Коло

Никада ваљда госн Тића није више нрижељкивао Богојављење као ове године... Пало му, тако нанамет да треба да му се тога дана, у поноћ, јави добри Господ и да му поред благослова каже и коју узвишену и топлу реч... Чак се и госпа Цаја зачудила толикој његовој изненадној побожности и толиком његовом припремању за богојављенску ноћ. — Шта ли ти је, матори, што си се толико усналио! Прође по петнаест година да не свратиш у цркву и најмање има десет година како се ниси прекрстио, а сад трпаш босиок под јастук и претураш по кући да нађеш остатке измирне и тамјана да окадиш спаваћу собу, и да очишћен од греха, дочекаш да ти се Бог јави... Слушао то госн Тића што му госпа Цаја говорила, али није хајао. Оно што је био наумио морало и да буде. И, збил>а, био нашао негде стари исушени босиок и гурнуо га под , јастук, а за увече припремио тамњан и пзмирну да окади спаваћу собу. И док је све то спремао по кући, говорио је самом себи: — Тихо, само гледај да те не савлада сан пре времена, тојест до поноћи, а. за друго лакоћемо ... И, увече, баш кад је иокуцао полициски час, узео г. Тића кадионицу, метнуо мало жеравице насуо вењу и тамшан и почео да се шета по кући и да — кади ... Госпа Цаја се прекрстила: — Ију, црни Тићо, шта ти је ... Помакни се човече... — Ћути, жено, и одговарај само на јектеније! — Па добро, црнн Тићо, ко је још тако очекивао Богојављење? — Е, то ти незнаш. Тако су радили наши стари, а ти водиш ко зна какво цинцарско порекло па, наравно, и не знаш... — Извини ти... Знам ја обичаје бо-

ље него ти, само ти не знаш... Заборавила си ... Нећу ваљда да дочекам Богојављење у кревету са оном вуненом капицом на глави? — Па, не кажем, али знам да се на Богојављење, легне раније па се Бог јави, у сну ... — Гле, молим те, у спу! — Па, у сну, наравно ... — В, лепо, ја нећу у сну него на јави... — Па, добро, како хоћеш... Ти седи и чекај, а ја одох да легнем ... И, госпа Цаја легла... Г. Тића се још нешто мувао по кући, устајао и седао у насло&ачу, док га, међутим, не ухвати дремеж ... Отимао се, грешни г. Тића, да га сан не савлада, али не могаде да састави ни пола сата, па пола бунован пола сањив оде леже и заспа... Брачна соба мирисала на тамњан и измирну. Сат на зиду куцкао равномерно, а исушени босиок, кадгод би г. Тића покренуо главу на јастуку, зашуштао би... Као кроз сан г. Тића је још чуо како сат искуца дубоким звуцима ноноћ, али му не пође за руком да се расани и да се усправи... Сан је био јачи, и г. Тића, такорећи и не осети кад се велики празник Богојављење, на прстима ушуњао у стан. У сну, над г. Тићином главом, као отвори се небо. Затрубише трубе па се онда винуше меки звуци харфи... Један бели облак пређе, а онда се неке тешке плаве свилене завесе отворише. Иза њих се указа блистави престо окићен анћелима и њиховим белим и лаким крилцима... Г. Тићи инстинктивно пође рука испод јоргана да се прекрсти, али насред пута застаде, јер кад се анђели смерно поклонише на блиставом престолу јави се лично — Госпа Цаја! Грешном г. Тићи, кога госпа Цаја прати кроз згсивот већ четрдесет и две године, оте се и нехотице узвик: — Шта ћеш ти ту?

Селидба »Централе за хумор«

»^меоградско ведро позориште „Централе за хумор" која је за два месеца свог рада на Коларчевој задужбини успела да стекне истинске симнатије код огромиог броја публике, завршава данас у суботу, ввоје гоетовање на коларчевој позорници. Од преко-сутра, 1 фебруара, „Централа за хумор" прелази у нову дворану Уметничког позоришта. у палати Риунионе, на тргу Кнежевбг спо-: меника, где ће сваке вечери давати иретет&ве. Нрограм „Централе за хумор" у н»еној новој и сталној дворанк биће убу-

Међутим, анђели лаким покретом ставише му прст на уста. Г. Тића се љутну: — Море, оставите ме ... То је моја жена и имам права да је питам шта ће ту, кад сам је оставио малочас у кревету да спава ... И, онда нисам ваљда за њу метао босиљак под главу и кадио стан тамњаном, вењом и измирпом ... Херувими наставише да га умирују, али се г. Тића није дао: — Али, праведни човече, не нарушавајте небеску тишину! — Ко да не нарушава! Какви ја нарушавам. Она има не да наруши тишину, него има да сруши сва небеса... Не познајете ви њу ... И, таман, г. Тића још нешто да заусти, кад опет одјекнуше небеске трубе. — Шта је то? запита г. Тића херувиме. — Објављујемо почетак Богојављења! — Па лепо, ко ће да се јави, кад је ту ова моја?

