Коло

роман од харсшда ребелинго

(17)

— А онда сам побегла. Не знам да ли ме је ко видео или није. Уосталом, било ми је све свеједно. Лутала сам без диља целу ноћ, а сутрадан сам чекала да се ти вратиш. Али тебе није било. Тек неколико дана доцнијв схватила сам шта се догодило. Ти си ме напустио, али сва сумња је пала на тебе... Хтела сам да се пријавим полицији, али нисам имала храбрости. Нисам имала подршке. И што је време више одмицало, све ман>е сам је имала. Почела сам да размишљам: зашто да се пријавим, зашто да се жртвујем? Ти си ме напустио, био си изван дохвата власти. И тако сам ћутала, све до данас... Узбуђена успоменама прошлости Нора нервозно поче да хода по соби. А онда опет стаде пред Пата: — И одонда је мој живот пакао. Ни минута више нисам била срећна. Једииа нада, кроз све те године, био си ми ти. Веровала сам да ћеш се вратити, да ћеш ме потражити. Веровала сам и осећала. А сада кад си најзад дошао, ти тврдиш да треба да поново одеи, јер ти етојим на путу. И тврдиш да сам ја теби живот покварила. Не, Пате. Ти си мени живот упропастио, због тебе сам ја постала убица... Потресен, Пат је слушао Норину исповест. Понор који их је раздвајао сваког тренутка постајао је све већи, све дубљи... Као да се пробудио из страшног сна, прешао је Пат Старпер руком преко чела... * Погледао је Нору. У том тренутку учинила му се стара, измучена, ружна. А њој је, међутим, после исповести коју је учинила, лакнуло као да се ослободила страшног терета. Дванаест пуннх година носила је у души страшну тајну за коју нико жив није знао. Од узбуђења је заплакала... Пат није мОгао да савлада св«ја осећања. У том тренутку, осетио је стварно саучешће према тој жени која је толико препатила. Сео је до ње и нежно јој погладио главу. То није била више љубавпица, него мученица. Беспомоћпо је клонула њена врела глава Пату на раме. Не, сада је више не може да одгурпе од себе... Први пут, после много година, осетила је нрави душевни мир... Пат је замишљено гледао у даљину. Много штошта било му је сада јасно. Било му је јасно и то зашто се Нора тако грчевито држала вега. Од њега је тражила опроштење, олакшаи>е... Да ли је он још у обавези према њој? Да ли његова савест чиста? Да ли ће њено признање променити његову одлуку? Не, он није сукривац. Он нема никакве везе са њеним злочином. Он није знао за Чаница да постоји, она му ништа није рекла. Зар је он крив што је до тога дошло? Према Нори осећао је дубоко саучешће као према једпој несрећној жепи и ништа више. Као што је онда извршила убиство, тако сада умало што није Хану натерала на самоубиство. Истина, њу је руководила нека врста љубави, али то је нимало не оправдава. Он не сме да дозволи да му ова фаталпа жена упропасти цео живот. И не само њему не10 и Хани... Била му је разумљива њена страст и љубав, али у том тренутку она је била бескрајно далеко од њега. Измећу н>их био је амбис преко кога није било прелаза... * У мислима прекиде га оштар глас са врата. — Да не сметам случајно? На вратима је био Шандор, Норин муж. Са врата ледено је посматрао призор који му се пружио пред очима. Нат је седео на наслоњачи, а до њега

