Коло

Српско коло Нек се вије, К'о тробојка Србади^е ... Будите нам ведри чипи Ви Српчићи наши мили!

Јуначки жабац

смех, шалу и весело Ал' сељаци сви су внали, да озбиљно ил" у шали, ковач воле да се хвали. Кројач неки растом мали, одела је туђа шио, а комшија овом био. Једног дана ковач рече: — Хеј, кројачу, камо среће, иако си од ме краћи, да си ипак мало јачи, танком иглом да не радиш, већ чекићем да зарадиш. На то кројач шнтн стаде и одговор мудар даде: — Пусти хвале, то су јади, јак је онај који ради, ком' у раду иду дани, породицу да нрехрани. Јак је онај ко тежачи, на не мора да је јачи и од вола, ко ковачи. Ковач рече: — Глупе првче, шта се мене радник тиче, ако није јак ко ја. Баш си смешан! Ха-ха-ха! Ти си радник, кад је тако, хајде дигни али лако, овај чекић, што да кријем, што њиме у гвожђе бијем. Кројач рече: — Дај, новачу, ја сам слаб ал' покушаћу, пре него ли оком мигнем чекић свај да подигнем. Ал' чекић је тежак јако, није га ни с места мако. Тада ковач рече: — Иди!... Најбоље се сада види, да си само слабић бедан, иако си моасда вредан. А док ковач то изусти, кројач танку иглу пусти. Па реши да каже коју:

— Иглу дићи ниси мого! Из тога се, ето, види ко се хвали, иек' се стиди.„ И додаде, али тише: — Не хвали се, друже више. -Јер је хвала глуна п;ала, а корнст је од тог* мала. С. Јањић

3 и м а Зима је. Насташе хладни дани. Путеви сви су снегом завејапи. Снег пада, час мање па више, А ветар дува, јаче па тише. Надоше снезкне пахуље беле, Покрише цео брег, А с врха брега дечида весело кличу: „Пао је. пао сиег!" Санкице лете низ стрми брег, Глачају оне тај бели снег. Весела дена дигла су грају. Рек'о би човек да су у рају, Али на брегу дуго не издрже, Хитају кући. али што брже. Журе се кући батица и сека, Топла их соба код куће чека. Београд, јаиуара 1943 Зорки М Кошанин ученица 1 разреда гимназијв

Шећер место снега Бели спег је вејао, К, ... нахуљице сејао, а батипа гледао и тужпо се јадао: „Лепше би нам Оило кад би шећер падао", М. Васкин

могла напоље. Плакала је, запомагала, али никр је није чуо. Међутим, квочка се вратила кући другим нутем. Кад је пребројала пилиће, приметила је да јој једно фали и питала је: — Где је наша Пипица? Али нико није могао да да одговор. Разбегли се пилићи по дворншту, а једно је побегло чак и у башту. И ту је чуло како неко запомаже. Ишло је по гласу и ту је у јамици приметило своју сестрицу. — Чекај, Пипице, ја ћу да ти бацим један прут и ти ћеш искочити. Пипица је стала на прут, али из јаме ипак није могла да искочи. Пиле је доносило суво лишће, гранчице, песак и каменчиће, али јама је била још увек прилично дубока, а Пипица је кроз сузе јадиковала: — Умрећу, јадна, умрећу. Штета што остале нису. ту! И тако је пиле потрчало по остале и сви су са квочком доносили у јаму дрвца, суво лишће, траву, грудвице и све што се нашло у башти Јама се брзо пунила и Пипица се пела све више ИЈЗише Одједном: хоп! искочила је из рупе и много се радовала: — Добро што нас има деветоро! Кад бих била сама. сигурно бих умрла.

— Хоћемо ли да се утркујемо? —• смејао се јелен. — Трчи, рекао је јеж, дајем ти Форе. И потрчао је јелен кроз дрвеће и 1!буп>е. За тренутак се зауставио да види где је јеж, али испред шега у сувом лишћу виде поднгнуту њушку јежа: — Ту сам! Ту сам! Јелен је скочио и полетее кроз шу-

му, али кад год би се зауставио, одмах би се пред њим појавила њушка јежа и чуо се гласић: — Ту сам! Ту сам! А кад је стигао до реке, сав уморан од дивл.ег трка, седео је већ јеж, гризао црвену глисту за доручак. Јелен јв видео да је опклада пронала, и сав поч куњен отишао, али и данданас не зна, како га је јеж победио.

