и имао, пошто је избегавао друштво богатих и моћних, које никако није нодносио, а све је чинио да се приближи онима према којима је живот био суров. Зато је сиротиња искрено зажалила, када је Калиостро 1783 кренуо за Париз и на тај његов одлазак гледала као на неку своју, заједничку несрећу. Калиостро је, у то се дубоко веровало, поред осталих лекова имао два чудесна напитка, које је давао само у изузетним случајевима. Један од ових био је, пикер бесмртности. ЧовеК који га узме никада неће умрети, и вечито ће остати стар онолико, колико је био у тренутку када се чудотворног ликера напио. Тај напитак према причању самога Калиостра, узео је он онда када је пао Цариград 1453 а тада му је, уверавао је, било 37 година. Његов стари слуга, Египћанин, знао је за овај напитак много раније. Други чудесни напитак био је „Водица за подмлађивање". Когод би се ње напио, подмладио би се за тили час за пуних 25 година. Али би после тога наставио да стари, нормално даље, догод наново не би узео овај напитак, да би се и по други или трећи пут подмладио за пови рок од 25 година. „Ла Газет д'Итрехт", један озбиљан информативни лист у свом броју од 2 августа 1784, још озбиљшгје доноси информације о једном чудноватом догађају у вези са овим Калиостровим напитком. Реч је о некој „старој и угледној дами из Штрасбурга", која је после многобројних наваљиваља успела да приволи грофа Калиостру да јој пошаље једну малу бочицу тога наиитка. Случај је, међутим, хтео да грофов хиљадуседамстогодшнњи слуга донесе госпођиној кући бочицу, баш кад је ова била изашла у шетњу. Њена слушкиња, жена од 30 годииа, која је на бочици нрочитала „Водица зп подмлађивање", није могла да одоли искушељу. Отворила је бочицу и испила њен садржај. Тада је, одједном, са страхом осетила како постаје све маља, све тања, како хаљина на њој почиље да бива сваког тренутка ■ в< шира, све већа за њу. Ври-

евула Је, грмпница, * тгала т иесвест. А у иесвест је вала и њена госпођа када је, на повратку из шетње, угледала на поду своје собе, једну малу петогодишњу девојчицу, како се немоћно копрца у слушкињиној хаљинн. * Нема никакве еумње да је Калиостро заиста успешно лечио болести органа за варење, астму, костобољу и реуматизам, али је то далеко од тврђен>а да „за њега није постојала болест која би била неизлечива". Али он није људима враћао само младост и здравље, већ им је обећавао и богатство. Тврдио је свима и свакоме да он уме да прави злато и да зна један поуздан начин да било који драги ка-

мен за неколико часова, постане два пута већи него што је био. — Када то не бих радио, говорио је — откуда бих имао оволико новаца. Кардинал, принц Едуард од Роана, бискуп Штрасбуршки, нзјавио је био жељу да види „лекара чаробњака", који тако успешно лечи телесне болести; недостижног алхемичара који прави злато; саветника невољних, чија је реч мелем за рањене душе". Али гроф Калиостро одговара: — Ако је кардинал болестан, нека дође и ја ћу га излечити; а ако је здрав, значи да му нисам потребан, као што није ни он мени! Па ипак су се једног дана састали. У зао час грофа Калиостра. 0 том њиховом сусрету остао је само један мали писмени траг. Један од кардиналових секретара, забележио је, да му је кардинал пошто се вратио од Калиостра, рекао: — На лицу тога човека видео сам такво импозантно достојанство, да ме је одмах обузела нека дубока побожност. А када је Калиостро неколико дана доцније рекао Едуарду од Роана: — Ваша је душа достојна моје и ви заслужујете да вам поверим своје тајпе. Кардинал је био ван себе од среће. * У Паризу је гроф Калиостро веома брзо постао „душевни и телесни лекар" највиших кругова а нарочито жена. Али обилна помоћ у новцу, коју је делио сиротињи као и у Штрасбургу, учинила га је популарним у широким масама. Он је од 1783 до 1785 био један од ретких идеала париског становииштва. Његове слике продаване су улицама, као што се и певале несме о грофу Калиостру, „добротвору народа", „пријатељу човечанства", чаробњаку који људима враћа младост и чудном лекару који лечи бесплатно, јер сматра за највећу награду да људима буде од користи". Али тада је, одједном, избила на јавпост она скандалозна афера, позната под именом: „Афера краљичиног ћердана", која је имала недогледне носледице, и била, несумњиво, једна од опих догађаја, који. су убрзали појаву револуције. Прва носледица ове афере била^јо хапшење кардинала од Роана, а затим и осталих лица умешаних у ову заиста дрску и необичну превару. Тада је доспео у затвор и Калиостро, а из затвора, — заједпо са принцом од Роана, грофицом Ла Мот Валоа, госпођом д'0лива, и осталима, — пред суд. У току претреса доказано је да Калиостро није и!и,о никакве везе са овом афером. Принц-кардинал изјавио је да је он целу ствар поверио свб^ме пријатељу тек почетком августа 1785. дакле неколико дана пред њихово хапшење: А поверио му се зато, да би од њега потражио савет, пошто је, најзад, увидео да је посреди обична цревара.

