Коло

6

/ ^УРИИЈе

//1ије спадало у Жоржове нави■ /У ке да се буди т десет часо— ва ујутру, а још мање да седи у постељи с раширеиим новинама пред собом. Буљио је у новине избеаумљепим погледом кад је у собу ушао Беноа носећи доручак на послужавнику. — Беноа — рече Жорж једва чујним гласом. — Да, господине? — упита Беноа. — Ходи овамо. Беноа остави послужавник и послуша. Жорж му показа један стубац у листу. — Знаш ли шта видим? — Не, господине — рече Беноа опрезно. Његов господар тутну му лист под нос. — Зар ово није фотографија моје веренице, госпођице Монике Мелисар, која сада игра у „Капуцинима"? — Човек би могао да се превари на први поглед, господине. — Али ту нема никакве сумње. То Је збиља она. — Доиста, господине. Потпис под сликом је, ван сваке сумае, њено име. — Ван сваке сумње! — продужи Жорж очајно. — А зар тај чланак није написан да обавести јавност да ће се моја верепица удати за извесног грофа Аларика од Сентепена? Венчав>е ће бити прослављено идуће недеље. — То је достојно жаљеља, господидае. — И јавност збиља верује да будући супружници уживају у небесном блаженству и да је „снажни, заповедннчки глас љубави био јачи од зова позорнице, па је наша омиљена звезда оставила даске да би се посветила мисији заљубљене жене". Читај, тако пише од речи до речи. — Да, од речи до речи, господине. Дакле, Беноа, то је превише! <— Да, господине, то је превише. ■— Дај ми њен телефон. Собар сложи покорним и пзвежбаним прстима тражени број. Жорж узе слушалицу. — То сте ви, драги? питао је Моникин глас. — Овде није никакав драги, већ Жорж. На другом крају жице зачу се лак врисак. — Премили Жорже, значи да сте читали новине? — Да — одговори Жорж сурово, и стало ми је да вам саопштим... — Имала сам много посла и нисам Стигла да вас обавестим. — Молим лепо — одговори Жорж учтиво. — Али признаћете да није пријатно човеку да отвори новине и нз љих дозна да ће му се веренипа удати за другога. А... — Зашто се љутите на мене? Нисам ја крива. Жорж бесно погледа слушалицу и за тренутак настаде тајац. — Аларик се тек јуче изјаснио Продужи Моника благо. — У недељу бам га први пут срела. Имала сам зелену хаљину и бисер који сте ми ви поклонили. — Срећан сам што вам је био од нористи. — То је било аа мене као гром из ведра неба. — Ха-ха! — Аларик Је леп као бог, а поред тога... врло богат... Додуше, ја новап не пеним, али то је ипак... потребНо... —• Разуме се. А повлачите се с по»орнипе? — Дабоме. Поводом тога, драги. же»ела бих да мале дарове ксгје сам од вас добила сачувам као успомену на Вас... — Како да не, драга пријатељипе! «— одврати Жорж уморним гласом. Он спусти слушалицу. — Беноа — рече Жорж. — од овог тренутка жене ча мене не постоје. Нећу ништа о њима па чујем. Ова кућа биће отсад дом једног... женомрсца... 'Јер ја презирем жене... — Разумем вас. господине. — Нећу ни да их видим, Моја оллука је чврста. Ни најлепшу жену на

свету нећу удостојити ниједним погледом. — Да, господине. — Окренућу јој леђа. Бићу неумољив. Као стена. Као мермер... Он скочи из постеље. — За два часа, Беноа, полазимо у вилу Хуан ле Пен. — Врло добро, господине. Жорж огрну собну хаљину и приступи доручку одлучно, али без апетита. — Остављам свет. Постаћу пустин>ак. Твоја дужност ће бити да браниш приступ мом склоништу и да у* даљиш сваку жену, без обзира на године или спољни изглед. Хоћу да живим као аскета. Хранићу се поврћем куваним у води. Дај ми још једну шољу кафе. ® У дну литице окомитих стена, накострешеле бодљикавим кактусима, вила Хуан ле Пен била је право уточиште за једног исносника. Нови пустињак и његов брат по страдању искрцаше се на обалу једног од оних дана које туристи жељпо ишчекују. Истежући мишиће, Жорж удахну свеж ваздух пуним плућима. * — Рекли смо збогом свету, Беноа рече он суморним гласом.

