Коло

Т7ИЦЈБ'- АРМАВДО ^ДРАРО

Ту, на обали, у хладу једне палме, заиста ничему другоме није било места сем сањарењу. У недоглед се пружала морска пучина, тиха и спокојна у овом тренутку. Суице је залавило. Једном речју, пејзаж који би одушевио сваког сликара и песника. Али Бласко није био ни у ком случају одушевљен. Буљио је преда се тупим, безличним погледом. Био је бос, необријан, упалих образа. У руци је грчевито стезао једно писмо. Још два куверта, већ отворена, био је оставио између ногу, на земљи. — Ово што се самном догодило рече 011 полУгласно, шкрипећи зубима, — заиста је одвратно. Бласко Нуњез имао је много разлога да очајава. Поготову у том положају. сам у том ирљавом граду, без испра^ ва, без пребијене паре у џепу. И док је још чвршће стезао писмо у руци, пред очима му, као кроз сан, збркани и замагљени, почеше да промичу догаћаји који су га задесили за ово неколико дана. Сећао се добро часа кад је брод уплокио у луку. „Нема шта. — помислио је тада. Ово путовање дошло је као поручено. Заиста је било крајње време да и ја одморим своје живце". Кад је добио на једном конкурсу бесплатиу повратну карту Мадрид Шпански Мароко, Бласко Нуњез није ни слутио да га у главном граду ове шпанске колоније очекују збиља непријатне нустоловине. А сад, сетивши се свега, он тужно заклима главом. „Збиља сам био сувише нагао. Тако нисам смео да поступим". Међутим, било је све доцкан... Те вечери, чим је брод пристао и кад је нашао један мали хотел, доста чист и због тота јединствена појава У овом мароканском граду, пошао је да прошета улицама које су одмах после заласка сунца оживеле. Гомила, толико шарена да је многи путописац збил,а оскудног речника кад је описује, бесомучно се тискала. „Сан сваког мушкарца, најлепша жена света, најсавршенија играчица, гост најчувенијих европских и других позорннца, мис Кончита, појавиће се вечерас први пут пред цењеном публиком..." Тако је писало, крупним и невештим словима, на улазу у једну таверну.

— То морам на сваки начин да видим, *— рекао је Бласко Нуњез, познати шпански футбалски ас... * Још на улазу, пробијајући се кроз ра'дозналу 'масу која је ту стајала, али није имала намеру да седне за сто и да нешто норучи, Бласко је приметио тог лукавог човечуљка. Разуме се, било је ту још сумљивијих типова, тако да, на човека није обратио нарочиту пажњу. Сео је у један угао. Наручио пиће. И са запрепашћењем приметио да је славна играчица жена која му је јуче упала у очи на броду којим су заједно путовали. Музика је бесно засвирала. Мис Кончита, пошавши између столова, наједном се упути столу за којим је он седео. Прошавши у сулудом вихору доста оскудне одеће коју је имала на себи, она му добаци ружу. „Почиње као у авантуристичким причама", помислио је славни футбалер са задовољством. А кад се окренуо, видво је да је иза њега већ седео онај човсчуљак. У томе Бласко није видео ништа необично. Чак се није ни зачудио што човек не тражи допуштење да седне за његов сто, јер, судећи по његовом изгледу, то није могао ни да очекује. Мис КопчиТа настави своју игру. Био је занесен посматрајући њено витко тело, заглушен бесомучним ритмом музике. И одједном, готово инстинктивно, осети да га је иеко, једва приметно, додирнуо за руку. Окренуо се и, на своје залрепашћење, видео како мали подли човек покушава да скине његов златни ручни сат. Све остало одиграло се муњевитом брзином. Разгневљен овнм, Бласко подиже песницу и једним снажним ударцем обори га на под. И место да

ГОСПОДАРЕВО ОДЕЛО Димитрије Давидовић као секретар киеза Милоша био је посвећен у мпоге његове тајне. Димитрије Исаиловић му једном рече: — Ви сте десна рука кнезу Милошу. Мал' те се нећете некад обући у Господарево одело! — Може бити да бих га и умео обући, али сумњам да бих га знао и свући! — одговори Давидовић и остави озбиљпог Исаиловнћа да размишља о значају тих речи.

се онесвести, како Је Бласко свакако очекивао, Човечуљак, здепаст и плећат, нададе страховиту вику... Онда је доспео у полицију. Внергично се машио за џеп да покаже своје исправе. На свој велики ужас, Бласко опази да их нема. Све остало било је страшно глупо. Човечуљак је уверавао да је тај младић њега први напао. Он је био неки трговац. Исправе су му биле у реду.

А што је најтрагичније, дежурни писар у полицији одлучно је изјавио да је футбал игра коју он страховито мрзи и да не разуме зашто би морао да чује за име славног цеитар-фора Нуњеза. Да несрећа буде потпуна, узбуђени Бласко био је потпуно заборавио где се налази хотел у коме је отсео. * У затвору је о томе свему размишљао. Питао се да ли то има неке везе са лепом играчицом коју је видео на

— Па ипак ниједан од вас не зна где ме она тишти! — рекао је на то Емилије. Емилијеви пријатељи су после тога ћутали и више нису нокушавали да га наговарају. А Емилијев одговор сачувао се још и дан данас у изразу: — Нико не зна где ме ципела тишти! ПРАВО ГЕНИЈА Пецао славни француски глумац Талма на неком језерцету у Бретањи када наиђе стражар.

