Коло

ПИШЕ ; СЛО&ОЛАН "Ј7А5ИГК.

ога јутра, први пут после десет година невеселе службе, сахрањених у заборављеној и- праш»авој архиви под усијаним кровом бакарне куполе,- обрео се Дамњан Бадеуић у кабипету свога шефа. Гломазне фотеље, превучене сјајиом Цамножутом кожом, дочекаше га немо, лосматрајући га подозриво својим мио»обројним очима мртвих ствари. Са тејпјсог храстовог стола лагано се дизао плавичаст дим цигарете из сребрне пепељаре. Фотеља за столом била је правна. Па ипак, Дамњанова кичма нагонски учини према том комаду намештаја покрет, који би — ако бисмо хтели да га дефипишемо — морали да назолемо поклоном. Мукла тишина опколи га одмах са ввих страна. Учини му се као да се, чим је за собом притворио двострука тапецираВа врата, читав кабинет заједно с њим отргао из склопа зграде и суновратно иолетео кроз бескрајпу пустош васионе. У исти мах спопаде га нека несносва бубњава у ушима, од које осети скоро физички бол. Дамњан учини сиааи напор да стресе са себе невидљиве окове кошмарске тишине и накашИ>а се лако; али кроз његово сухо и етиснуто грло не прође ни најмањи ввук. Он понови покушај. Онет без усвеха. То га нал>ути. Сада покуша да се премести са ноге на ногу. Ни то му не поке за руком. Учини му се, као 1да се сва његова крв слила у ноге и ту претворила у олово, па га кроз дебели ћилим приковала за паркет, од којег никаква сила на свету не би могла више да га одвоји. Његова пригунгепа љутња лагано се претвори у немоћан бес од којег му дође да заплаче. Одједном га обузе нагло кајање због овог лудог потхвата. Зашто је уопште долазио овамо? У одговор на ово питање бојажл.иво искрсну у дну његове свести један измучен женски лик са танком плавом косом расутом ио белом узглавл>у болничке постел>е и један мајушпи замотул>ак из којег вири ситна, румена, још влажна главица његове прннове. „Вх, — помисли Дамњан са меланхоличиом резигпацијом, — где је оВо петоро, исхраниће се ваљда и ово једно... Зашто бих му досађивао својим мукама, које за њега као и за сваког другог који није осуђен да их са мном дели, не значе ништа? Зашто да се непотребно понижавам и да га молим, на да ме испрати као оног Матића, кад јс дошао да тражи повишицу. Дамњан поће ка вратима на врхови*а прстију. Под хладним, металним додиром браве, њему чисто лакну. Он се још једном окрете према празвој фотељи. Дебели наслони, раширени понут пара кратких здепастих руку, исвраћаху га апатично. Дамњан нагло отвори врата. У исти мах чу за собом шум браве. Он претрну. Пре но што је стигао да нзађе, заустави га један глас: — Шта сте хтели, Петровићу? Дамњан је добро знао коме припада ■глј тон. Он се лагано окрете у вратима: — Опростите, господине шефе, ја сам Бацетић... покуша да исправи добачеву фразу и дубоко се, по други пут, воклони према фотељи. — Добро, де! Петровић или Баце*ић... Није ли то, најзад, свеједно? Нећемо вал,да сад око тога да се натежемо...! Ви сте нов, чини ми се? Дамњан, још увек у вратима, са поГледом прикованим за шаре на ћилиМу, ћутао је збуњено. Опет се наљу!Тио па себе, што се тако глупо истрчао. Као да је заиста толико важно да Ши је он Бацетић, Петровић или ма шта друго... Дамњан се опет ссти узрока своје Восете. — Не, господине шефе! — изусти Плахо и журпо додаде: — Ја сам у служби већ десет година... Тим поводом сам баш и узео слободу... — Затворите врата и станите овамо! *— прекиде га шеФов глас. Дамњанов поглед одвоји се с муком :од арабееке на ћилиму. Несигурним покретом затвори за сог бом врата и нође према инкарннраној фотељи, која је сада имала црвепо лице, безбојпе плаве и буљаве очи, и шиР09, плавичастим жилицама проткан

Дамњан се заустави пред столом и ноче изнова прекинуту реченицу: — Тим иоводом сам и узео слободу да вас узнемирим, господине шефе... Ја сам отац петоро деце... А јутрос... јављено ми је из болнице да сам добпо сина, па бих молио да ми се обзиром хм, обзиром на моје породично стање додели извесна повишица, како бих могао... — Жалим, господине, буџетске повиције... — упаде шеф. Дамњан га је неко време слушао са побожном пажњом; међутим, убрзо се

