Коло

роман од харсшда ребелинго

(18) Била му је непријатна примедба Торфијева, али је налазио оправдања у томе што пије поступао из користољубивих побуда иего због своје повређене љубави... * Најкраћим нутем похитала је Нора у циркус. Врло вешто успела је да се увуче у свлачионицу артиста. У дугом доднику нашла је најзад врата на којима је писало: „Пат Старпер". Пат се спремао да изиђе, јер је љегова тачка била на реду. Изненадио се кад је угледао Нору и дао очима знак Џиму да изиђе. Њен долазак био је олакшаше за њега, јер више неће бити у неизвесности. Нора је била сасвим нрибрана. После оног синоћњег објашњеља била је уверена да је сада, после њеног признања, Пат неће више напустити. Што је учинила, учинила је само због њега... — Стефане, носледњи је тренутак да се склониш, рекла је одмах. — Мој муж ти неће опростити. Још вечерас треба да бежимо... Пату није остало друго него да јој брутално каже истину у лице. Друкчије га она неће никад да схвати. — Драга Р1оро, рече полагано, мерећи сваку реч, ја са тобом нећу и нв ■мислим да бежим. Ја волим Хану и њоме ћу да се оженим. Са њом ћу још вечерас да кренем, на пут... Нора га гледаше згрануто. Поновила је последње његове речи као да их не схвата. Онда јој одједном све би јасно. Нема више наде, све је пропало... Игра је изгубљена... — Дакле, све оно чекање, свих дванаест година било је узалуд... прошапта потресена. Пат је знао да је сада тренутак кад не сме да покаже ни трунке сажалеља, ако хоће да једном целу ствар изведе на чистину. Морао је да буде свиреп, иако је хтео да јој каже коју утешну реч. За сваку сентименталност с његове стране Нора би се ухватила као што се дављеник хвата сламке. И онда би почело све изнова. Не, једном мора бити крај, једном опа мора да се помири са стварношћу... — Норо, ја не могу више да те штедим, продужио је одлучно. — Мени те је жао, али једном треба ствар извести на чистину... Међу нама је свв свршено... за увек!... Избезумљеним погледом гледала га је Нора, као да не верује, као да очекује од неког са стране помоћ. Чврсто је стиснула усне да не врисне. И као " што обично бива, изненада и без сваког прелаза ватрена љубав коју је дотле осећала црема Пату претворила св исто тако у велику мржњу. Унила је сво,ј поглед у његов. Пригушеним гласом рекла му је: — Немој да се унапред радујеш, Пате. Треба да знаш да ја нисам жена која се одбацује као нека ствар. И без даљег објашњења окрену се и као фурија појури напоље. Тек на УЛици опет је удахнула ваздух. Срце јој је гушила бескрајна мржња. У глави је осетила лаку вртоглавицу. Шта сада да ради? Да иде у полицију да га пријави? Да другој страни улице, у сенци једног дрвета, чекао је Шандор. Ои је из полиције дошао право овамо, јер је тачно претпостављао да ће ту наћи Нору... * Пришао јој је са подругљиввм осмејком на лицу и уљудно скинуо шешир. — Добро вече, госпоћо, рекао је поклонивши се. Нора се уплашено трже као да је пред собом угледала авет. Али брзо се прибрала: више ничега није имала да се плаши. Иако му због слабог осветлења није добро видела лице, знала је да би на љему видела победоносни осмејак.

