Коло

6

-6* -V? -&г

г\ише I су13/4н &опре

/Од најранијих годипа привлачили 1/Ј су Пјера пространи видиди, сањарио је о пустоловинама. Обдарен неустрашивим темпераментом и жарком маштом, упињао је све силе да се некако извуче из средине која га је гушила. Вавио се спортом и У свакодневним вежбањима налазио је начина да утроши своју младалачку енергију, јер му за то једноличност бирократског животарења није пружала прилике. Али сам случај пошао је Пјеру на РУКУ. .. Једне вечери, узбуњен и љут више но обично, спуштао се сам, замишљен, једним булеваром. Идући оборене главе, скоро је налетео на једног свог давнашњег друга, кога годинама није видео. Сусрет је био врло срдачан. Усклик изпенађења отео се једновремено обојици и два младића уђоше у оближњу кафану да мало проћаскају. Али ћаскање се продужило целе вечери. Онда је Роже предложио Пјеру да заједпо вечерају, како би подробније разговарали о Рожеовом предлогу. Добро познавајући Пјерове наклоности према пустоловинама и непредвићеном, Роже се потрудио да му пружи прилике да оствари своје давнашње снове. Разговор се водио о снимаљу једног Филма из афричке прашуме. Филм је требало да има љубавну и пустоловну садржину, документовану снимцима из живота једног племена чији су обичаји још били сасвим непознати и неиспитани. — Могао бих да ти израдим место помоћника режисера — рекао је Роже, — пошто знам да би тај посао теби потпуно одговарао, упркос томе гато у овој грани уметности немаш никаквог практичног искуства. Роже је био запослен као техннчки саветник продукције и нема сумње да би му његов углед који је уживао у предузећу које је снимало Филм у многоме помогао да оствари своју намеру. Уосталом, трупа, сведена на минимум, састојала се од седам особа, међу којима је била и једна млада жена, удата за једног од глумаца, иначе будућа јунакиња филма из афричке прашуме. — Сценарио је већ готов? — упита Пјер. — У неколико. Изгледа ми да ћемо понешто морати да мењамо. Све зависи од мотива које будемд пронашли у току свог пута кроз прашуму. Углавном, садржај мора бити по укусу публике, сентименталне природе, са што више узбудљивих догађаја, и са неизбежним срећним завршетком. Иначе, све паде нам леже у главној јунакињи, Жаклини. . Разговор је још дуго потрајао. Пјер је био потпуно освојен предлогом свог пријатеља и изгледима који су неочекивано искрсли да проживи животом о коме је годинама сневао, од раног детињства. Није ни размишљао о томе шта ће бити кад се експедиција заврши, да ли ће опет успети да се упосли у надлештву у коме је досад радио. Његова хучна, неукротива природа није се ни обазирала па те тренутне препреке. После првих Рожеових речи његова одлука била је готова. Привлачности неочекнваног, можда и самог излаган>а живота опасности необично су га одушевиле. Најзад му се указује прилика да пусти својој природи на вољу Нема сумње да је експедиццју у току овог етнографског путовања очекивало много тешкоћа и препрека. Али младић се тога није нимало уплашио. Шта више, горео је од нестрпљивости да се са њима сукоби. Полазак је био заказан за идући месец; дошли су први дани марта и експедиција је само очекивала лепе дане па да се отисне на пут. Нешто доцније после овог сусрета ваказан је састанак уметника који су имали да суделују у снимању овог филма. Међу осталим особљем претстављен је другима и Пјер Дибоа. Његова појава дочекана је са срдачним симпатијама. И Пјер, да би се још пре поласка могао у потпуности да посвети послу, отказао је своју службу у надлештву.

Најзад је дошао толико очекивани Дан. Пјер је живео у непрестаној грозници, и не слутећи да ће стварност премашити сва његова очекивања. Намеравао је да се више не враћа у Француску, већ да се по завршеном послу настани на некој плантажи. * Време у току пута било је ванредно. Пјер је био дубоко нрожет утисцима посматрајући бескрајну морску пучину, час равну и мирну, час хучну и узбуркану. Путници, од којих је већини ово било прво велико путовање, били су скоро опчињени.

вођи експедиције. Тек тада било је донуштено белим људима да подигну своје шаторе недалеко.од урођеничког села. Те вечери одлучили су Роже и Пјер да поћу на реку, у лов на кајмане. У овај лов позвали су и Жаклину и њеног мужа Ибера. При помнсли на узбудљиви лов, о коме је Пјер само читао у путописима из афричке прашуме и пустоловним романима, младић је задрхтао од узбуђења. Најзад се осећао срећним. Поред њега и Пјера у чамцу ће бити и Жаклина, з&ена коју је младић заволео свим жаром свог срца. Храбрили

Жаклин Мајо, неустрашива и дивна млада жена, убрзо је склопила искрено пријатељство с Пјером. Многе часове проводили су заједно и присност између њих постајала је чвршћа но да су се годинама познавали. Али млада жена није била срећна. И свој бол није била у стању да сакрије иза привидне веселости. Једне блиставе и топле ноћи били су заједно на палуби. Одједпом спну преко неба звезда падалица и као да утону иза њих у море. — Звезде умиру — шапну она тихо. — А ми, људи, чекамо да падну и да зажелимо да будемо срећни... Узевши је за руке, младић у заносу одговори: — Колико то до мене стоји, учини^ ћу све да будете срећни. .

