Коло

СХ =•

а4 еко на северу, у близини усамљеног осртва Хералд у Поларном Океану, „Жанета" се мимоишла са једним китоловцем. Био је то последљи брод који је срео „Жанету" и љену храбру посаду. Светска јавиост, која је с узбуђешем пратила вести о овој важној научној екснеднцији, није ни слутила какав страшни крај очекује смеле истраживаче у дарству вечитог леда...

Два даиа после тога острво Хералд ишчезло је с видика. Приближавала се зима, ужасна поларна зима, и неколико меседи вечите ноћи и таме. Ледени ветар уокомешао је море. Појавиле су се прве ледене санте које су убрзо начиниле несавладиву ирепреку. На броду је било трндесет три човека, од којих су двојица били Кинези, а друга двојица Вскими. На палуби нико није могао да издржи више од неколико тренутака услед силпе буре н ветра. Пловидба је све мучнија и опаснија. Кљун „Жанете" опседају огромне санте, али брод се ипак пробија. Срчани путници ие заустављају се ии кад је лед достигао висину катарки. Али свесни су да се путу ближи крај, бар за прво време. Сиажан, тун ударац затресао је брод. Запраштали су бокови. Изгледало јо као да се сва лађа увија од болова. Машине су стале. ЈБуди излећу на палубу. „Жанета" је била са свих страна опкол.ена леденим бреговима. И отегао се иуст, јадан живот, као неподношљив терет. Оида је дошло лето. Нлануло сунце преко блештаве ледопе пустиње. Брод је још био заробљен. Али људи су се надали да ,ће иопуштање хладноће омогућити да брод иастави иут. Нажалост, била је то само пуста нада. Прошла су три месеца. Сунце се епуштало зарандима. Убрзо ће опет доћи зима и вечна ноћ. Треба се помирити са судбином. Али „Жанета" пије остала иа нстом месту где је заробл>ена у лед. Изгледа да је лед дуго вукао брод са собом. ЈТађа се неосетно упутила западу. А на броду ситуација је из дана у дан очајнија. Осећа се песташица намирннца. Једно јутро капетан де Ј1онг хитно је нозван. На својој сламарици један морнар, Кинез, јаукао је од болова. Лице му се надуло, тело обасуло цриим пегама. Скорбут... Каиетан покушава да охрабри људе. Али они знају шта то значи. И-збегавају један другог. Тешко је замислити расположење тих људи који већ две године, далеко од цивилизованог света, болесни, без хране, утоиули у вечну ноћ, лутају без диља на 'једиом бродићу... Опда се опет вратило сунце. Са светлошћу дошла је и нада. Цело небо огрезло је у пурпур и азур поларне зоре. „Жанета" је наишла иа два потпуно непозната острва, неозначеиа на номорским картама Нагла појава тих језичака земл.е из недара Поларног Океаиа потсетила је људе да копно

ипак постоји. Нагнути на ограду, оФидири и морнари посматрали су укоченим погледом те две црпе сенке издузкене пут неба. Мисли су им се враћале у далеку домовииу, напуштеном огњишту ј У леденом мору прскају саите. Близу су тонле струје. Две године протекло је откако је „Жанета" напустила последње пристаниште упутившн се северу. Дошао јуни 1881. Нагрижен лед комадао се и отварао пј>олазе. Море је било налик па безмеран нашњак, с милион оваца што пасу у снегу... 12 јуии. Подне. На броду влада ужурбаност. ЈБуди предосећају неизбежпу промену. Чак су се и пси узнемирили. . Онда одједном страховит тутањ који се у далеким одједима стишава 'на бескрајном видику. Лед прашти. И брод одједпом ночиње да се њиха. „Жанета" се грчевито тресе, као да жури да збаци терет који је дуго трпела. ЈБуди зарасли у браду падају па колена. > \ Онда се сви бацају на посао. Потпаљују се казани. Из димњака се опет вије дим. И брод полази. Али, иако живот на броду опет постаје нормалан, ниједан човек не слути да их прамац, нресецајући беле пене, носи у сусрет страпшом удесу ... Већ после два дана пловидбе нрема северо-истоку „Жанета" наилази иа прве препреке. Тешко се пробија кроз ледеии обруч. Нут се крчи експлозивом. И, по неком чудном закоиу смене, опет долазе патње. После првог одушевл.ења посада се налази лицем у лице са свирепом стварношћу. Ситуација се није побољшала. Несташи-