— Је ли све готово? запита га кратко. Шандор оћута за тренутак, а онда климну главом. Нора пркосно стисну уснице. Отступања, дакле, више нема. Нека пропадне и Стефан кад пропада она! Ни до чега јој више није стало. — Добро, врло добро, рече равнодушно као да је се ништа не тиче. Шандор је погледа испод ока. Шта то значи? Он је очекивао њену темнераментну реакцију. Или хоће опет да га доведе у заблуду својим држаљем? До пре кратког времена (јорила се очајно за свог љубавника, а сада га тако олако напушта? — Не мораш да бринеш, рече Нора пошто је приметила његове сумње. Овог пута не нграм комедију. На улици било је влажно и хладно. Нора притегну мантил иа раменима и крену бржим кораком. Шандор је покретом руке задржа. Није веровао у толику промену код своје жене. — Докажи ми да не глумшп, рече страсно. Нора се окрену и погледа га зачуђено. — Шта да ти доказујем? Светлост уличне светиљке падала јој је на лице. Шандору одмах би све јасно. — Добро, рече очито задовољан. Онда можемо заједно на претстави да видимо последњи чин трагедије. А мало затим, наглашујући сваку реч, додаде:' — Биће свакако врло интересантан! Сада је био ред на Нору да се зграњава због толиког цинизма. Хтела је да се окрене и да оде беЗ речи. Али с-нда, као да се нечему бољем, досетила. Зашто, стварно, да га не послуша, како га мрзи из дна душе? — Па добро, рече одлучно. Хајдемо! * Кад су ушли у циркус била је пауза пред Свансонову тачку са лавовима. Шандор са Нором уђе у једну ложу. Још је у недоумици и са неповерељем посматрао кришом своју жену. Изненадна промена у њеном држаљу била му је неразумљива и бринула га је. Али најзад ће и она да скине маску. Најзад ће да види једном своју жену у правој боји. То ће, ако икада, бити у тренутку кад буду Пата ухапсили...

Нора као да још није била свесна шта се дешава и шта има да се деси. Без нервозе чекала је Патову тачку која се ближила и која ће најзад да реши и њену и љеговУ судбину. Све досад је било играчка према ономе што долази. Права трагедија тек има да ночне. Његова, а можда и њена. Али шта мари. Срце јој се стезало од бола, али назад се више није могло. Истина, он је увредио, одгурнуо, али... Свенсонова тачка је била завршена. Уз буран пљесак лавови су истрчали из арене. Музика је засвирала весели марш. Мало затим угасило се осветлеље и велика светлећа слова објавише име Пата Старпера, победиика смрти. Нора задрхта. Грчевито се ухватила за ограду ложе. Све је доцкан. Да је Стефан пристао... Заорише се фанфаре. Рефлектори обасјаше куполу циркуса, са малом белом терасом у висини. Пат климну главом Џиму који је са стрепњом у срцу очекивао последњу Патову претставу у Бечу. Пат, мећУтим, био је за чудо миран и равнодушан. Кроз шпалир циркуских момака у свом белом оделу жустро је изишао у маљеж. Поздравио га је буран пљесак. Дубоко се поклонио и погледао у ложу. У њој су седели Шандор и Нора. Иако их није могао јасно да види, као да је осетио љихово присуство. И у том тренутку би му јасно: Хана ће га вечерас узалуд чекати! Ни вечерас ни икада више неће ои из Беча отпутовати! Норин ударац је добро одмерен и погодиће га у последњем тренутку. Ако! Фанфаре изненада замукоше. Пат се прену, лаким кораком приђе трапезу... * Са запрепаштељем гледао је директор Хаслингер двојицу господе у неугледним, сивим кишним кабаницама, који су озбиљна лица стајали пред н>им. Није веровао љиховим речима. — Шта желите? запитао је још једном. — Тражимо господина Пата Старпера. Имамо нарећеље да га ухапсимо, рече један од љих доста грубо и нестрпљиво. — Где се налази тај господин? Сећања на друга (Заробљенику бр. 2824. Стагааг УП А) Окружен тишином сузним оком глвдаш, гдв, ко анђо лаки оа уморне гране, задњи лист опада, а ти ио да не даш да бећања »авру, да крваре ранеЗавичај далеко, орећни дани с њиме/ шум реке уоахну, а јесен ое жури низ плавину горду, коју облак тлани, ал' над којом увек клидће оро сури. Далеко од огња, што оа својим жаром загрева нам арце што га туга мори, у мислима видим бледо лице мајке, које зари старо кандило што гори. Ко авети ноћи мисли ти крстаре, самохраној мајци оне те сад прате, што ое Богу моли да се дому вратиш, изнемогла бледа страхујући за те. Прође јесен вртом и сахрани цвеће, а лишћа нестаде, јер га самрт узе; Крсна слава ту је, мајка чека на те, свећу да упелиш, да усахну сузе.

