Коло

7

роман од харсшда ребелинго

(19)

Ваздух се проломио од бурног пљеска. У сјајном снопу светлости рефлектора стајао је Пат и клањао се публици механичким поклонима. Публика је била ван себе од одушевљења. Музика засвира марш. Сасвим прибрано и хладно Пат се упути полициском комесару који управо хтеде да му пође у сусрет. — Мене тражите, господипе, рече Пат први. — Изволите, ја вам стојим на расположењу. — Само да се пресвучем. Двојица детектива пођоше за њим у гардеробу. Џиму рече само толико да одмах обавести Ханиног оца и да сутра предузму кораке који су потребни. Као узнемирени лав у кавезу шетао је директор Хаслингер од узбуђења по својој канцеларији. Страшно! — Видео је већ масне наслове у новинама на првој страни: „Сензационално хапшење у циркусу „Метропол", „Артиста светског гласа Пат Старпер ухапшен због — убиства!", „Пат Старпер није нико други него бечки студент Стефан Рајнер за којим је полиција узалуд трагала пупих дванаест година". Днвна реклама за његов циркус! А сем тога, немогућно је да је тај Пат Старпер убица. На то може да се закуне он, Хаслингер, одличан психолог и промашени дипломата... Кад се појавио Џим, почео је да га теши. — Не брините, мистер Хилтоне. Ја ни најмање не верујем у Патову кривицу и учинићу све што могу за њега, иако више није у обавези према мени. Сутра ујутру идем лично шефу нолиције, са којим сам пријатељ...

Како се ноћни воз за Швајцарску састојао скоро искључиво од снаваћих кола, гужва на нерону није била велика. Али што се више сказаљка на сату померала, Хана је била све нервознија. Већ је прошло четврт часа од уговореног времепа, а Пата још нема. Остало је још свега пет минута до поласка воза... Предосећајућн несрећу, Хана се није усуђивала да уђе у вагон. Стајала је немирно поред својих кофера на перону. Свакако се нешто десило кад ГГата нема. А претпостављала је оно најгоре... Да се није унесрећио? Артисти гајв празноверицу да се баш код последње иретставе најлакше може десити малер. Можда га је Нора задржала? Шта да сад ради? Онај кога је угледала како иде према њој није био Пат него њен отац. Колена јој поклецнуше: њено страховање се обистиннло, Пату се нешто десило. — Шта је са Патом, тата? — било јој је прво питање. Стари Холер је тренутаж ћутао као да хоће да је поштеди. — Ухапшен је, рече најзад. — Ухапсили су га одмах носле претставе. Хана уздахну са олакшањем. Беспомоћно клону оцу на груди:— Хвала Вогу, рече тихо. Отац је погледа -са запренаштењем. Он је мислио да ће је та вест тешко иогодити, а она каже: „Хвала Вогу"! Изгледа да се чак и обрадовала. — Мислила сам да је пао, продужи Хана. ()д узбуђења је зајецала. Али Пат је жнв и здрав, а све остало је споредно. Он је недужан, а доцније ће се наћи пут и начин да се његова невиност докаже. Холер даде главом носачу знак да врати пртљаг... * Иако је било већ доцкап, у згради полициске дирекције на Шотенрингу било је још увек живо. На другом сирату, у Торфијевом бироу, решавао ■ се убрзано случај Сте-

фана Рајнера. Нагнут над асталом, студирао је саветник Торфи пажљиво пожутела акта Стефана Рајнера, која је осветљавала стона светиљка са зеленим абажуром. Пепељара пред Торфијем била је пуна недопушених цигарета. Пошто је прочитао акта, Торфи се завали у наслоњачу и дубоко замисли. По среди је, изгледа, љубомора. Иитересантно само у толико што је цела прича везана са именом славног Пата Старпера. Али само дело било је компикованије но што се у први мах могло помислити. Сведока уопште није било. Према томе, оптужница се заснивала само на индицијама. Рајнера терети само његово бегство после чина. Само његово признаље могло би у потпуности да расветли цео догађај. Торфи притисну на звонце и нареди да се доведе Пат Старпер. Пат је био миран и прибрап као никада до сада. Улј.удио се поклонио и, пошто га је Торфи попудио, сео у фотељу. — Мистер Старпере, поче Торфи саслушање, признајете ли ви да сте идентичии са Стефаном Рајнером, бившим студентом, родом из Беча? Пат климну главом. — Ви знате да полиција за вама трага већ дванаест година због убиства извршеног над извесним Станиславом фон Чаницом? Леш поменутог господина пронађен је у вашем стану, у улици Седам звезда, прорешетан револверским метцима. Признајете ли да сте ви извршили убиство? — Не. Ја нисам убио Чаница, рече Пат одлучно, али без икаквог узбуђења. Торфи, који је свакако очекивао да ће Пат одмах признати убиство, мало се изненадио. Веровао је да ће се бранити да је дело извршио у афекту. Патово одрицање много ће компликовати ствар, помислио је Торфи. Биће потребно дуго ислеђивање, које ће сада, после пуних дванаест година, бити веома тешко. — Тако, дакле, рече Торфи на глас, ви дело не признајете. А имате ли какав доказ којим бисте могли да докажете супротно?

—Не. Ја само могу да кажем да га ја нисам извршио. После жучног објашњења, које сам, стварно, имао са Чаницом, ја сам нагло изишао, боље ■рећи побегао, и шта је даље било, не знам. Знам само да сам Чаница оставио жива и здрава... — Хм, рече Торфи као да не верује, иако му је Патова личност уливала поверење. — А да ли бисте могли да дате било каква обавештења о томе што се у соби одиграло после вашег одласка? Или, ко би могао да узме ваш револвер и да пуца? Шта је Пат на то питаље могао да одговори? Сме ли да ода Нору да би себе спасао? Не, то, као човек и џентлмен, не сме да учипи, ако не због чег другог оно због л^убави која их је некада везивала... Такву подлост ои није кадар да учини. Зато само слеже раменима и не рече ништа...

