Коло

ПицЈб. : "0>ИЛИ ШМиТ

/ -у-лавпн полициски ииоиектор МарV/ вел био је заваљен у фотељу. Сааарио је. Кроз навучепе завеое с муком се провукао један сунчев зрак. Марвел тешко уздахпу ... — Иролећна носталгија, господиие? — упита га Жорж Дартер. — Драги мој Жорже, и овог иута си ми прочитао мисли. — Ако се не љутнте, госодине. — Господине! Господипе! Докле ћу да слушам тај свечани тон? Ти знаш добро, Жорже, да ја то не волим. Унорно си захтевао да ми помажеш у кућанству, али ја више ценим напоре које си улагао помажући ми свесрдио у многобројним случајевима. Иапослетку, ти си ми истински пријатељ... — Тачно, господине ... Овај, хтео сам да кажем — Лисјене... У сваком случају, неопходно је потребно да већ једном отпутујемо ... У том тренутку прекиде га телефон. Кад је Жорж подигао слушалицу, па лицу му се одједном оцртало разочарење. — Тражи вас шеф полиције Фреми. Изгледа да је врло узбућен. — Ништа — одговори спокојно Лисјен. — То ће ме бар излечити од пролећне носталгије. * Седели су у канцеларији шефа полиције. ЛСориг Дартер брижљиво је ванисивао појединости у свој бележник. — Случај је врло незгодан, драги Лисјене — рече шеф. — Сваког тренутка очекујемо рој репортера и дужиоет да их о свему обавестим није нимало пријатна. Вест о убиству Филина Дарнела, иајбогатијег индустријалца у вемлл, изазвала је нечувену сензацију. — Кад је злочин откривен? — Јутрос око седам и по часова. Открио га, је љегов собар. — Откуд знате да је баш убисто по среди? Па грлу су лекари констатовали трагове насиља. Лекар претпоставља да је посреди дављење. Али собар је изјавио да је осетио иеки чудан мирис кад је ушао у собу. Наши људи су већ тамо. — Отисци прстију? — Још ништа нисмо открили. Искрено да вам кажем, од овога зависи моја каријера. И верујем да ћете ми само ви моћи да помогнете. — Можете се слободно ослонити на мене, шефе. Пола часа доцније Марвела и љеговог номоћника Дартера пропустио је униформисани полицајац у раскошну вилу мулимшшонара Дарнела. — Има ли нешто ново? — упита Марвсл наредника Фибра кад је ушао у собу. — Ствар је врло замршена, господине Марвеле. Засада је једино сумњиво лице собар. Надам се да ћемо до вечерас још пешто од њега чути, ма да сада ћути као заливеп. Марвел се намршти. — На основу чега мислите да бисмо могли још нешто да чујемо од собара? — Собар је последњи човек који је Дарнела синоћ видео живог, а први који је открио злочин. Сем тога, у кућу нико није могао да продре у току ноћи, пошто је у вили већ одавно постављено ефикасно звоно за узбуну. Алармно звоно смо јутрос пробали и оно је потпуно у исправном стању. Соба је на другом спрату, а у врту иису откривени никакви трагови, као ни отпсци на прозору. — Волео бих, наредниче, да лично саслушам собара. За то време мој помоћник ће, с вашом дозволом, разгледати просторију и приступе у њу. * Тек око ручка вратио се Марвел кући са својим помоћником. На сточићу за којим је седео било је расуто дванаестак картоичића изрезапих у облику троугла. Марвел је био већ познат но томе што је већ неколико замршених мистерија усиео да реши помоћу пасијанса. Имао је теорију да је сваки криминални случај сличан овој игри. Да би човек имао јасап преглед довољно је да упореди нађене индиције ређајући их једну до друге као карте у пасијансу. Сваки картончић на столу претстављао је утврћену чињеницу. Цела ствар ностепено је добијала свој облик...