његова пажња расеја а поглед стаде да лута по кабинету, да се најзад као муха заустави па шефовом носу. Већ раније запазио је он тај модрикасти комад меса проткан сјајним жилицама. Али то што је привлачило његову нажњу, заправо није био сам нос, већ његова лева ноздрва, унраво, још ближе речено — једна длака, која је вирила из ње. Бнла је то црна, дуга, повијена длака, која се при најмањем покрету поса извијала ван своје шииље далеко према Дамњану, дрско и изазивачки. Чинило му се као да га зачикава: — Ходи само, ако смеш! Ево, на дохвату сам ти руке!... Ухвати ме! Чик! чик! чик! — при чему се у наступу

ада је после саопштења о положеном матурском исниту излазила из- старе гимназиске зграде, Марија је место велике среће осећала нејасну тугу. Још су јој у уЈпима брујале речи нрофесора историје, речи о значају тренутка у коме се налазо сви они који престају бити ученицима и још је осећала многобројне стиске руку, али ипак није била срећна као што су други били. Раставнш се од другова и другарица, Марија пође кући кроз мали парк покрај реке. Цео град био је у то јунско преиодне утопуо у море сунчаног свстла. Небо је било модро и лепо, а испод великог моста немирно је жуборила Црница. Идући стазом поред реке, Марија утону у иемир својих мисли. Дивап је и топао дан, све је тако весело и лепо, па ипак нешто је што Марији пада иа душу као немирпа чежња. Није Марија. ни осетила како је прошло то пролеће. Птјво су испод снега процветале висибабе и љубичице, а затим су зазеленили пропланци, дани су били све тонлији од сунца а ноћи су доцније замирисале јоргованима. А кад је дошао јуни, Маријино срце било је немирно пред испитом, а можда и од мириса липа. Дане и недеље провела је Марија над књигом, прелиставала је прашне уџбенике, нутовала у далеке временске епохе, марљиво учила. Другови и другарице су имали пуно разоноде и провода, они су излазили да кроз сутон шетају тамнпјим стазицама парка, они су једпо другом нежпо и заљубљено шаптали лепе речи или се учили плашљивнм пољупцима, а Марија је увек марљиво радила. Све њене другарице имале су своје љубави и нестрпљива очекивања састапка. Нина је волела Андрију, Ђурђа, увек насмејана и весела. волела је Бошка, а Ана је страсн® причала о

неког грчевитог смеха превиЈала и кривила далеко преко руба ноздрве, као да би хтела да се што више прнближи његовом дохвату. Затим би се опст нагло повукла у дубини своје шпиље, вирећи оданде једва једним крајичком: — Уја! Погоди где сам!... Дамњан је морао да учипи огроман нанор да би свратио пажњу са ове длаке, која је почела већ да га нервира. Оп се сада тупо загледа у шефова уста и би му чудно, како упркос његовом жестоком мицању ту, на свега једном метру од њега, не чује ни гласа, као да се између њих испречила нека непродорна преграда од дебелог стакла. Још једном се сети иовишице и болничке постеље, као далеких епизода из неког тужног филма, који је одавно гледао. Затим се пред његовнм очима опет испречи длака из његовог носа. Обузе га нека сулуда жеља да ирискочи и да ишчупа из његовог поса ту длаку, чија сама појава већ представља безочно изазивање, а с којом се за чудо, још нико пре њега није усудио да разрачуна, одмах ту, на лицу места... „Ето! — помисли он — л>уди откривају непозиате крајеве света; лутају читавог живота леденим пустарама далеких полова, само зато да би тамо, где човекова нога још није крочила, побили стег своје земље и да би га, најзад, као шарени симбол људске таштине оставили да лепрша, усамљен и заборављеи нод звезданим небом артичке ноћи; пењу се у стратосферу; спуштају се у усијана гротла вулканских кратера — и све то само са једним циљем, следећи само једној тежњи: остварењу неког подвига". Међутим, овде, на свега један корак од Дамњана Бацетића, непознатог архивског чиновника девете групе, који у свом једноликом сивом битисању није пикад ни сањао о нечем сличном, наметала се на пречац, неодољивом силином велика шанса: да се једиим анонимним подвигом — јединственим но својој врсти — подвигом, који у 110гледу смелости и ризика нипочему пе заостаје иза највећих нотхвата, уврсти у ред витезова човечанства... А ствар изгледа тако проста: Треба само испружити руку... Дамњан осети како у њему као пли-