Бесомучном брзином јурио је Шандоров ауто на новратку кући. Немо и без речи седела је Нора поред Шандора. Откад су изашли из циркуса нису ни речи проговорили. Кочнице зашкрипаше и лимузина се нагло заустави пред вилом. Шандор је отворио уљудно врата и пустио Нору напред. Кад су ушли у кућу са иамештеном учтивошћу нридржао јој је мантил. — Ја могу сада да идем, зар не? рекао је. — Па можеш, рече Нора са извесном дозом горке ироније. — Супарника си се срећно решио... — Правда је задовољена, добаци Шапдор исто тако иронично. Нора се журила у своју собу. У недоумици гледао је Шандор за њом. У том тренутку је и мрзео и страспо волео. Није могао да за,борави њено држање у циркусу, ко;е му је све одало. За тренутак је стајао замишљено, а онда угасио осветлење и упутио се назад колима. Кад је ушла у своју собу, Нора је беспомоћно села у фотељу и замислила се. Није била кадра ни да скине хаљину нити уопште нешто да ради. Знала је само једно: да је све прошло, да је свему крај. Њени снови су разбије-

Чежња за далеким домом

Ноћ- Стојим и гледам. А куда? Ни сам не знам. Шта ми то неда мира у овом овемиру ? Каква то чудна ооећања навиру, Да није љуба-в? Да мржња није? Дал' се то душа бори сама оа ообом? Или ое можда нежа туга крије? Ил' је иосталгија за далеиим домом? Да, то је туга за далеком грудом, Која ми би лешпа и од сама раја, Коју сам стеко са великим трудом, И сад стоји пуста сред далека краја. Ох, како би радо винуо се тамо, Где оам некад стално оневао о орећи, Коју, мишљах, могао оам само У далеком, лепом, страном крају отећи! Ал' како оам онда варао се љуто1 Сад тек видим шта значи то »страном«. Најлепше је своје ма било и клето! И волим га сада свом душом оданом!

Веоград, децембра 1942.

Десапка Вујповић, ученица V разреда гимназије

ни, њен живот упропашћен. Није св још кајала што је учинила. Јер, шта би било да је устала и рекла: „Није Стефан извршио убиство него ја, Нора"? Стефан би се окренуо и отишаа Хани, а она би морала да испашта свој злочин. Не, никада она то неће учинити. Радије ће побећи далеко, далеко у свет и почети нов живот. Још она може да буде срећна, само треба да нађе срећу. Али одмах затим спопаде је мучно очајање. Дисала је убрзано, у слепоочницама осећала је куцање пулса. Одједном је нестало све њене љубоморе, све мржње. Шта је она то, забога, учинила? Предала је на муке човека кога воли, човека који није ништа крив! * Оштро и нервозно зазвони звонце на вратима. Нора се престрављено трже. Ко би то сада, у позно доба ноћи, могао да буде? Да није полиција дошла по њу? Собарица, намештајући на брзу руку кућну хаљину, уђе у собу, и поспаним гласом рече, да У претсобљу чека нека госпођица. „Хана", помисли одмах Нора и одмахну руком као да жели да се одбрани. — Не, не, не! Не могу да је примим. Реци да нисам код куће. Али Хана је била снремна на то да Нора неће хтети да је прими. И зато је сама ушла у собу. — Опростите, што вас узнемиравам у ово незгодно доба, милостива госпођо, рекла је и одлучно и молећиво. Али морам са вама да говорим... Собарица, не знајући шта да ради, изиђе тихо из собе. У соби је један трепутак владала непријатна тишина. Хана је беспомоћно стајала насред собе. Нора полагано диже поглед упорно је гледајући. Унапред је решила да не попушта својој срећнијој супаџници. — Дакле, шта желите, госпођице, рече пајзад извештачеиом хладноћом, иако је знала због чега је Хана дошла. — Иат је ухапшен, промуца Хана задржавајући силом сузе. — Зпам, рече Нора слегпувши раменима. И даље је изазивачки гледала младу девојку. — Па шта ја ту могу? Хана се није дала збунити непријатељским држањем Нориним. Отрпеће и то понижење — због Пата. Јер, једини циљ јој је сада да га ослободи. — Ви сте, госпођо, једини сведок оног догађаја, продужила је Хана живље. — Ви једини знате шта се тамо одиграло. Ако постоји какав било доказ Патове невиности. ви морате да знате за њега... Нора је нервозно прекиде. — Не знам ја ништа и ништа нећу да знам о тој ствари. — Између мене и Стефана одавно је све свршено... Хана је знала да од њеног држања зависи Патов спас. Вео тајне могла је само Нора да открије. — Ја ћу драге воље да се одрекнем Пата, рекла је са молбом у гласу. Отићи ћу, изгубићу се у свету, учипићу све што ми ви кажете, само му сада помозите... Нори је бивало све непријатније. — Не, не, шта ја ту могу? Суд ће рећи своје... — Ја вас молим, госпођо... Па и вн сте га некад волели... Нора узбуђена скочи: — Не, то није истина. Ја га никада писам волела. А сада га мрзим. Он је упропастио мој живот... Хана у очајању заплака. Нада да ће успети Нору да склони да јој помогне, пропала је. — Па још јуче сте тврдили да је он за вас све на свету... — Јуче... да, добаци Нора страсно и огорчено. Али данас више не... (Наставпће се)