ца намирница је врло озбиљна. И док се неумољиви ледени брегови опет приближују, људе обузима утученост. Море је опет нобеснело око брода храбрих поларних истраживача. Као беле нланипе, ћутл.иве авети ајсберга промичу лагано поред бокова „Жанете". Онет страшан ударац. Као да су џиновски чекићи истовремепо треснули у бокове брода. Вода нагло продире у утробу лађе. Настаје тренутак неописивог ужаса. Мрвећи дуго, стрпљиво своју жртву, Арктички Океан задаје јој последњи ударац. Пеколико часака агоније. Онда се брод иагнуо на једну страну. И брзо ишчезао у хладном попору. Трагедија се збила тако нагло да посада није била свесна свега што се догаћа. Један део посаде ипак је успео да се снасе. Поведено је и неколико паса. Морнари су начипили саонице. Капетан Де Лонг, опраштајући се немим погледом с понором који је прогутао стару „Жанету", наредио је да се крене ирско леда. Израчунало се да је најближе копно велика делта на ушћу реке Лене, 950 километара далеко. Ако би све ишло како треба, ваљало би се помирити пајмање са шест до седам недеља пута. Иет саоница натоварено је храпом и другим нотребним стварпма спасенпм

прилпком бродолома: лековима, оружјем, муницијом и поморским инструментима. Шесте саонице одрећене су за оболеле. Међутим, мислило се и па остало. Пут би се завршио усред лета. У то доба пуца банкиза, тако да ће се неки рукавци морати нрелазити чамцима. посада иоделила се у три групе, тако Три велика чамца смештеиа су такође иа саонице. Сем тога, преживела да се, у случају ако буду принуђени да се растану, свака група независио од других брине за спас својих људи. Прву груиу предводио је капетап Де Лонт , другу поручпик Шарл »Бомон, а трећу инжењер Жорж Мевил. Све три групе кренуле су на северозапад. 24 јуна доститли су севериу ширину од 17° 42' и ночели да се снуштају на југозапад. Утучени једноликошћу путовања преко леденог беспућа, људи су губили храброст. Једино су компас и секстаит номагали да св снађу у царству беле смрти. Тешко је замислити радост људи кад се 12 јула оцртала на видику црпа силуета копна. Било је то пусто, непознато острвце. Експедиција је нровела три недеље на том језичку. Капетан Де Лонг, поцрвеневши, замолио је за дозволу да острвцу да име Вма, име своје жеие чију је унлакану визију у том тренутку онет сагледао. Сећао се добро тог јутра кад је „Жанета" иснловила из луке обасјане сунцем. Вма сигурно мисли да је он већ мртав ... 4 августа три групе опет су кренуле на пут. ЈБуди су били одморни, окрепл.ени сном. И опет им се иовратила снага и храброст. Месеца августа отапао се лед и храбри истраживачи су журили. Пут преко ледених ноља био је нес-размерно лакши од мучне пловидбе у нретовареним чамцима. После дугог и шшорног пута истраживачи су стигли на мало острво Семенокс, далеку претстражу азиског конна. Пред бродоломцима пукло је слободно море. Брзо је одржан савет с Ескимима. Менталитети двеју раса дошли су у сукоб: с једне стране жар и одушевлЈвње беле расе, а с друге стране стрпљење и сила нагона примитивног човека, сужња природних ћуди које он боље но ико познаје. 0творено море зиачило је за беле људе слободу, а лед тамницу. За Ескиме обрнуто... Ипак је одлучепо да се укрцају. Радило се о доста кратком путу. Два „сипа" зиме покорили су се. Улазећи последњи у шалупу, они су се у дну душе опростили оа животом ... Изгледало је да се злокобпа претсказања Ескима неће обистипити. Море је било читавих 65 киломеЈара. Три чамца кретала су се кротко Један поред другог. Али иза лећа иутника на видику се указала црна мрља која се све више ширила.