— БоЈим се да Је тако. А откад сте Овде? — Већ осам дана. Осам дивних дана... И шта сад да радим? Имала сам таман толико новаца да најмим ову вилу и да жпвим месец дана. Немам куда да идем... Глас јој је подрхтавао. Била је готова да бризне у плач. Једва се усиљено осмехнула. — Жао ми је. Нисам била у праву. Спаковаћу се и отићи. Жорж одмахну главом. — Боже сачувај! 'Го би било одвећ просто. Упасти тако у моју вилу и... — Али ја нисам знала... — Ово је скровиште једног испосника. Што је још озбиљније, једног женомрсца. Знате ли шта то значи? Мени је цео свет досадио. А жене поврх свега... — Збиља ми је жао. Али то је један разлог да се што пре спакујем и... — Нипошто — одговори Жорж строго. — Питање је одвећ озбиљно да би се овако површно о њему расправљало. Будите љубазни, повуците се у салоп и затворите врата. Беноа и мени потребно је да размислимо. После тога саопштићемо вам нашу одлуку. Девојка нослуша — Беноа — рече Жорж, — ово је страшно. Дошли смо овамо бежећи од жена, а набасали смо на једну девојку. — Да, господине. — И то какву девојку! Оп гневно погледа у правцу салона. — Нећу попуштати, Беноа, бићу упоран. Нећу је истерати. Беноа се трже. — Значи, она остаје, господине?

— Да, господине, одговори Беноа. Улаз у вилу био је с друге стране. Жорж пружи кључ свом собару. —Отвори врата и унеси кофере, Беноа. Ја ћу да сместим ауто у гаражу. Кад се Жорж вратио, затекао је Беноа у вестибилу са коферима. запрепашћеног, отворених уста. Сунце је у млазевима улазило кроз отворени прозор. Чуло се како море запљускује обалу. — Какво спокојство, Беноа! И још кад помислим да ћемо бити сами, без жена... Беноа кашљуцну. — Али... овај... овде је већ једна, господине... Жорж се трже као опарен. — Шта? Јеси ли полудео? У оквиру врата салона била је танка силуета. Онда му је пришла с нестварном љупкошћу привиђења. Жорж је стајао без речи. — Шта ћете ви овде? — упита привиђење бесним гласом. Настаде тајац. — Беноа — промрмља Жорж, — ово прелази сваку границу! — Да, господипе. Девојка приђе ближе. — Како се усуђујете да уђете у моју вилу? — продужи гневно. Жорж се с напором прибра. Собарево присуство му је сметало. — Ваша вила? Врло занимљиво. — Зашто? — Зато што мени припада. Ја сам Је зидао, а стаје ме скупих новаца. Привиђеље је било ван себе од запрепашћења. — То је немогућно. Ја сам најми :а вилу за месец дана. А платпла сам унапред. — Коме? — Човеку који ми се претставио, док сам посматрала вилу, као власник и који ми је рекао аа намерава да је изда за месеп дана. — Није рђаво сминшено. — Значи, то је био неки варалица?

