Коло

Српско коло Нек се вије, К'о тробојка Србадије ... Будите нам ведри чили Ви Српчићи наши мили!

о д&Јцгс нож

Чапља ое застидела и вратила кући. Ждрал је опех, размишљајући о свему, рекао: ___ — Ипак сам погрешио, што се с том чапљом нисам олсепио, кад је тако тужно живети сам. Отићи ћу код ње. И поиово је кренуо на пут. — Чапљице, решио сам да се с тобом оженим. Али чапља је на то додала: — Не дугоњо, нећу те! И опет се ждрал вратио тужан кући. Чапља је премишљала: — Зашто сам уствари ждрала одбила? Тако ми је тужан живот самој и било би нам лепо заједно. Долетела је ждралу, али он опет није пристао. И тако долазе, и дан данас, једно код другога на преговор, али до свадбе још до данас није дошло.

Горда пахуљица

Пахуљида снежна са облака слетела. кроз висине хладне ка земљи је летела. О великој срећи на свом путу сневала, о животу лепом радосно Је певала. Није хтела насти на речице ледене, на свенулу шуму и кошнице медене.

Сули-Були тад ће рећи: — На дело ћу одмах прећи, одвалићу комад већи. Па секиру једпу зграби и оштрицу њену заби. Од ударца сунце пати, па

реши да удар врати. Мандарину да о' освети, из уста му пламен лети. Пламен брзо хвата кулу, а са њом и јадног Сулу. А Сулина кула цела сва изгоре због недела... Сунце и дан данас сија. А млндарин? Тај долија. Славно Јаник

„ТО| пиЈе за иеие", шапутала, бирала. „Ту нек слете луде" другарипе дивала. Пред блиставим сЈајем гордост Јој је престала: на ватру Је пала, у пламену нестала. . . М. Васкип

Грамзиви мандарин < / Кини, сред једног села, дизала се Iкула бела, а њен власник Сули—Були, баш богаташ један трули, док робови за њег' раде, патио је од досаде. Имао је Сули-Були, хиљадама својих кули, па ризницу пуну злата и пет штала дивних хата, пиринчаних двеста поља и још многа добра боља. Једном тако мудрац Це-Ке, из. дебеле књиге неке, читао му чудну ствар да је сунце неба дар, да то није чаролија, већ од злата да се сија. Одушеви мандарина, да узвикну: —■ Ствар је фина. Све што хоћу то узимам, хоћу злато то да имам. И не проће четврт сата, за велики гонг се хвата, надзорнику своме рече: — Пре нег' дође треће вече, има кула да се диже, што год може сунцу, ближе. А надзорник о гонг лупи, све робове да прикупи, нек' што више снаге дају, ал' нек кулу сазидају. Робови се бича боје, па запеше, све се зноје. И не проће један сат, готов беше први спрат. И у подне трећег дана, кула беше сазидана. А надзорник подврискује: — Врх јој сунце додирује. Радосно му лице сија, па одјури ко фурија, мапдарину да с' поклони. Од радости сузе рони: — Нек господар села зна, готова је кула та. А Сулине косе очи, од радости и од моћи, ко фосфор у тамној ноћи, засијаше, заблисташе. И, узрујан, кулом пође, да до златног сунца дође. Од умора просто стење, док се пење. Ал тај умор брзо прође, до сунашца када доће.

/^иша је падала целог дана. Није V, ® ило никакво чудо, што је и у цврчковом стану било врло хладно и влажно и што га је тиштао реуматизам у ногама. Од бола је могао једва да скаче и није био ни у стању да цврчи, јер су задње ноге биле као

даи и пошто је хтео да га глад прође, решио је да помогне болесном суседу. — Ја ћу отрчати до нашег комшије. Можда зна жишкова госпођа за неки лек. И заиста је знала: брезин лист, то је најбољи лек!

— У нашој породици нема уопште реуматизма, — објашњавала је пауку. То је зато што, још док смо у колевци, нас умотавају у брезин лист. И кад се рађало сунце отсекла је најсочнији део брезовог листа са својим оштрим маказама. А паук је то однео цврчку. Превио му је овај завој на задње ноге и, да би олакшао себи посао, пустио је неколико свилених кончића с којима је лист причврстио. Ускоро је цврчку било боље. Кроз два дана ноге су биле тако покретљиве, као да су гудала најбоље виолине. И већ је наштимовао једну песму, па је концерт почео. Дошли су многи суседи: бубице, жишкови, паукови и пужеви. Весеље је потрајало све до дубоко у ноћ ... — о Ждрал и чапља рај великог мочварног језера настанили се ждрал и чапља, сваки на другом крају језера. Ждралу досадио живот и решио да се жени. Говорио је: — Идем код чапље да видим да ли би ме хтела. Шљап, шљап, две миље је тапкао у блату по језеру. Кад је стигао, запитао је: — Да ли је чапља код куће? — Код куће је — гласио је одговор. — Долазим код тебе, јер хоћу да се женим. На то је чапља одговорила: — Ах не, ждралу, нећу те, јер имаш дуге и танке ноге, кратак капут. Како ћеш жену да издржаваш? Иди, ја те нећу! И ждрал је опет сав очајан отапкао кући. Чапља се предомислила: — Зашто бих ја живела овако сама? Било би ипак лепше ако бих пошла за ждрала. И одлетела је ждралу: — Знаш ли шта? Узми ме ипак за жену. А ждрал је на то додао: — Не, не, чапљо, није ми стало до тебе. Иди откуд си дошла!

Циркус

узете. И због тога цврчак је био наро,чито тужан, јер се још од раније уверио да је песмица увек најбоље средство да себе и околину развесели и убије досаду. Тужна лица седео је пред својом кућицом и гледао у вечерње узалудно чекао да се нека мушица унебо. У то дође паук, који је целог дана хвати у његову мрежу. И, тако гладан, мислио је само на нешто што би се могло појесги. Цврчак, који никада није јео месо, већ само поврће, није могао Паука ничим да послужи. Упркос тоЈ1е, паук је остао распитујући се за цврчково здравље. Он је, заправо, и до■шао ®од цврчка само да проведе са р>им лепо вече. Зато је и направио тажо дуг и ваобилазан пут између брезе и руже пуне трња. Хтео је да чује песму тихе виолинице и био је више него »азочаран кад је чуо да цврчак болује од реуматизма и да неће моћи да се бдазове његовој жељи. Он је био гла-

Циркус иде, није шала Пожурите, децо мала, Да видите и то чудо! Ту се пајац смбје лудо, Лице криви, трчи. скаче, Ил 'ко беба мала плаче. Затим, тихо или јаче, Час мњауче а час р»аче. А тај циркус Њма лава, Велика му страшна глава, У кавезу своме дрема. Али када хране нема, Зубе кези, урла, риче, Нотсећа на страшне нриче. А тај лав је кожа само, Ми старији боље знамо,

Јер почешће тако бива, Да с* у кожи човек скрива. Па атлета, људескара Својом снагом чуда, ствара, Терет диже, баш је сила, Од хиљаду петсто кила. Ал* тај терет гвожђе није, То атлета вешто крије. Јер он није тежак тако Као што Је гвожђе свако, Подићи га може лако Дете слабо или јако. Пожурите, децо мала, Циркус иде, није шала! С. Јанић

Три копца

Три копца устремипа су се на грешног зеца. Који је од њих успео да га шчепа?