— Северни ветар! — рекли су Ескими једноставно. Капетан Де Лонг је ућутао. Он је знао шта то значи. Није хтео да обесхрабрује људе. Море се већ иадимало. Духнуо је оштар ветар. Небо се замрачило. И наишла страховита бура. Таласи су постајали све већи. Играли су се са шадуиама као са сламчи-

цама. Три чамца су се брзо одвојила један од другог. ЈБудска снага није могла да се супротстави бесу олује. Ириближавала се мрачна ноћ. Борба се очајнички наставила у помрчини..« Најзад је сванула зора. Море се постепено стишавало. Ветар није био више тако јак. ЈБуди из чамца капетана Де Лонга осврпули су се. Од других двеју шалупа нигде ни трага. Мрачни понор Арктичког Океана био их је прогутао ... Сутрадан, у зору 8 септембра, чамац капетана Де Лонга шшстао је уз обалу до које су га донели таласи и бура. Било је то недалеко од ушћа реке Лене. Али поглед је узалуд блудео далеким видиком тундре. Живот је свуда био замро. Међутим, истраживачи се нису уплашили. Знали су да прва насеља нису тако далеко. Група је пошла на пут. Сгиснутих зуба, људи су без речи корачали. Да ли је могућно да се спасу? То су се питали сви они. Караван се заустављао сваких пет до шест километара. ЈБуди су већ били исцрпени. Али хладноћа није допуштала да се дуго одмарају. Чак ни кад падне ноћ. Ни под шатором, у крзненој врећи, није се могло спавати. Ветар је уједао као бесан пас. Недостатак хране доиосио је сновима језиве кошмаре, Септембар се ближио крају. ЈБудн већ четири дана нису ништа јели. А зима је све ближе, ноћи су све хладније. Остаје још један покушај. У зору 9 октобра, после пепроспаване ноћи, Де Лонг је окупио своје људе да се посаветују. — Најбоље би било да се двојица од нас унуте у неком другом правцу и да тамо нотраже номоћ — рекао је он. Остали су се сложили. У ту сврху изабрана су два најсиажнија морнара. Боље речено, двојица који »нису билн тако изнурени као остали. Звали су се Норос и Нидерсон. Они устају, на брзину се грле с друговима и одмах одлазе да сакрију сузе. Нешто доцније, два човека који су својим примером испричали свету нри: чу најленше другарске љубави и пожртвовања, били су две далеке тачке на видику слеђене тундре... Норос и Нидерсои путовали су недел»у дана, према северу. Нигде ниједног насеља. Лутали су кроз снежну пустињу, 'бауљали на коленима од умора. Али, и даље су ишли. Мало хране брзо је утрошено. Авет глади прати их у стопу. Да се предају? Не! Треба мислити и на остале. .Тамо, далеко иза њих, чекају другови... Пролазе мпоге бескрајне поћи. ПочеДи су да једу одећу. Шестог дана после тих трагичних догађаја Нидерсон одједном застаје с неверицом. Хвата друга за руку. Визија? Или стварност? То је била доиста једна нацуштена ловачка колиба. Два човека срушила су се као покошени и заспали. После пеколико дана пронашли су их неки сибирски ловци. Једва опорављени, Н-орос и Нидерсон пошли су заједно с њима да траже изгубљенв другове. Али било је све доцкан. Првнашли су само њихове смрзнуте лешеве. У дневнику Де Лонга, капетана „Жаиете", по коме су и објављеие све поједииости ове поларне трагедије, носледње речи звуче најузвишенијим херојством. „Петак 7 октобра 1881. — Јутрос смо појели последњи комад меса. Скувалн последњи чај. Полазимо опет на пут, с две боце алкохола и ништа више. „Субота 9 октобра. — У 5 ч. 30 м. Ручак нам је био кан алкохола у чаши топле воде и комадић ирвасове коже. Јуче ујутру појели смо заједннчки покривач. За вечеру остаје кашика глицерина. Слаби смо,'«али спокојпи. Бог нам је у помоћи. „Четвртак, 15 октобра. — Наша вечера: две старе ципеле..." То је последња белешка капетана Дв Лонга. Онда је дошла страшна агонија. И смрт. Падали су један за ДРУгим ...