Те вечери одлучили су да посете са Рожеом један ноћни локал чисто до•маћег обележја. Већ неколико дана по силаску на афричко копно боравили су у том граду, а за сутрадан био је већ заказан иут у прашуму. Посматрајући игру наге играчице у задимљеном бару Жаклпна први пут повери своју тајну. Уствари, бар у неколико му је испричала разлог бола који је чинио несрећном. — Удала сам се за човека кога не волим — поверила се Жаклина. — Он је груб, саможив, и наш живот често је личио на пакао. То је све што је Пјер успео да измами од ње. А сутрадан је настављен пут у прашуму. Прво племе на које су наишли није било одушевљено њиховим доласком. Поглавица је за неколико стаклених ђинђува и осталих јевтиних дрангулија једва пристао да учипи на вољу

су га многи њени погледи упућени њему, у којима је Пјер могао да прочита нешто више од пријатељства. Али једна сенка мутила је његову срећу. Био је то Ибер, Жаклинин муж. Његова нетрпељивост према Пјеру стално се испољавала. Он је по свој прилици већ наслућивао шта ће се десити. Али позив да поће у лов на кајмане прихватио је скоро оберучке. * Кад су се укрцали у лаки чамац, река је већ била узнемирена. Барка се опасно њихала на валовима огромне тропске реке, али ниједно од њих није ни за живу главу хтело да одложи лов. Расположење с којим су пошли било је још на обали помућено. Догодио се врло непријатан инцидент. Урођеник који је имао да прати белце у овом опасном лову одбио је да те вечери поће на узнемирену реку. Наљућен његовом упорношћу, Ибер је подигао песницу и треснуо урођспика посред лица. Прнац отрпе ударац, али у његовим очима блесну мржља. * Обале велике, лене реке биле су обрасле раскошним зеленилом. Било је ту високих папрати, ретких бил^ака и непознатог дрвећа, а у највећем броју бананипог дрвета. Ловци нису морали дуго да чекају да се појаве кајмани. Из мутне воде помаљале су се њихове страшне чељусти, шнром разјапљене, тражећи плен. Специјални харпуни за лов на кајмане били су бачени први пут. Али без успеха... Барка се дизала и спуштала на валовима. У једпом тренутку, кад је захватио овећи талас, истовремено налети на леви бок један велики кајман.

Чпмац се пагло нагну па ту етрану. Жаклина очајнички врисну... Али вешти урођеник који је седео на крми у неколико завеслаја избсжв опасност успевши да исправи чамац. Све се то одиграло за неколико тренутака. И један једипи непромишљени покрет могао је да има страшне последице. Други кајман, предузимЉивији од осталих, изиђе из воде у непоередној близини чамца. Роже баци харпун који се закачи за вилицу чудовиштл. Пјер журно прискочи и једним одлучним ударцем секире разби главу одвратној животињи. Кајман ишчезе у таласима обојивши их својом крвљу. Мало доцније његово огромно тело исплови на понршину и људи се дадоше на посао да га подигпу у чамац. После неколико узалудпих покушаја то им је ипак пошло за руком. Али сви су били већ исцрпени... Упркос своје неустрашивости, Жаклина је била преплашена толикпм опасностима које су вребале. И људи су се осећали врло пелагодно, под утиском латентне претље чија их је тежина притискивала. Одједном се деси нешто неочекивано. Чамац се опет нагну и Жаклинин муж Ибер, који је у овом лову показао можда највећу срчапост, покушавши да у том тренутку баци харпун у разјапљене чељусти једног кајмана, стропошта се у воду. Језиви врисак оте се Жаклини. А Ибера нестаде у мутним таласима. Чудовиште одмах потону за љим у воду. Око чамца Ју се појавили други кајмани отварајући страшне чељусти. Вода је била обојена крвљу, а око барке настајали су мрачни ковитлаци леиих, блатљавих вода. Због опасних чудовишта, којих је река била пуна, била је лудост помишљати на спасавање човека. И, кад су се остали томе најман.е надали, урођеник на крми одједном скочи у воду. Били су то страшии тренуци.. . Заустављајући дисање, њих троје у чамцу пратили су перипетије драме која се пред њима одвијала. Пјер се сети погледа пуног мржље у урођениковом оку кад га је Ибер пред сам полазак у лов ударио песницом по лицу. И пије могао ла схвати да је Иберу прискочио баш он у помоћ. Али Та жргва била је узалудиа. Ибер се вшне није појавио на површипи. Урођеник се попе у чамац. После дужег и непотребног трагања, вратише се на обалу препуштајући несрећника његовој одвећ очигледној судбини. — Зашто си притекао у помоћ човеку који те је увредио? упита Пјер урођеника кад су изишли на обалу. Човек слеже раменима. Он то није могао да објасни. Зпао је само то да у тренутку опасности никаквој мржњи нема места. * Седели су на пропланку, загледаии у звездано небо. Ћутање је било тешко, суморно. Нео логор мале експедиције био је под утиском страшие несреће. Пјер узе Жаклинину руку и нежно је помилова. У том тренутку преко неба прелете једна звезда и замаче за црни руб прашуме. Пјер тихо шапиу: — Звезде умиру, Жаклина... Али ми ћемо ипак бити срећни...

(ВАУЕР?)

Р1К1М

Оглас рег С Вр 8 9999. од 6. X. Ј942