његова жена Нора са главом прислоњеном на Патово раме. Шандор је био блед као крпа. Пре непуних пола часа десило се нешто страшно. Полиција је упала у коцкарницу и Шандор је једва измакао кроз споредна врата. А сада код куће чекало га је још горе изненаћење... Пат се тргао и, мора се признати, збунио. Зпао је да ће Шандор погрешно протумачити ситуацију. А после оног њиховог објашњења, знао је шта ће бити... Како да објасни Шандору да се он није као љубавник ту затекао? И Нора је била запрепашћена. Ни у сну није очекивала да ће се Шандор вратити у ово доба кући. Знајући његову љубоморност, силно се уплашила... Иа око сасвим миран Шандор је извадио кутију из џепа и запалио цигарету. Затим, исто тако мирно, ушао у собу. Са лицем као од камена стао је пред Нором и Патом. — Зар вам ја нисам, господине, забрапио да досађујете мојој жени? обратио се нригушеним од беса гласом Пату. — А ви се усудисте да се у ово доба ноћи затекнете у њеном будоару? На Шандору се видело да једва уздржава свој бес, који ће сваког тренутка да плане. Лице му је било бледо, а жиле на слепоочницама отскочиле. И не чекајући одговор наједном диже руку и повика гласом који га је издавао: — Напоље! Сместа напоље!! Пат хтеде да реагира, али се уздржа. Свака реч коју би проговорио само би погоршала ситуацију. Нора је од запрепашћења метнула руку на Уста. Са немим поклоном Пат је устао и пошао ка вратима. На улици је падала тужна јесења киша. Уличне светиљке једва су се виделе кроз пљусак. Пат је схватио да је крајње време да послуша умесан 1,1имов савет: „Што пре и што даље одавде". Ако се што пре не изгуби из овога пакла, богзна шта ће се још десити... * Ни Нора ни Шандор не проговори-

ше још ниједне речи. У соби је владала нема тишина. Нора се једва држала на ногама. Била је свесна да је Шандор ногођен у најосетљивије место своје душе, да се осећа издан, преварен, исмејан. Да је огорчен до дпа срца, да је решен на све... Не гледајући Нору Шандор је великим корацима шетао по соби. Постепено он је поново стекао своју хладну, прорачунату мирноћу. — Дакле, као што видиш, поче најзад, ја сам прозрео твоју комедијаптску игру, којом си ми јуче замазала очи... Своју реч ниси одржала, па нећу ни ја своју... Ти ћеш да сносиш последице... Нори је било јасно шта Шандор мисли. Знала је да је пропаст Патова неминовпа, да нико не може Шандора задржати да не пријави Пата. Знала је и то да је сада све изгубљено. Да је најзад у борби подлегла, да је побеђена. Очајничком решеношћу пришла је Шандору и метнула му руке око врата. — Шандоре, ти ме мораш разумети... Хладним покретом Шандор се ослободи њеног загрљаја. — Не. Узалуд ти труд. Ја ћу га предати полицији... Али Нора не попугаташе. — Не, ти то не смеш да учиниш, Шандоре. Треба да знаш једно: он је невин... Ако то учиниш, упропастићеш мене. Јер... Без речи Шандор је одгурну и нагло изиђе из собе.'Не, љубавника своје жеце неће поштедети...

Одмах ујутро наредног дана Пат је похитао код Хане да види како је са здрављем. На његову велику радост, и поред узбуђења које је преживела, Хана је била жива и здрава. Не губећи много речи, Пат је умирио нравећи се ведар и безбрижан. Рекао је да је разговарао са Нором и да ће све бити у реду. Само, целога дана је запослен и видеће се тек увече. Она нека спреми све што је потребно за пут... Затим се вратио у хотел где је чекао у грозничавом узбуђењу шта ће се десити даље. Био је уверен -да си-

Ја волим ставце (Поовећено заробљеном оцу) Оче, ја знам све страстн нашег рода. И знам да омо мушки и када ое пати. Знам да нам на срце не утиче.мода, И знам шта ће хграва речца теби датиЧуј ме што ћу рећи: нисам много тужан. Нит' молим молитве које ми не личе. Само ое замислим, постанем погружен, Када сретнем старе и кад слушам приче. Причају међ собом о минулом добу Оне приче што ои причЈо по сто пута Из досаде некад напушто оам собу А сад увек жудно слушам их из кута. Како топло брује! Где си својим омехом Да дигнеш олују среће око мене1 А ја стојим оетан, смушен, ко под грехом. И од јада само што ми тамне зене. Но, некад се смејем и кад смешно није, Јер волим те старце и, да плак'о не би', Редом слушам старо срце како бије, И питам се: где је орце слично теби?