Београд, децембра 1942

М. Гавриловић

— Управо је сада-у маљежу, речв Хаслингер. — Његова је тачка на реДУ. Детективи слегоше раменима. Шта они могу: наређење је наређење. Не могу ваљда да чекају да човек осумњичен за убиство сврши свој посао. Хаслингер им са уздахом показа у< лаз у мањеж. — Молим вас, немојте да правите скандал, замолио је опет детективе* Сачекајте да се сврши претстава.., Ено, оно је Џим Хилтон, љегов менаџер. Џим, чувши своје име, окрену се. Кад је угледао униформисана лица иза, детектива знао је одмах о чему се ради. Комесар је хтео одмах на куполу до Пата. Наместио је свуда на улазима стражу, а два детектива упутио на куполу". Сам је остао у манежу, одакле је добро видео Пата. Нора је одмах приметила неред који се направио' код улаза. Опазила је и униформисане полицајце. Дакле, све је при крају, Шандорове претње нису биле празне речи! Толико се узбудила да је хтела да скочи, да врисие, али је гвоздена рука Шандорова присили да седне. — Молим, без скандала! рече јој оваЈ тихо. Добош задобова убрзано. Пат је стајао на самом врху, испод куполе. Бацио је поглед у мрачну дубину. На улазу у маљеж, у млазу светлости, опазио је полицијске униформе. Дошли су, дакле. Стигла га је Норина освета. Скок који сада треба да направи биће судбоносан... Као фасцинирана гледала је Нора у вис. Не, све то што се догађа против њене је воље! Да је могла, викнула би из пуна гласа: „Стефане, бежи! Ја нисам ништа криваГ Запрепашћен посматрао је Шандор своју жену. На њеном бледом лицу читао је у том тренутку све, као у отвореној књизи. Овог пута је најзад прочитао. Било му је јасно и то колико је мало он за ову жену значио. Она је, изнад свега, волела онога човека горе, који ће за тренутак да скочи у амбис, можда у смрт. А ако се не убије, чека га доле немилосрдна рука правде... У сваком случају, Нора је за њега за увек неповратно изгубљена...

Кад је најзад коцка пала, Пата обузе непојмљива мирноћа. Тренутак хладног размишљања био је довољан да схвати да је он ту потпуно беспомоћан. Да је играчка у рукама виших сила. Случајности или судбине, свеједно. Зар да покуша да бежи? Нема смисла. Најбоље би било скочити, не размишљајући, у дубину и тако решити ствар... Тада му на памет паде Хана. Свакако и љој је јуче, кад је стајала на; мосту и гледала у мутну воду било тако при души... И она је веровала да је судбина устала против ље, па ипак... Добош наједном умукну. У великој дворани завлада нема тишина. Сви погледи су, без даха, били управљени горе. Сасвим механички, по навици, он се нагну, одмери отстојање и скочи... Од ужаса Нора покри лице рукама. И Шандор је напрегнуто гледао овај смели скок. Само полиниски чиновници на улазу нису показивали никакво узбуђење. Опи су мврно чскали своју жртву. Нора скочи и хтеде да побегне. Али Шандорова рука брутално је задржа. — Сада докажи, прошапта јој он муклим гласом, да га више не волиш! Без воље клону Нора у седиште. Наједпом је после свих узбуђеља обузе умор и апатија. Шандор је у праву, помисли, ја треба да Стефана мрзим...

(Наставиће се)