Коло

у-~* лавни уредник спремао се да и{ зиђе када га са прага врати реч ~""' ски зов телефона. Један пријател> са Дедиња јави му да је избио пожар у вили „Златорог", стедишту елитног Веограда, која је припадала угледном индустријалцу и банкару Перковићу. Уредник одмах позва фоторепортера Муковољпа: — Пожар у вили „Златорог", др»киуо је на репортера чим се појавио на вратнма. — Сви листови добили су још пре два сата снимке „Златорога" а ви се вртите по редакцији као да сам вас узео за сликање ентериера. Нађите одмах репортера за пожаре и пођите напшм хшлима на Дедиње! У сутрашњем броју мора изићи рубрика на три ступпа са снимком. Само пазите да се ие понови случај са снимком хотела „Асторије"! Снимак који сте тада дали био је толико јасан, да смо га недељу дана доцније могли без бојазни да по други пут пустимо као илустрацију уз чланак о помрачењу месеца! Млади фоторепортер шмугну на врата бео и зелен у лицу. То је било тачно у десет часова. Криминални репортер Ђорђевић спавао је блаженим сном праведника У својој постељи. Фоторепортер поново провири на уредпиковим вратима: — Изишао је, господине уредпиче! — Зовите ми оида неког другог репортера. — И остали су већ изишли. — Гром и пакао! Па кога има онда у редакцији? — Овде је само хроничар за друштвену рубрику. — Дајте га овамо! Минут доцније појавио се хроничар друштвене рубрике у фраку. За њим се ушуњао фоторепортер остајући скривен у сенци његових нафатираних пшроких рамена. — Узмите брзо кола, обрати му се уредник, и да ми за сутра спремите извештај о пожару у вили „Златорог". — Извините, али ја сам за друштвену рубрику. — Молим вас, доста је било разговора! Видите и сами да сем вас никога нема у редакцији! Идите и видите шта се тамо десило. Направићете на лицу места малу белешку па се вратите овамо и саставите опширап извештај! Само пожурите! Кола су доле! — А позивница? — Каква позивница? — Па, позивница за приступ на место пожара. — За то ,вам не треба никаква позивница! Но, само би још то недостајало! А сада, губите ми се испред очиЈу! Хроничар за друштвену рубрику наклони се достојанствено и изиђе. Фоторепортер истрча ва љим. Пет минута доцније Фоторенортер се врати. На врховима прстију приђе уредниковом столу и узе са њега апарат који је ту заборавио. Дохвативши једну бронзану пепељару уредник је завитла на младог човека, али је репортер овога пута на срећу био бржи и пепељара удари у врата. Сутрадан донео је лист на трећој страни следећи извештај:

Драгом татици Воже мили, Боже драги, Ти помози меаи сад, Да се слатки тата врати У нат лепи Београд. Да он своЈоЈ кући дође. Где га чека жел>по син.. . Да га пидим и пољувим, Да га никал не изгубим... Ти сп, Боже. моја нада, У Те веру имам сву. Прати мепи драгог тату 1>аш па светог Божић-бату... Тихомир-Тића Тостиљац, сии капегана Вељка Гостиљца V заробљеништву

„Ноћна приредба у вили „Златорог*... Море блиставог сјаја и чаробне светлости, неупоредива импровизација дражесне наготе, призор је који је монденско друштво са часа на час пружало оку зачараног репортера. Прошле вечери приређен је у дупке пуним просторијама виле „Златорог" грандиозан и неупоредиви пожар у коме су узели учешћа сви чланови куће. Између осталих примећена је једна група ватрогасаца у пуној опреми. Тако су запажени: Панта Оклапић, Васа Бузић, Созонтије Пантовић, Цале Пупавац, Тоша Рипидић, Пеца Цамбасовић и многи други. Шармантна дома-ћица имала је на ногама модерне лаковане мушке чизме, док је њена беспрекорна фигура била обвијена једним укусним „бетфорлегером". Домаћин, у ко-