— Остаће. Ако мисли да може тек тако да се извуче из моје виле, онда се горко вара. Уосталом, платила је. — Али није вама, господине. — А нема довољно новаца да нађе другу вилу. Замисли ако је нађу људи мртву од глади и хладноће на плажи! Немогућно, Беноа! — Немогућно, господине. — Дакле, питање је решено. Ми ћемо становати у моторном чамцу. Ту ћемо имати сасвим довољно места да пребирамо натае горке мисли о женама. Однеси кофере тамо док ја објавим резултат конференђије. — Добро, господине — одговори собар мнрећи се са судбином. Девојка је стајала поред прозора У салону. Она му приступи. — Допуштате ми да останем? — Ваш одлазак је неизводљив. А ваш -захтев једногласно је одбачен, госпођице... — Зовем се Дијана. — Беноа и ја становаћемо у „ЈТепој веренипн". То је паш моторни чамац. Али отсада ће се звати „Стара вештица". Девојка се изазивачки осмехну. Жорж се намршти. — Али има један услов — продужи он. — Сем случајева кад су најозбиљније ствари у питаљу, између виле и чамца неће бити никаквих односа, Потребно је да се без икаквог прекида предам својим тужним размишљан.има. — Слажем се — рече Дијана. ® Јутро је сутрадан било вапредно. Жорж се облачио у чамцу после купања кал зачу један ведри глас с обале: — Вј, ви са „Лепе вештице"! Испосник изиђе из своје кабине и рече строго девојци која је изгледала лепше него синоћ: — Прекршили сте уговор. — Ствар Је врло озбиљна. Не могу да отворим хлалњак. А унутра ми је сва храна. Умрећу од глади. Ствар је доиста била изванредне природе. Жорж пође обалом за девоЈ-

ком. С највећим напором успео Је да отвори хладњак. — Мора да сте синоћ свом снагом залупили врата. — Бесумње — одговори она. — Не сећам се. Хвала. Жорж се тек предвече вратио из шетње аутомобилом. Девојка је лежала на трави пред кућом. Неколико минута доцније дотрча Жорж. — Опростите... — Да ли је ствар заиста озбиљна? — Разуме се. Беноа је уопште заборавио да понесе лонче за кување јаЈа, иако тврди да га је сигурно синоћ видео. Мора да се преварио. У кухињи је било шест до седам лончића. Кад Је Жорж скинуо Једаи лончић и пошао натраг, девојка га промери погледом који га потпуно збуНИ. — Надам се да је довољно велики рече она озбиљно. — У противном, можемо да вам заменимо. Стало нам је да наше муштерије буду задовољне. Не заборавите поклопац... 0, Жорж, ви сте сјајни .. Он достојанствено подиже главу. — Услови нашег уговора... Али погледи им се сретоше. Дијанин Је био плав као небо. Он начини једап корак према њој. — Дијана. . — Молим. Жорж? Али Жорж у последљем тренутку стисну зубе. дограби лонац и изЈури из кухиње. Дијана прасиу у грохотап смех. Сутрадан је било лоста скеже, Поветарап је поличао таласиће. Жорж виде из свог чамца како се девојка загњури у волу. а после неколико часака чу крик— У номоћ! Грч... Жорж скочи у волу одевен. Иако је неколико пута побеђивао на пливачким утакмицама. никад није секао тако брзо таласе као овог пута. Дохпатио је у тренутку кад је тонула узео у ттаручје и пренео у вилу. Предвече се ветар стишао. Напољу је било млако. Кад је Дијана изишла на обалу, приближи јој се Једна силуета. — Госпођице Дијана. случаЈ је овог пута више него озбиљан. — 0 чему је реч? — Ја вас волим и хоћу ла вас узмем за жену. Она није одвајала поглед с мора, равног као огледало. — Знам — одговори оиа. , Он је узе у наручје и загледа се у аеие крупне очи. — Жорж... Ви сте се увукли кроз прозор и залупили врата хладњака. како бих била принуђена да затражим помоћ од вас. — Да, Дијана,.. А ви... ви сте у нашем отсуетву узели лончић из чамца, како бих дошао да вам га тражим, зар не? — Да, Жорж... — Што се тиче оног грча и лављења .. — рече он строго. — Грч Је опасна ствар, Жорж Дође у тренутку кад га најмање очекујете. Толико људи се удавило због грча. Али ви сте стигли на време... — Изгледа — рече Жорж подозрнво. Усне су му биле сасвим близу. — Не лажем, Жорж. Никад не лажем... сем кад Је неопходно и кад Је у питању срећа...

'олошлиш ашАрлш

/

Добро је да познајемо ПИРАМИДОН и да се у ово средстео можемо поуздати! таблете Протпв болова Огдо^ ЈЈв/, с. Бр. 19 999 од 6 -Х-5942