Пошто ее упознао еа чињеницама, гроф Калиостро је наивноме принцу, — тако је бар овај рекао на суду, препоручио да одмах иде лично краљу, да му све нсприча н призна. Тако је поред к&рдинала, од свих оптужених био ослобођен једино Калиостро. А када се нашао поново на слободи, могао је констатовати да му је то суђење само прдигло популарност у Паризу. Није чудо што Луј XVI није био задовољан ни оваквом пресудом, а још мање овацијама које су приређене Роану и Калиостру, када еу били пуштени из затвора. Али ни он није могао ништа против једног принца од Роана, и зато је сав свој гнев изручио на грофа Калиостра, странца без домовине, богаташа без познатог извора прихода, лекара без признате дипломе, једном речју необичног скитницу и опасног шарлатана... Неколико дана после пресуде којом је ослобођен сваке одговорности у вези са кобним ђерданима Марије Аптоанете, Калеостру је саошнтена краљева наредба о његовом протеривању из Француске. Покорио се и 13 јуиа 1786 отпутовао за Енглеску, одакле се већ идуће године пребацује у Швајцарску, а затим у Италију. Годнне 1791 хапсе га у Риму, онтужују да шири слободио зидарство, и осуђују га на доживотну робију. Умро је на робији године 1795, у замку Сен Леон, у близини Рима, и поред свог чудотворног „ликера бесмртности". А када је умро било му је 52 године званично, а 379 година по рачуници оних, који су му веровали да је чудотворни напитак попио оне године, када је Мухамед П освојио Цариград. Н. Т.

Српска сцена

/^Лвих дана пзигаао је из штампе пети број часопиеа „Срнска сцена" који издаје Српско народно нозориште, у реда.кцији Николе Трајковића, гепералног секретара Позоришта. Часопис доноси чланак г. Милана Димовића „Победа речи", кратак чланак о нозорншту и музици, извод из успелог предавања г. др. Валтера Куице, угледног нозоришиог стручњака из Менхена, „Гете као позоришни управник", приказ из живота и рада Готхолда Ефраима Лесинга, поводом спремања његовог комада „Мина од Барихелма" у Српском народном позоригату Поред тога, овај број „Српске сцене' доноси анализу „Вечитог младожење' чија се нремијера такође ускоро оче кује ца нашој сцени, преглед премије ра, обнова и реприза у овој позоршнној сезони у драми, опери и балету, биографије Вере Костић и Радивоја Крстића, топлу цртицу „Величииа и робовање глумачког позива", члаиак живојина Петровића „Хиљаду дуката цесарских Мише Анастасијевића" и) позоришног живота старог Београда, и, на крају, занимљиве позоршпне белешке и позоришну хронику. Сем тога, часопис је илустровап мпогобројпим фотографијама, технички лепо онремљен, штампан на доброј хартији. Часопис се добија код разводника Српског народног позоришта.

ч"'"--

АХ РIК. IN

Оглас рег. С. Бр. »9999, од 6. X. Ј942 30465, 1—1