Коло

роман од харалда ребелинго

(20) — Значи, ви га још увек волите! — Да. и баш зато нећу да му номогнем! Разумејте: пећу! — То не могу да разумем, рече Хана погружено. — Ја сам спремна да све жртвујем за љега, а ви нећете да му помогнете! Зашто? Не, ви га не волите иити сте га икад волели нравом љубавЛ )у! Правом љубављу? Шта је права љубав? Зар она није волела Стефана правом, љубављу? И данас још они тренутци чине јој се као диван сан пун неизрециве лепоте. Али зар она тада није била спремна да све жртвује за своју л.убав? А данас? Да иије њена садашња тобожња љубав само једна Фатаморгаиа, једна илузија, којом је хтела да испуни свој празни живот? Да, ова девојка говори истину! То јој је шанутала и њепа савест коју је покушала да ућутка. Ето, Хана је спремна да учини^све само да спасе човска кога воли. Она се понижава, оиа моли. Она је спремна и да га се одрекне. А она, Нора? Шта је остало од те њене иекадашље велике љубави? То је било једио горко сазнање. Поврећен ионос и бесмислепа љубомора, то је све што је остало од некадапгње н.ене љубави. Нора се осећала постићена. Завидела је Хани чија чиста осећања нису знали за сумње и муке које су њену душу раздирале. Да, ако је икада Стефана пожртвовано волела, сад би морала да му помогне. У ооби је владала нема тишина, прекидана само повременим јецањем Ханиннм. Љена нежна рамена тресла су се од уздржаваног плача. — -Да ли га збиља још толико волиш? унита Нора да нрекине мучну тишину. Хана немо климиу главом бришући 'сузе. Нора наједном осети према тој малој несрећној девојци излив материнске љубави. Устала је, пришла јој и загрлила као старија сестра ... — Ја ћу вам помоћи, рече тихо гладећи заплакану девојку по глави. У души је, најзад, осетила велико олакшање и благи мир.

Први пута у животу Шандор нијв био сасвим трезан. Попио је на брзину неколико чаша секта, а затим чашицу две коњака и пиће га је ухватило. Али мисли су му се и даље ројиле ... Несигурном руком отворио је врата своје куће и ушао у претсобље. Немарно је бацио шешир и мантил на сто са цвећем. А затим се унутио у Норину собу. Није више могао да поднесе неизвесност која га је морила. Вио је решио да на сваки начин приволи Нору да пође са њим на његово имање у Мађарској. Тамо неће бити мрачних сенка прошлости, тамо ће она прииадати само њему... Али — ооба је била празна! Спаваћа соба исто тако. Постеља није била ни днриута. У соби се осећао фини мирис Нориног парфема, али н>е није нигде било. Шандора обузе паничан страх. Потрчао је кроз собе широм отварајући врата. Али Норе нигде није било. Значи, нанустила је кућу! Шапдор се отрезнио. На његовом писаћем столу лежала је коверта са његовим именом. Рукопис је био Норин. Дуго се Шандор није усуђивао да узме писмо и да га отвори. Знао је да га је оставила — за увек... Писмо је било кратко. Свега неколико редова. „Ја сам извршила убиство н пријавићу се сама нолицији..." Тако, дакле! А он је у својој заслепљености н>у кињио и мучио и све дубље гурао у пропаст! Сада је и он увидео своју кривицу. На столу је стајала дивна Норипа слика. Испружно је дрхтаву руку да је

дохвати. То је једина успомена која му је остала од Норе ...

Тишина и мрак владали су у малој ћелији-самици, у којој је Пат био затворен. Лежао је на постељи и отвореиих очију бул.ио у номрчину. Било му је јасно да његова ствар, носле толиког саслушања код Торфија, стоји сасвим лоше. Његова одбрапа није била ни уверљива ни вероватна. Све индиције говориле су против њега, а он није могао да наведе ни најмањи доказ своје невиности. Наједном звекнуше кључеви у брави. Онет саслушање! Са уздахом Нат устаде и забаци капут. Шта хоће још од њега? Рекао им је све што је зиао. Врата Торфијеве собе се отворише. У соби је стајала Нора. Пат застаде, Нора остаде мирна. Торфи му показа руком да седне. — Мистер Стариер, рече Торфи суво. — Госпођа Бакоњи учинила је призиање, коде уноси нову светлост у цео догађај. Она каже да- је све то и вама испричала. С тим у вези морам да вам поставим још неколико питања ... Све је било тако ненадано, да је Пат стајао као ошамућен. Тек Нора климну главом и рече: — Изволите ... — Пате, упозори га Нора, можеш да говорпш. Реци сву истину. И за мене ће бити боље ...

И Пат је испричао све што је знао. Торфи му пружи да потпише записник, а затим му стегну руку и рече: — Мистер Старпер, драго ми је што се све тако брзо разјаснило. Ви ств слободни. .. Затим даде знак агентима да напусте собу. Нора ггриђе Пату. — Опрости мн, Стефане ... Пат јој прихвати обе руке и дубоко јој погледа у очи. — Хвала ти, Норо, рече. — Надам се да ћемо се ускоро видети у слободи. Дело је извршено у афекту, а сем тога ти си се сама пријавила... — Не треба да бринеш више за мене, Пате, рече Нора са тужпим осмејком.

