Коло

г>иШЕ -.-ЗЂЛРоДЛн

зна зашто, — причао ми је ДРУг, — тек ја имам успеха код жена. Не знам да ли за то треба да захвалим свом карактеру, своЈим физичжим врлинама или свом кројачу. Али свеједно. То је само чиљевица, и, као другу, то ти могу рећи. Прошлог лета био сам у гостима код неких познаника. У друштву је било доста лепих жена. Преко дана смо правили излете, а увече се окупљали па тераси летн.иковца и играли уз музику грамофона. Гошће, као што саш: иг рекао, биле су све лепе. Оем једне. Али она је била заиста ружна. То је била нека рођака људи код којих сам био у гостима. Имала је тридесет осам година и сви су тврдили да је била примерног владања. Али изгледа да нико није желео да се увери да ли је то истина. Имала је дрну косу, опаљену кожу, жабље очи, тапак и шиљат нос. Имала је неко сасвим обично име, које нисам ни запамтио. У сваком случају, није била уопште привлачна. Ма да нисам много осетљив, ипак ми је било непријатно да гледам како целе вечери седи потпуно сама. Али, не бих рекао да јој је та самоћа тешко падала. Гледала је смешећи се како људи пролазе поред н>е и на сваки поздрав одговарала је неким необјашљивим осмехом. Можда и зато да једном промени свој тужни изглед. Али та девојка свакако је морала бити несрећна, врло несрећна. Не хвалим се да је мени прво пала На ум мисао да утешим једну ружну жену. Чуо сам, чак сам негде и прочитао, да су ружне жене најстрасније, вајнежније, најоданије драгане. Па ипак, ма шта ти мислио, никада Ми није падало на ум да се исмевам ружним жеиама, да се играм туђим боЈгом. Али био сам решио да се покажем добар у колико та моја доброта не би наметала велике жртве. Једном речју, одлучио сам да пружим тој руждој жени илузију да се и она допала 'једном човеку, који је иначе требало само да рашири руке па да му све жене полете у загрљај. Можда ће то ва њу бити најлепши догаћај њеног живота... Те вечери, благе и топле, ружна госпоћица брзо је опет нашла своје усамљено место у фотељи. Љушкала се и нушила цигарету. Њено тело, које ипак није било толико ружно, било је обасјано месечином, док је немогуће Вице било заклоњено сенком. Видео сам изненада једног младића како јој је полетео ухватио је за руку, али се тргао: — Опростите, госпођице! Очигледно је у мраку мислио да је пека друга. Чуо сам како се ружна госпођица насмејала и одговорпла: — Добро, прашта вам се унапред! И док се он удаљавао, она се дигла и ушла у салон.. Стала је пред оредајјо да би се напудровала. Бесумње, опо Ј1то се догодило морало је свирепо увредити, Био је то мој тренутак. — Драга гоепођице, зар ова лепа ноћ не изазива у вама жељу за једном шетњом по парку? (^на се окренула и одмерила ме од главе до пете.

— Мислите ли на неку усамљену шетњу? — Не, забога! — узвикнуо сам. Мислим на шетњу са мном. Насмешила се. И рекла: — Како вам је та жеља дошла? Изговорио сам на душак: — Нисам то тек вечерас зажелео. Али сад... сад... — Добро, драги господине. Али, морали биомо да жшђемо на другу етра-

ну ТТе Ђт желела да ме види Младиђ који ми је малочас пришао док сам седела у фотељи. — Гле! А зашто? — упитао сам изненађено. — Не морате ваљда да му полажете неке рачуне? — То не, али би он морао да их полаже госпођи Петровић, која га је вребала кад је полетео мени. Не бих желела да се тој јадници учини као да јој пркосим. — Да јој пркосите? — Међу пама буди речено, тај младић ми се удвара. Ђутећи али унорно. Он искоришћује сваку прилику да ми се прнближи и да ме се дотакне. Али, да се разумемо, није оп сам. Многи ови људи, чим осете да се на њих мотри, готови су да вас упадљиво загледају, да вам чак дају неке знаке. Али ја све видим. Оамо, морам рећи да сте ви били резервисани. Био сам запањен. Шта се то с њом догађа? Хтео сам да будем начисто: — Дакле, сви ови људи трче за вама? — Боже мој! — осмехнула се она. То не могу да им забраним. Били смо већ у парку. Решио сам да јој дам лекцију, да идем даље... до пољупца... А затим да јој окренем леђа. Пролазили смо крај једног жбуна. Дохватио сам је у наручје. Али она ме је кокетно одгурнула. — Ах, не! Са мном то не иде тако лако... Руке су ми клонуле. Разумео сам ружну госпођицу. — Немате појма, господине — рекла ми је она, — колико презирем жене које тако олако пуштају људе и мушкарце који мисле да им свака жена мора пасти у загрљај. Са мном то не иде тако лако.,.

пшие.-\77. ^РЖишниК!,

ада снег. Улицама великог града ј / бруји живот раног предвечерја. / Аутомобили. Трамваји. Светлеве рекламе у снежном оквиру су још блиставије. Новине! Новине! разгаламио се продавац да би бар у вици заборавио на хладноћу која ни њега није заборавила. Старији господин се оклизнуо и пао. Неки пролазници су се насмејали, неки нису ни обратили иажи.у, Отишли су. Сирене аутомобила очајнички пиште. Господин, тридесетих година, љутито улазИ у телефонску говорницу. — Хало! Овде Милан. Дакле, Вера, доста ми је свега. Више се овако не може. Имаш да бираш: ја или шеф. Ако... — Али, господине, прекинуо га је изненађени глас са друге стране жице. — Шта, „Али, господине"! Значи, ја сам за тебе само „господин". Дакле, „госнођице", ви сте се већ одлучили. — Па ви ме уопште не разумете, с још већим изненађењем је забрујао одговор у алту. — Разумем „вас" потпуно. Али да би се дефинитивно објаснили, јер има-

мо још нешто да рашчистимо, чекаћу те код позоришта у седам. Довиђења! г— Довиђења ...