У том тренутку затутња нешто као грмљавина, а онда се све утиша. На престолу се усправи госпа Цаја и свечано му обзнани: — Ја ћу да се јавим... Ја сам твој Бог! * Овај небески призор разбуди г. Тићу. Он отвори очи и први пут после тридесет и неколико година, узе руком да опипа по помрчини да ли је госпа Цаја у свом кревету, па кад утврди да је ту и да спава сном праведника, прекрсти се, увуче опет руку под јорган, али до ујутру не трену ...

Сутрадан, на сам празник, кад га питали пријатељи како је дочекао Богојављење, г. Тића, онако неиспаван мрзовољио одговори: — Нисам га, ни дочекивао ... Знао сам ко ће да ми се јави па сам зато спавао... М. Дим.

Фридрих Митерхамер • Поводом годишњице његове делатности на Радио-станипи ■

дуће подешен слично Бранином орфеуму, и итраће се свакога дана преко целе недеље. Понедеоником увек биће премијера новог нрограма. Репертоар остаје потпуно ведар, али весели скечеви, илустроване досстке, соло продукције и комични дуети, биће проткани у програму и другим ведрим музичким, балетским тачкама, тон журналом и разним актуелним гротескама. Почев од понедеоиика „Централа за хумор" окупиће око своје ведре цо-: зорнице све београдске хуморнктс, е све истакнуте уметнике-комичаре.

Чим се увидео значај радиофоније као сретства за културиу и политичку пропаганду, а нарочито као сретства за просветно подизање народа, све су државе света настојале свим силама да подигну велике и моћне радиостанице. И Београд се трудио ... и већ данас можемо рећи, да је београдска Радиостаница на једној завидној висини. Сам пак појам радиа, довољан је па да се открије цео свет. Тако је судбина, доделила господину Фридриху Митерхамеру културном аташеу Опуномоћеника немачког Министарства спољних послова за Србију, да ностане и аташе аа радио у Београду. — Кроз радио чујемо цео свет, а Београд је добио баш особу која је пропутовала све континенте. Дакле, цео свет. Каква слуздјност и колика добит за нашу станипу. Исувише је скроман овај страни дипломата, да би желео да се истакне. Он жели само позитивне резултате. Готов јо и спреман увек да д& искрен савет, који многи од његових сарадника, међу којима има много и Срба, приводе у дело као своју замисао — идеју. Газуман и пун увиђавпости, господин Митерхамер лако налази гест који треба учипити, реч коју треба изговорити. То му даје могућности да гледа трезвено на ствари. Његова политичка посматрања прилика у свету, показују велику интелигаицију и моћ запажања. Велшси је присталица обнове младих европских народа, а исто тако одличан познавалац елемепата пропаганде. Овај дипломата осећа потребу да увек види јасно и позна узроке ствари. Сем тога, врло је правичан и уме да призна заслуге човека, кад увиди да му то припада. Иначе је реалиста у опхођењу са људима, док му је говод) цунлогике, простосрдачностн и концизности. Митерхамер спада 7,

онај мали број људи који се одликују стмеиошћу људске душе. Господин Митерхамер је прави Гермаиац, али не само по своме животу, већ и по дубини идеја, као и по квалитету осећања и изражавања. Највећа његова особина је карактерна искреност. — Њему је Србија позната. Као доказ најбоље нам може послужити чнњеница, да је овај странац одличан познавалац и срнског језика, поред других страних језика којима влада. Он много воли сриску музику. Српском народу може само да буде од користи што је нмао среће да добије за аташеа радио станице у Београду, једну тако културну особу.

Жо шхзнслје ^ мга/пшсЈтг

зна лоуздамо, да главобољ^ нествје веН послв меколика 4 минута.

Протмв болоеа

в (ВАУЕИ) .ДУ Оглас Овг. С. 6р. 19.999 од 6-Х-194® -