броду и коЈа му је "бацила ружу. ГГитао се да можда тај човечуљак, који му је, нема сумње, у гужви на вратима извадио буђелар с исправама, није неки њен саучесник. А најгоре га је жестила једна ствар. Знао је да неће моћи миого да остане у Мароку, јер је већ очекивао позив за утакмицу на којој се имало дефинитивно да реши да ли ће његов клуб бити футбалски првак Шпаније. Фернандо му је рекао да ће му на време јавити писмом преко пост- рестанта. И почели су да протичу дани. На п.ега као да су нотпуно заборавили. Једини човек кога је виђао у овој пустој н ружној мпшјој рупи био је стари тамничар који такође није знао ништа о томе да хиљаде људи с иајвећим узбуђењем очекују ко ће бити футбалски шампион. Тек после петнаест дана, заправо данас, изишао је из затвора. Писар му је рекао да о његовим хартијама не знају и да ће боље бити ако се врати сдакле је и дошао. А како? Писар је само слегнуо раменима. * И сад је Бласко седео на обали, у таквом стању да би га сад поготову ретко ко могао да позна. Држао је у руци последње писмо Фернандово које је нашао у пошти, на пост-рестанту, по изласку из затвора. Прво писмо Фернандово било је оно које је већ очекивао. Термин утакмице је нагло промењен и требало је да се што ире врати. Погледао је с ужассм датЈм. Значи, утакмица је већ прошла. Друго писмо добио је од верепице. Елвира му је писала да му завиди и да нема сумње да ће донети кући пуно лепих пријатних успомена А треће? Бласко га је сад држао у руци, далеко загледаи у морску пучину. Он се није усуђивао да га отвори. Видео је да је по рукопису опет од Ферананда. Шта може он да му јави? Да су поражени... Бласко је уснут, идући с поште, срео неколико људи који би му о утакмици могли сигурно нешто да кажу Није се усудио да их пита. Већ је све могао да замисли. Огромне наслове у новинама. „Најсигурнији фаворит изгубио.. Напослетку, он одлучно дограби куверт и подера га. Готово није веровао својим очима. „Драги Бласко, опрости што смо те узнемирили. Али ја као да сам предосећао да нећеш доћи. Можеш слободно још да се одмараш. На главном стадиону, на коме смо имали да играмо, иастао је велики пожар. Утакмица је одложена. Јавићу ти накнадно кад треба да дођеш..."

— Не фали ми баш ништа! — Сјајно! — одушевио се лекар. Видите ли шта чини лечење у Карлсбаду! — Да, да! — прекинуо га је Бекман. — Знате, господине докторе, када сам овамо дошао имао сам зујање у ушима, а имам га и данас. Имао сам болове у очима, а и сада. Имао сам болове у стомаку, а имам их и даље. Дакле баш ништа ми не фали; све је још ту! ПРИВАТИЈЕ

М С Т 0 Р М С К Е_", АРУГЕ а Н Б К А0 ТБг'

— С каквим правом ви овде пецате? — упитаће строго Талму. Талма га је одмерио од главе до пете и презриво одговорио: — С правом узвишеног генијалног духа над ниским, бедним креатурама! Чувар се збуњепо поклонио и извинио: — Опростите, али човек не може да зна све законе!

НИШТА МУ НЕ ФАЛИ

Омиљени берлински комичар Бекмаи једнога лета дошао на опоравак у Карлсбад. Пред одлазак упитао га је купалишни лекар: — Како се осећате? Јесте ли задовољии лечењем?

Славни математичар А. Г. Кестнер (1719—1800) био је чувен по својој оригииалној грубости. Када је једном приликом боравио у Лајпцигу, није могао дуго да се отресе неког насртљивог и уображеног младића, који је био на путу да проћерда сав свој наслеђени иметак. — Чиме се ви бавите, ако смем питати? — рекао је коначно Кестнер. — Ја приватизирам! — одговорио је младић поносно.

НЕПРАВДА Писац Коппињи се силно наљутио када је сазнао да му пријатељ глумац Талма после смрти ништа није тестаментом завештао: — Како је то могуће? Срамота! Зар баш ништа да не наследим од тога човека, коме сам кроз читавих тридесет тодина стално трипут недељно био гост за ручком?!

СВАКИ ЗНА ГДЕ ГА ТИШТИ Пријатељи римског сенатора Паула Емилија чудили се што се раздваја од жене, за коју се држало да срећно живи са њиме у браку. Покушавалн су да га одговоре од раставе и износили му врлине његове жене. Умбсто одговора Емилије је пружио своју ногу и показао на ципелу: — Зар не лзгледа да ми ова ципеда стоји као сцлпвена? у ■ — 'Гако је! - одговорили су му за" чуђено нрШатељи."

— Па то чини и моја пудлнца! —> приметио му је на то Кестнер и окреВУО лвћа

Ј{&шхшт $типи1с11

зна лоуздано, да главобоља нестајв вегћ после неколино минута.

таблете Протма болова