Београд, новембца 1942.

Момчило С. ПавковиН ученик VIII разреда гимиазије

иоћњи догађај неће проћи без последица, али се није усуђивао да се јави Нори телефоном. Но прошао је тако цео дан и ништа се није десило. Дошло је и време да пође у циркус, на своју последњу преставу у Бечу... Снгурном руком и без сваког узбуђења потерао је Шандор Бакоњи свв* ја кола живим улицама Беча. Сада, пошто је одлука пала, њему се вишв није журило. Ишао је право у полицијску дирекцију. Дежурном чиновнику је саопштио да тражи саветника Торфија ради важног саопштења. — Други спрат, соба број 32, речв му дежурни чиновник уљудно. — Саветник Торфи има управо дежурство. „У толико боље", помисли Шандор. Торфи га дочека срдачно и пријатељски му стегну руку. — Још мало па ћеш постати код нас сталан гост, рече са осмејком. Но како те је послужио мој пријатељ Марковић? — Одлично. Алал му вера... — Па шта си хтео код мене? Уосталом, седи, и онако немам много посла... Стари Торфи достојанствено је погладио своју седу браду, сео у удобиу паслоњачу према своме госту и запалио дебелу цигару очекујући шта ћв Шандор интересантно да му исприча. — Имам са тобом нешто званично да разговарам... — 0, молим те, изволи... Торфи је био стари полицајац. Уозбиљио се н оштрим погледом мерио свог посетиоца. — Дакле, ти већ донекле знаш о чему се ради. Познато ти је да сам се интересовао за неког Стефана Рајнера. — Да, сећам се... — Дакле, тај Стефан Рајнер кога бечка полиција тражи од пре дванаеет година није нико други него... Торфи направи испитивачку гримасу. — Да, није нико други него циркуски артиста светскога гласа — Пат Старпер... — Пат Старпер? узвикну у чуди Торфи. — Да ли је то могућно? — Јесте, ја имам доказе. Ја сам га демаскирао... Саветник Торфи притисну прстом дугме на звонцету. Неколико тренутака доцније слузкитељ му донесе досије Стефана Рајнера. — Да, случај је прилично јасан, рече пошто је прелистао акта. — Ако ти имаш доказа да је Стефап Рајнер идентичан са Патом Старпером, мени преостаје само да га ухапсим. По саслушању, видећемо шта ће бити даље... Шандор је био мало разочаран. Он је очекивао да ће Торфи похитати да одмах ухапси Пата и да ће га у затвору задржати. А према његовим речима Пат ће још имати прилике да се нзвуче и да са Нором побегне... — Па то није довољно, рече са негодовањем. — Ја зпам поуздано да ће Пат Старпер алиас Стефан Рајнер, још вечерас да напусти Беч, ако полиција буде оклевала... Торфи га изненађено погледа. Није му било.још јасно зашто је Шандору толико стало да Пата Старћера стрпа што пре у затвор. — Ако је тако, рече, онда ћемо, разуме се, и ми предузети потребне мере. Пат Старпер треба још вечерас колико ја знам да се појави у циркусу „Метропол", на претстави... Поред тога има још једна ствар, Шандоре, рече оклевајући, за коју ти можда и не внаш. За Стефаном Рајнером расписана је потерница са наградом од 3.000 шилиига. Богами, лепа сумица... — Хвала, нису ми нотребне никакве паре, рече презриво Шандор. — Није ствар у томе. Уосталом, до виђења, Торфи. Радите шта знате, ја сам своју дужност извршио... (Наставиће се)