своме Душану. Само је Марија била усамљена. Истина, иекад у дугим ноћима, кад је уморно ирелиставала странице прашњивих књига, кроз редове јој се паметао један лик. Тада је осећала узбуђење, као једап дрхтај душе. Затим, кад је дуго лежала пре него би заспала, постављала је себи питање: — Зашто, зашто ли ми није всћ пришао? И сада, идући стазом парка, Марија је мислила само на њега, на Марјана. Дуго већ могла је да га виђа и посматра, јер је становао у кући прекопута. Видела га је кад је поред прозора проводио дуге часове у читању, како је одлазио у канцеларију и враћао се, знала је о њему више него што је он и слутио. Каткад би им се очи среле и тада је она ностајала узбуђена, али би се затим у часовима сумње питала: шта, ако он има неку другу коју воли? 0сећала је тада да јој то није равнодушно. Поред павиљона била је једна клупа на којој нико није седео. Пошто јој се није ишло кући, Марија седе и посматраше Светлину тонова и боја над градом, сав тај нејасни жамор живота. Сунце се смејало, а мисао да је тако добро положила испит давала је Марији самопоуздање. Био је то празнични дап, па је стазама шетало више група или парова. Лето је топлипом обасипало цео видик, у даљини је ваздух поигравао. Већ прецветале липе сипале су свој мирис. Кроз Маријино срце проструја немир. Са краја стазе, баш према њој, ишло је њих троје, њеие најбоље другарице Ана и Ђурђа и међу њима и Марјан. Видела је смех па њиховим лицима, већ је чула. жубор њихових речн. Узбуђење, готово страх обузе је. Долазили су све ближе. Није више могла мирно да их посматра, окренула

ма расте и плави цело његово Оиће ттоки непознати занос од којег му се заврте у глави... Испод зеленкастоцрног излизаног прслука бесомучно је ударало његово срце о зидове грудног коша, попут нреплашеног канаринца, који хоће да нобегне из кавеза. Хладна влага лепила му се међу прстима а колена стадоше необуздано да се тресу. Но, Дамњанова дивљач није га пуштала да је дуго чека... Нагло, као да је хтела да га препадне и збуни својом смелошћу, излете црна длака далеко ваи своје пшиље, извијајући се свом дужином нрема Дамњану. Он се трже, затим у магновењу прискочи — и пре но што је^преплашени пхеф уснео да измакне, оеоти у носу оштар бол од којег му сузе навреше на очи. — Ево је! — изусти с тихим усхићењем и спусти пажљиво на стаклену асталску плочу црну. криву и тврду длалсу. Дамњалове меке плаве очи гледале су при томе кротко и ведро. као два различка. Отревши песницама очи, гледао је неко време шеф са немим запрепашћењем у Дамњана, па у длаку... па онет у Дамњана, на у длаку... * Смешпо... смешно... — шаптао је Дамњан, са очима пуним суза, кад је изишао на улицу — „како трагично примају л.уди извесне ситпице, које би требале ире да буду схваћепе као услуга, него као иовод за тучу... А да само зна, како му јс кварила Физиономију та смешна, крива длака у носу"... Дамњан и.чвади из џепа кесицу кукуруза, који је заборавио да раздели голубовима који су га свако јутро посећивали у праитњавој собици иод куполом палате упо.сећи својим шумпнм топото.м нразничпу ведрину у његов самотан рад — и расу га по плочнику. Као кшна шарених бехара паде око њега јате голубова, купећи расута жута зрна... „Смешно... смешно..." — понавл.ао је ко зна по који иут, док му је у ушима заглушно звонио обесни кикот раскалашног пролетњег јутра, па крену ивицом тротоара лагано низ улицу, пазећи при томе мехаиички да не стане ногом на коју саставну црту између два камена...

је поглед на другу страну. Тада је осетила како јој прилазе. — Марија, зашто си сама? — питаше Ана, а Марија покушаваше да каже нешто. Шлиле су се другарице на њен рачун, а затим: — Па ви се и не позиајете! — закликта Ђурђа. Тада, кад јој је рука била у његовој, била је збуњена као учепица која није научила лекцију. Честитао јој је на уснеху, сви су се смејали и шалили, а Марија је почела да разумева да у његовим погледима има топлине и у његовим речима интересовања за њу. Шетали су још мало, а затим другарице пружише руке и отидоше. Пи слутиле нису колико је узбуђена била Марија што остаје насамо са једним младићем. Говорио јој је о најлепшем дану живота, о растанку са школом, причао јој је о својим радостима из ђачког живота. Можда није. могла да разуме сваку његову реч, јер су јој мпсли биле један вихор, само једно 'је знала, да јој у срце нродире тај његов поглед, зато и није смела да га погледа. Кад јој је затим пред кућом стиспуо руку, дошло јој је да полети од среће. — Марнја, како си положила? питаше је мама. Место сваке речи, Марија је страспо обујми рукама, па јс љубљаше муцајућн нејасне речи: — Мама, тако сам срећна, тако срсћпа... А затим, док је мајка поставл.ала ручак, Марија лежећи на отоману у својој соби страсно се баци у сањарије. Мислила је на безброј ствари, плела је венац најлепших жеља, а кроз све те мисли осећала је како се уплео његов лик. Па је први нут осетила узвишену радост живота..,

ПИ\Х16: ДРАГ 7 . У1АРКО&П Р=>г*

&