Та и та банка, а. д. Секретарица бацила слушалицу телефона и слатко се насмејала. — Замисли, Надо, рапдеву с човежом кога уопште не познајем! — Како то мнслиш? — Позвао ме неки Милан да дођем у седам код позоришта и да се одлучим: Он или шеф! Заменио ме са неком Вером... — Јеси ли му обећала да ћеш доћи? — Нисам, сем једног неодређеног довиђења. Али ћу инак отићи из радозналости. Без изненађења и радозналости живот не би био занимљив.

— Ви сте г. Милан, ако се не варам? — Да, ја сам, али ја вас уопште не позпајем! — Ја сам Јелисавета Павловић, Ви сте ме позвали да се одлучим: ви или шеф! — Али то је забуна. Ја сам позвао госпођицу Веру Поповић. — На број телефона канцеларије у којој ја радим. — Како? Извините моју погрешку. — У реду. А сада... — Шта сад? Ћутали су. Онда је он рекао: — Па, ништа. Могли бисмо ... Застао, колебајући се. И срчано довршио: — Могли бисмо мало да прошетамо. Прихватила је позив. Били су у посластичарници. Затим у бару. Играли су до поноћи. Испричали једно другоме своју прошљост. Заборавио је па Веру и објашњење. Та Јелисавета је анђео! Био је заљубљен... Велики град је већ спавао. Ишли су снежним тротоаром. До њих су допирали звуци џеза. Снег није престајао да дада,,,

»Срчани« и срчани болесиик

ема сумње да има много — а сваким даном их је све више — болесника од срца. Али исто тако је несумњиво да има још више људи, а нарочито жена, који сматрају да спадају у групу срчаних болесника. За обе ове појаве ггостоје стварни узроци и позитивне чињенице. Само •—■ мислимо да у то нико и не сумња — од огромне је важносгИ за једну оообу да зна опзда ли она у број правих или нривидних болесника од срца. Од тога ће зависити не само цео њен начин жнвота, него и изгледи за будућпост. Прво, с једном чињеницом мора се бити начисто. Да ли неко болује или не болује од срца, може једиио лекар и то марљивим и врло савесним, евентуалио понављаним прегледима да утврди. Па и то не увек, јер само његова чула нису довољна да открију сва срчана обољења. Срећом, он има на расположењу два данас неопходна номоћиа сретства: рентген и електрокардиограф. Помоћу првог добиће он тачан облик и величину срца, а помоћу другог податке о његовој правилној или евент. поремећеној функцији. Ако лекар после тачног прегледа особе која се жали на срце и после добивања података помоћних прегледа, утврди да је срце здра.во, онда се са највећом вероватиоћом молсе рачунати да је то тачно. У таквом случају морају се тражити узроци који чине да болеспик мисли да болује од срца. Један познати специјалиста за срчапе болести, написао је једпом приликом да највећи број болесника који су долазили у његову ординацију и жалили се на срце, пису уоиште били срчани болесници. Већ сам начин како један болес.ник ириступа лекару и како му се жали на срце, довољан је, за мало искуснијег лекара, да са великом вероватноћом одреди да ли је у питању нрави срчани или само „срчани" болесник. Прави болесиик од срца говори мало и тешко, задиха се при говору и на> рочито при сваком покрету. Он се тужи на заптивање, несаницу, стално лупаље срца и евент. оток ногу. Други болесници се жале на јак, акутап бол у пределу срца, који наступа изненада, обично, и то у ночетку болести, при већем напору, или за време хода на улици. „Срчани" болесници — опи који не болују од срца — врло на дуго и на широко објашњавају лекару све могуће незгоде које нмају и која, обично, нн једна не стоји у вези са срчаним оболењем, које и не постоји. Њихове оу најглавнше тегобе: врло се лако узбуде, узрујају до крајности, плачу за ситиицу (жене!) и при томе добију јако лупање срца. Или се жале на лупање срца и гушење, особито после јела, најчешће после обилнијег ручка или вечере, или после јела која садрже много целулозе и која надимају (пасуљ, купус, кељ). Прве особе спадају у групу нервних (живчанпх) а друге у групу болесника код којих је отежано варење, опет најчешће услед нетгравилне Функцвде живчанот система. Али има тежих тј. компликованијих случајева кад болесник пије свестаи и када лекар тек са великим трудом може да открије прави узрок на пр. извесних случајева, лупања Срца. Неки пут су то велики и дубоки, свакодиевнн душевни потреси (неслагање у браку или породици,. живот у заједници са таштом или свекрвом итд.), штО се у главном своди на узрок нервне природе, или су пак у питању извесиа жаришта инфекције (најчешће оболелн крајиици или кварни зуби) која свакодневно утичу на срчани мишић или срчане опне, док напослетку не Цзазову право срчано оболење. У таквом случају може се уклањањем асаришта, отклонити и оболење. Миото Је то телсе када су промене на срцу изразитије услед дужетрајног дејства инфекције. Према свему види се да је нај главније прво одредити да ли је неко срчани или „срчани" болесник, а затим у сваком случају уклонити узрок који ва срце утиче. Др. С.