Кро1ач и ковач — По народној причи —

Прпчао ми неко, да је жабац Креко још јесенас реко: — Ко ге слаба маза, тај је препун фраза о страхоти мраза. Ја, ко јунак, стојим. Мраза се не бојим. И баш целе зиме рваћу се с н.име. Не стреиим ко слабе, престрашеие жабе, што у земљу беже, кад Снешко озкеже Тако реко зкабац. Слушо Џивко враСан. па на то повпко: — Спусти дурбин, прико! Ја сам јунак већи, свако ће ти рећи и пркосим зими и најгорој клими. Ал' кад Се-

Колико је дечака? Дечаци су подигли свој шатор. Колико свега има дечака? Сви су застиплени на слици бар једним делом тели. ^матрамо да је одговор толико лак да вам паше решење није потребно. Да*.ле, колико дечака има на слици?

вер пирне, тада, душе мирне, хвала милом Богу, скријем се где могу. — Пих, ала си маза! — Креко на то каза^ — Баш за инат хоћу и дању и ноћу да шетам по пољу. Имам јаку вољу: да ме душа свака сматра за јунака. И би збиља тако. шетао и скако и уздулс и нреко хвалисавац Креко, да би славу стеко. И пролеће чеко. Крај би био с тиме. Али усред Зиме, о Светоме Сави, врабац Џивко јави: — Јунак, жабац Креко, сјајну славу стеко. Истина је жива: вечни санак снива, лед га одсвуд скрива. Тако Усуд пише спомен -за — хвалише. Упамтите, децо, ово није шала: сувишна је хвала узрок многих зала. А. Л. Јвлен и Јеж елен је пасао ујутру на крају пропланка. Одједном је неко залупао, а јелен се уплашио. Погледао. а из трња измилео јеж. — Што ти, јеже, тако лупаш? љутио се јелен. — Пузи као гмизавац, а лупа као човек. Јеж је подигао шиљасту њушку, накострешио бодље и рекао: — Не -знам ко би од нас двоје пре стигао до реке! Јелен се насмејао. Али уговорили су да идућег јутра опробају брзину. Кад је био сит, отишао је јелен у хлад да легне, док се јеж дао на пут и обишао сву своју родбину чак од шестог колена. И идућег дана, једва је изишло сунце, а зашуштало је суво лишће у шуми: од краја шуме до реке, милеле су све саме њушкице у бодљама. Али чим се нојавио јелен свуд је завладала тишина, само је ис.пол стајрог храста лупкао јеж и грицкао црвену глисту аа доручак.

гила једном једна квочка и имала девет пилића. Осам су звали свакојако, а девето се звало Пипица. Ако је квочка нашла које зрно, оса.м пилића се радовало, девето се увек дурило: — Штета што нас има деветоро! Када бих била сама, свако би зрно било моје. Једанпут је квочка обећала пилићима, да ће им донети читав клас пшевице. Прелетела је ограду, а пилићи

/>"овач неки, звани Рака, срца лаЛ\. ка, тела јака, ковао је: тика! така! Па од угља црн к'о врана, до мрака од јутра рана, радио је сваког дана. Дивило се цело село, што он кује гвожђе врело, усијано док је бело, уз

— Ја понггујем снагу твоју, ал' по-< дигии иглу моју. Али ето грдна брука, за ковача то је мука, јер његова беше рука, испупана, тврде коже, па ту иглу дић' ие мозке. Тада кројач рече строго:

су чекали У дворишту. Осморо их се радовало како ће се делити клас, али Пииица је размишљала: — Идем мамнци у сусрет и цео клас ћу да јој измамим. И пошла је тајно на пут. Али далеко није стигла. У баштн је била једиа јамица, Пипица је пала у њу и није