1/Л ашао сам овај дневник заборављен на клупи у парку. Дајем вам га без измена. 15 фебруара То је она! Прошла је лако, иечујно, са неким чудним, божанским ходом. Ти покрети, то држање ... 17 фебруара Сигурно су и грчке грације ходале тим ходом. Морам да уздрхтим када је спазим. Осећам брзе откуцаје срца и неку неописиву милину. Љупка хетеро! Твој ход ме доводи до лудила. 24 фебруара Досадне кише ... Али не прође дан, а да је не видим. Знам већ где ће која стопа да јој ступи, знам на ком месту прелази улицу. То је њен лик. Да

ли ће икада дознати да посматрам сваки њен корак, да кришом љубим стопе куда је прошла? ... 28 фебруара Волим је. 0 томе причам увелом цвећу, црним граничацама и покислој трави. Незнанко Плава, знаш ли да си лродрла у сваки атом мога бића? 1 марта Вера јој је име. Шетала је са једпом девојком, а неко је викнуо: „Вера!" 0кренула се. Распитујем се за њу. 2 марта Вио сам у биоскопу. Седео сам до ње. И дрхтао. Једном ме је чак и додирнула. Вио сам близу несвести. Цела сала ми се окретала. Не знам кака-в комад сам гледао. 3 марта Данас морам да јој приђем. Причаћу јој, говорићу. То морам да учиним. Страх ме је кад помислим да, може да ме одбије. Полудео бих. Можда бих чак... 7 марта Никако да се осмелим. 10 марта Лепи, пролетњи дани. Трава је добила дивну, зелену боју. Одлазим у

ректним Папучама од крзна дивл.ачи, са црним, крутим шеширом на глави и светлоплавим пругастим доњим рубљем, појавио се у беспрекорном жакету свога дванаестогодишњег унука. Општу пажњу и дивлзење изазвала је госпођица Невенка, ћерка овог отменог пара, која се појавила У скупоценој ружичастој пижами, као и њена дружбеница у љупкој краткој спаваћици. Међу мпогобројпим присутнима запа жен је и вратар виле „Златорог" са целокупном породнцом као и вратари околних кућа, поред већег броја стапара из ближег и даљег суседства. Последњи се моле да нам не узму за зло што њихова имена нисмо били у стању да објавимо услед ограниченог простора. Запажени су сем тога, још многобројни интересантни деколтеи као и обиље папуча. Сред опште напетости продужен је пожар до зоре, када су се љубазни домаћини поздравили са ватрогасцима и_осталим гостима, повукавши се на починак. Ова приредба остаће по својој оригиналној раскоши у најлепшем сећању, те очекујемо а ми смо тврдо.уверени у то — да ће елптна кућа Перковић у најскорије време опет приредити једно слично изненађеље за своје пријатеље".

шуму урезујем свуда њено име. Цела шума већ зна о њој. Средидом априла Ускоро путујем. Ићи ћу на море. Два месеца нећу видети Веру. Бар да зна за мене. Али авај! Она прође поред мене п пе запази ме. Покушаћу, пре него што отпутујем, да јој приђем. То морам да урадим. Али не! Написаћу јој нешто. Једно писмо. Искрено пиомо. Почећу још од оног прво1г дана. Њен ход! Лудо је волим. А да не прими писмо? А да не одговори? Па ја бих ... 3 јуна Написао сам! Дивно је! Чнтаће га и увидеће да сам само ја достојан ње. Мора ме заволети. Те рећи! Данас ћу јој дати.