После дугог хладног и магловитог времена Беч је опет био обасјан сунцем. Улице су биле пуне шетача и пролазника. Терасе кафана до последњег места пуне гостију, мушкараца и жена. У дугом низу аутомобила који су јурили Рингом истицала се једна лимузина затворено-плаве боје, са плавом звездапом заставицом на предњем делу. Поред шофера у беспрекорној ливреји седео је директор циркуса „Метропол" Хаслингер, као обично, сполуцилиндером на глави и белим рукавицама у руци. Он је кришом погледао у

огледало пред собом. У њему се видео стражњи део кола, у којима су седелн Пат и Хана. С тихим гунђањем ухватила је тешка машина узбрдицу према Марија-Хилфв улици. Са уздахом директор Хаслингер примети како један радник скида велики плакат на коме јв крупним словима било исписано име Пата Старпера. Хана је, замишљена али срећна, гледала кроз прозор кола. Она се опраштала са Бечом. Хтела је да јој се слика ове лепе вароши за увек уреже у срце. У крилу јој је лежао велики букег тамно-црвених ружа, поклон директора Хаслингера. — Да ли ти је тежак растанак с* Бечом? питао је нежно Пат. Са осмехом на лицу Хана одмахну главом: , — Кад одлазим с тобом, нијв ... Пат се замисли. Прошло је свега нвколико дана од оних вртоглавих догађаја пуних опасности и мужа. Па ипак, баш тим данима дугује своју срећу ... У великом луку обишла су кола простор и нагло стала пред улазом у станицу... Пат поможе Хани да изиђе, а затим \ баци још један поглед на варош у којој се родио. Овога пута растанак му није тешко падао. Са њим је полазила на пут и његова млада жена, X <ша.,, — К р а ј —

ј -м с т 0 р и~~с Н е л,ару ге днекдоте?

УСКРСЛИ МРТВАЦ Чувени некада. наш глумац Пера Добриновић у неком историском комаду према улози пао је на позорници мртав, пошто га је противпик пробо мачем. Али за невољу са свеће, која је горела изнад њега, поче на лице да му пада врели восак. Прва капља паде му право на нос и Добриновић се мало тргну, али остаде и даље у улози мртваца. Одмах затим почеше све крупније капље да падају и да га пеку по

лицу. Публика је приметила ту незгоду и с љубопитством посматрала шта ће даље да буде, не обраћајући више пажњу на улоге других актера у комаду. Одједном, после једног новог крштења врелим воском, Добриновић нагло скочи и повиче: — Таму, таму, ја гледам свуд! Затим угаси свећу, поново леже на под и продужи да спава вечним сном. ЧИКА ЉУБИНА ОЦЕНА Чика Љуба Ненадовић није се бавио књижевном критиком иако је често од њега тражен суд о понеком делу. Једног дана приђе му неки млади ваљевски учитељ и утрапи своју приповетку да прочита. Прође извесно време после тога, а чика Љуба ћути. Новопечени писац постаде нестрпљив и упути се у Молнареву штампарију, где би обично чика-Љуба по неколико часова дневно проводио у разговору с млађим професорима и учитељима. — Јесте ли, чика Љубо, прочитали моју нриповетку? Како мислите, да ли шта вреди? — упита новопечени писац. — Прочитао сам је, јест, да... рече чика ЈБуба збуњено и ућута.

— Па је ли чему? тељ унорно. Чика Љуба нагло тада устаде, баци новине које је држао дотле у руци и пожури према вратима. Пре но што ће изићи окрете се, шкљоцпу ноктом о зуб и побеже на улицу. Настаде смех. — Ни краће ни јасније критике! рече Молнар. — Само чика Љуба зна да таквим језиком изрази своје мишљење! — добаци један наставник. СРЕЋА И НЕСРЕЋА Чича-Илија много је волео неког симпатичног младића, свог даљег рођака. Једног дана упитали су чичу пријатељи како му је његов миљеник. — Па променљиво! — одговорно је чича-Илија. — Прво је био несрећно заљубл.ен, затим срећно верен, потом несрећно ожењен, а иза тога срећно растављен! ЊЕМУ НЕ ЧЕСТИТА Др. Војислав Суботић Старији, чувени некада наш хирург, често пута би и на груб начин исказивао шта мисли. Када се неки његов пријатељ, такође лекар, женио, Суботић је дошао у цркву да присуствује свадби. Али женидбом свога колеге није нимало био задовољан јер је млада била по-

продужи учи- НЕСУЂЕНИ ДОМАЋИ ЛЕКАР Стеву Стојковића, једног од врло истакнутих некадашњих новинара, немг познаник стално је секирао што није завршио ветерину. Још кад би билг насамо, Стојковић је којекако те напомене н гутао, али у друштву би му било заиста непријатно. Једне вечери тај познаник је већ превршио меру: — В, баш штета за Вас, господине Стојковџћу, да не завршисте ветерину! Куд би вам крај био!

зната по разним својим испадима и аваптурама, а нарочито љубавним. По завршеном венчању Суботић се обратио прво млади: — Госпођо, ја вам честитам...! И док се млада задовољпо осмехивала, Суботић је пришао свом колеги: — А теби нажалост, лраги друже, заиста иемам шта честитати!

— Па сада и ја све више жалим! —* рекао је мирно Стојковић. — Тако? И ви почињете да се кајете? — порадова се новинарев познаник. — А због чега вам је сад уједаред постало криво што прекинусте ветерину? — Због тога, драги мој господине, што све више увиђам да бих вам био одличан домаћи лекар! ПАНЧИЋЕВА ЗАПОВЕСТ Професор ботанике Јосиф Панчић често је водио своје ученике на екскурзије да би у природи употпуњавали своје студије. Једном је са њима гацао по некој бари близу обале Савв крај Београда, пошто су претходно сви скинули ципеле и чарапе и засукали ногавице. — Кажи ми каква је то биљка? —• упитао је некога ученика. Овај је исправно одговорио и казао какво је и српско и латинско име биљци. — Одличпо! — рекао јв задовољно Паичић. — Можеш сести! Наравно да се ученик, до колена у води, овога пута није повиновао његовом паређењ^