— Драги мој Жорже, изгледа да је овде могућна само једна претпоставка. Све говори у прилог томе да је над несрећним Дарнелом извршена пека освета. А узроке злочину могли бисмо најлакше потражити у његовој прошлости. — Дарнел је био удовац, зар не? упита Жорж замишљено. —- Можда је посреди иека трагична л>убав? — Не, драги Жорже. Не верујем да .би се човек таквог угледа и друштвеног утицаја као што је био Дарпел могао излагати, у својим љубавних пу-

Иастаде кратка почивка. Онда Лисјен продужи: — Али имамо још пешто. У соби, под постељом иокојиог Дарнела, открио сам једну бочицу, сличиу флашицама са прашком против несанице али херметички затворену ... Али, како по свему изгледа, то није била бочица нрашка против несанице ... — Можда претпостављаш да та бочица има везе с оним чудним мирисом који је слуга, како сам тврди, осетио кад је ушао у собу. — Да, то си погодио. Али ја ти нисам рекао све. Пронашао сам у тој соби, опет испод Дарнелове постеље, још јсдпу такву бочицу. Имала је одбијен грлић и била је празна. Зазвонио је телефон. Из просектуре су јавили да у трбуху убијеног нису откривени никакви трагови отрова, већ да је највероватнија смрт гушењем.

столовинама, толиким опасностима. Пре верујем да је носреди нека даља прошлост. Сем тога, злочин је не са.мо вешто изведен, него је и брижл,иво принремљен. * Дан.је протекао у грозпичавом трагању. Жорж се увече вратио мртав уморан. Али осмех задовољства огледао се на његовом лицу. — Мислим да смо на добром трагу, Лисјене, — рече он како се скљокао у фотељу. — Од једног пријатеља покојног Дарнела дознао сам за неке занимл,иве иојединости из живота иидустрнјалчевог у Јужној Африци, за које нисмо знали. Љегова жена, која је умрла 1936 године, била је у то време кабаретска звезда у једном јужноафричком граду. Дарнел, који је радио у једном налазишту дијаманата, озбиљно се заљубио у певачицу. Проводио је готово свако вече у кабареу. Трошио је сву своју зараду. Том свом пријатељу од кога сам ово дознао покојпи Дарнел испричао је да је напослетку уснео да отме жену власиику кабареа, неком Холанђанину. Дарпел је говорио с потсмехом о том човеку причајући свом пријател>у да је Холапђапин обећао да ће му се кадтад осветити ... — То је врло вероватна прича, Жорже, али иам недостају још многе појединости. Ипак је све то застрвено* велом мистерије. Где је сад тај Холанћанин?... Али, ја вшне ие сумњам у то да је посреди освета. Попово сам обцшао Дарпелову вилу и нронашао сам нешто што је збиља вредно пажње: једва приметпе огреботиие на прозору, једином који је могао бити отворен те ноћн. На огреботипама није било прашине, што доказује да су настале тек пре двадесет четири часа... оаставшн за треиутак, као да жели да види дејство својих речи на Жоржовом лицу, Марвел продужи: — Сем тога, на једном олуку открио сам трагове блата. Али олук је врло пестабилан, тако да 'је иевероватно да се неки човек помоћу њега успузао. — ГОта то онда треба. да зиачи? — Једино створење које би могло да се уснуже уз клизави олук је — мајмуц,,. — А како стоји ствар с бочицом коју сам вам дао на испитивање? — упита Марвел. — Анализа још није готова. Неколико тренутака био је Лисјен