12 јуна Равномерна лупа точкова. Одлазим. Идем на море, далеко од Вере, али са мислима о њој. Писмо јо.ј нисам дао. Неколико пута сам покушао и увек је остајало код мене. Њена близина ме убија: тело се кочи, мисли нрестају да раде. 2 августа Једва чекам час када ћу понова угледати Веру. Осећам да сам храбрији. Прићи ћу јој и рећи све. 7 августа Јурим као луд, скачем, вичем, урлам. Она воли другог! Она воли другог! Ха-ха! Зар тако? Видео сам је. Она је шетала са другим. Ишли су, држали се за руке и смејали. Њеп кикот пробадао ми је срце. Како само сме да иде са другим. Нека јој је живот пун среће! Ишао сам иза њих и слушао. Нека им је живот пун среће! Ха-ха! Шта рекох? Нека им је живот... Не, не могу више ... Идем ... идем ... Убићу се ... 1 септембра Данас сам се упознао с Љубицом. По подне имамо састанак. Ох, Боже, полудећу од среће... Она је дивна... Сигурно су грчке грације тако изгледале... Опора&ак ПОСЛЕ БОЛЕСТИ мравак или реконвалесценција јв оио стање које настаЈе после прележане болести и у коме се бивши болесник из дана у дап осећа све боље и боље и све јачи и јачи. Реконвалесценција није само стање у комв се болесник субјективно све боље осећа, иего је то стање у коме се могу пратити и објективпе промене, једне које опажа сваки који прати болесников опоравак и друге које се могу контролпсати разним пачинима, напр. пре-: гледом крви. За време опоравка болеснику је свакако најважпије како се он осећа. А он се тада налази у једном чудном стаљу, могло би се скоро рећи блаженства. Пре свега он се за време болести, поготово ако је она била теже природе и ако је дуасе трајала, осећао малаксао и изнурен. У почегку опоравка, кад устане из постеље, бивши болесник се такође осећа малаксао; у прво време једва може да корача. Можда је потребно да га неко придржава. Тежи и најтежи болесници, у реконвалесценцији буквално морају се учити да ходају. По себи се разуме да све то траје само неколико дана; затим, на велико чудо болесниково и његове околине, снага му се враћа и то врло брзо, тако да већ после неколико дана многи болесници и забораве да су боловали. Овде тре■ба напоменути даимамного болеспика који мисле да треба хитати са опоравком, да треба организам присилити да се што пре „навикне" или „поврати" у стање пре болести. То је сасввм погрешно. Опоравак иде постепено, по утврђеним законима које нам организам већим делом још прикрива, али који сигурно постоје и против којих ми не можемо — нарочито не силом! — ништа да учинимо. Осим тога реконвалееценција је индивидуална, као и миоге друге лојаве у живом организму. Има особа које се и после врло озбиљ-. ие болести за релативно кратко време опораве. Има их пак које се и после најмаљег оболења врло тешко поправе. Осим што се болесник за време опо-; равка у почетку осећа малаксао он може и душевно да се мења, да постане нотиштен или напротив раздражл.ив. То околина такође мора да има у виду и да се труди да му стање олакша, а не својим понашањем да му га још отежа. Али доцније повратком сиаге,нарочито аиетита и доброг сна, душевно се стање болесниково нагло поч правља. Принцински у реконвалссценцији болесник треба довол>но да се одмара, добро да једе и доста да спава. Треба' да се одмара, тј. да легне, па чак и у, постељу, увек кад за то осети потребу, Исто тако треба да спава што више, тј< онолико колико му организам то захтева. Обично.се сматра да болесник који се опоравља треба да спава од 9 сати увече, па до 6 или 7 часова изјутра. У, погледу исхране постоји опште правило да бпвши болесник треба да једе што чешће (5—6 оброка дневпо), добру, довољну и укусну храну, са доета поврћа и воћа. Од овога се мора отступити једино у случају кад болесиик мора, због болести коју је прележао (иапр. желудачно-цревно или бубрежно оболеље) још да држи дијету, коју; једипо лекар може прописпо да пропише. У погледу изласка. из куће и нарочито у погледу почетка рада, лекар је једино меродаван да да упутства. Иитересантно је да је опоравак после болести, иако пије још право здравље, ипак једно пријатпо стање, кога се човек доцније увек радо сећа. То је време у коме бивши болесник опет стиче веру у живот и у боље, срећпије дане ДР. С.

1Ц )ттс 0 пише МИЛАН бдекин-