замишљен. Онда се пљесну по челу. — Знаш ли шта ми је пало на памет, Жорж? У кошу за хартију иоред Дарнеловог стола нашао сам једну цеду-љицу. Ево је ... На парчету хартије било је написано невештом руком: „6 април, рачун потпуно исплаћен, (потнис) X." — А тек данас је 6 април, Жорж. То је пре обаветшење да Дарнел треба да данас, 6 априла, плати неки дуг... Лисјен се замисли. Готово механичким покретом одврну дугме иа радио апарату. Славни полициски комесар Марвел волео је увек да слуша музику док размишља. На програму је била музика с грамофопских плоча. Спикер објави да ће у паставку бити изведеиа позната арија „Улични верглаш". У том тренутку Лисјен скочи као опарен. — Жорж, мислим да је ствар готова... * Истраживања су проведена пакленим темиом. По налогу комесара Марвела полициски органи су обишли цело суседство распитујући се да ли је неко у том крају видео једног уличног верглаша. Неколико суседа изјавило је да већ десетак дана слушају једпог нстог верглаша који обилази овај крај са својим старим верглом. — Верглаш је увек био сам, наредниче? — Не, нмао је и једног малог мајмуна... Тајанствени верглаш је откривеи на железничкој стапици, готово пред сам нолазак воза. Уз њега је био његов верни нратилац, мали мајмун. Стаар се врло брзо објаснила. Као што јв Марвел очвкивао, верглаш није био нико други него Холанћанин ван Хорн, човек који се зарекао Дарнелу да ће му се осветити. — А како је убиство извршено? упита шеф полиције горећи од радозналости. — Врло просто... Ван Хорн је у војсци, за време рата 1914—1918 био у хемиском одељењу за загушљиве гасове. Још тада је помишљао на осввту. Успео је да начини херметички затворене ампуле са гасом, довољно јаким да човека пошаље у смрт. То ст оне две бочице које смо открили у Дарнеловој спаваћој соби. Дарнел јв угушен гасом и у отимању од смрти сам је себи изгребао грло. — А како је доспела у собу? Кажете да нико није могао да се попне на други спрат... — Нико, сем малог, дресираног мајмуна... ШгошЈСК е#^ш&

ЛјУБАВ и рачун — Шта да радим? — упитао једпог дана Јанко Веселииовић Милована Глишића. — Шта да саветујем свом брату Стеви? Нуде му неку зјело богату девојку, а ои ие може да се реши. Не свиђа му се баш миого, али она има пара као плеве. А он не би

хтео да се жени само из рачуна већ и из љубави! — Па то је ба« лако, синовче! одговори чика Миловаи. — Нека паре узме из љугиви, а девојку из рачуна! Тала ће све бити у реду! вук није књажев таст Четрдесетих година прошлога века, путујући по Србији, Вук Караџић узео под најам кола Јовапа Мнлеиковића. Овај је, мећу осталим, тражио да му Вук по свршеном путовању покрије о свом трошку кцла. Али и поред најбоље воље Вук пије могао то обећање да испуни; шта више, једва је толико пара скрпарио да се врати у Беч. Али Миленковић га и тамо узиемиравао: упутио му оштро писмо и затражио да се кола покрију онаке, како је своја кола покрио Јеврем Иенадовић, таст кнеза ».лсксапдра. Вук на то одговори:

— Кад бих ја та кола тако покрио, онда би свет држао да сам ја књажев таст. А ја, брајко, иијесам ничији таст. И та невоља мене мори, а за покрнвање кола лако ћемо: ако ми можете вјеровати мању суму, молим Вао да ме за толико услужите, па нека св та, кола покрију; ја ћу Вам се одужити.. . И Миленковић је после оставио Вука на миру. злочинац међу поштењацима Војвода д' Осупа као покрајински намесник обишао тамницу у Напуљу и разговарао са осуђеницима. Сви су тврдили да су невини и неправедно осуђени, иа да би требало да .буду пуштепи. Свега се један нашао који је признавао своје кривице. Тада војвода нареди да се тај осуђепик пусти на слободу: — Нема смисла да један злочииац живи међу толиким нраведним и поштеним Лзудима и да их квари! вирховљев кандидат Славни Рудолф Вирхов био је врло строг на исгштима бдућих лекара. Једном приликом упитаће неког кандидата колико би у извесној болести преписао пацијснту од неког лека. — Дао бих пуну кашичицу! — одговори кандидат. Одмах после тога Вирхов се повукао са комисијом на саветовање. Кандидат се уједаред присетио да је исувише велику дозу одредио и позкурио за проФесором: — Госиодине професоре, збунио сам се! Требало са.м одредити само нет капљица! — Сажаљевам! — одговорио је славни научнив. — ћацијент је већ мртав!