Коло

ткамж^етЂтмта

(Ј

V V

СГ^—5РОМАН ОЛ Ч Г »^ЕРНМАЈЕРА

(4) •— Могли бисте баш да ме повезете? — Како да не, изволите. Мони убаци своје куферче и завали ое у меко седиште. Ах, живот је стварео леп! Ауерсбах потера кола. Као да говори сам за себе, рече: — Ако се бојите, боље је да одмах изиђете. Ја возим сто тридесет километара. Мони се у ствари мало уплашпла ко га зна ко је тај човек, — али је одмах савладала тренутак страха и самопоуздано рекла: — Ах, не бојте се ништа, ја сам навикла и на веће брзине. Што се мене тиче можете да возите како хоћете. На једној табли стоји натпис: „Лагано вози, снима се!" Ауерсбах успори вожњу и са стране кришом погледа малу поред себе. Гле, како се прави важпа! Уосталом, можда је збиља навикла на брзу аутомобилсху вожњу. У сваком случају, то Еије плашљива девојка. — Глумица? — Да. — Која струка? ►— Наивка и играчица. «— Где играте? I—• Сад филмујем. Овде у Бабелсбергу? — Дабоме. — У ком филму, ако смем да знам. *— У Инкином филму „Изгнанство". — Та-ако? сигурно нека мања улога? — Зашто мању улогу? Зар тако изгледам? Играм главиу улогу. То јест, иије баш главиа, али једна од главних женских улога. Ауерсбах је погледа са интересован>ем. Мала очигледно хоће да га блеФује. И колико уме да се држи! Запалио је цигарету и брже потерао кола, Јер је ва њим наишло неколико аутомобила. — А ко вам је партнер, запитао је тобоже незаинтересовано. Мони не одговори одмах. — Мислим — Ханс Ауерсбах, рече. — Та није могућио! Умало да се није одао. Хтео је већ да скине наочари, али се онда предомисли. Иитересовала га је игра до краја. — Шта кажете? Ханс Ауерсбах је ваш партнер? Мони климну главом. — Јесте, шта је то толико чудно? Ни он није богзна какова величина. Не знам, можда сте и ви од струке, али кад би ме питао, ја бих Хансу Ауерсбаху могла да дам добар савет. —А то је? — Он би морао мало да игра у поворишту. Треба да се навикне на игру ансамбла. Знате, те филмске величине мисле увек да је цео комад писан само за њих. А то не ваља. — Ама, шта кажете! Врло интересантно. Уосталом, имате право. Хансу Ауерсбаху стварно не би шкодило да мало игра у позоришту. Код тих речи скинуо је наочари, пребацио у другу и трећу брзину и дао пун гас. Елегантно је пресекао прву кривину. Мони је од запрепаштења исколачила очи и метнула руку на уста. — Забога, па ви сте Ханс Ау^рсбах! Било јој је страшно непријатно, али Ауерсбах се правио као да не види иишта. Зашто да се љути на малу, кад она у ствари има право? Њему стварно недостаје позориште. Ауто ;е јурио великом брзином. Скаваљка мерача за брзину показивала је већ сто тридесет и пет. Мони је, после овог открнћа, била мања од макова врна. Затворила је чак очи да га не види. Или је можда брзина била и сувише велика?

&

Још би само требало да се сад штогод деси! Лагано га је дирнула руком. — Господине, молим вас, возите мало лакше! — Зашто? Па ви сте навикли на веће брзине, рече Ауерсбах и потера још брже. — Не, не, лагала сам. Ја сам се до сада возила само таксијем. — А, лагали сте? — Јесам. Ни главну улогу у „Изгнанству" не играм. Ја сам само играчица. Зовем се Мопи Милер. Ауерсбах диже ногу са педале, брзина се иагло умањи. Затим нагло закочи кола. — Ви сте госпођица Мони Милер? Допустите да вам се претставим: ја сам Ханс Ауерсбах. Мони се једва усуђивала да га погледа. Он је још увек држао њену руку. — Не треба да ме се бојите, госпођице Мони. Остаћемо и даље добри пријатељи. Оно што сте рекли за Ханса Ауерсбаха, тачно је. Тачније него оно што сте рекли за своју главну улогу. — Да, била сам мало дрска, рече девојка спремна да заплаче. Али он је умео да је извуче из непријатне ситуације. — Но, зато не треба сада да изгубите сваку храброст. — И нећу да је изгубим, рече Моника. Само ми је криво што сам још само мала играчица. — Сви смо ми почели са малим. Уосталом, можда вам ја могу штогод да помогнем? — Не, хвала! — Морам признати да сте ви прва девојка која одбија протекцију. Свакако вам је ташна пуна уговора за ангажмане? Мони је опет стекла своју веселост и обест. — Ако и није, има наде да ће скоро бити. Обоје се осмехнуше. Ханс потера кола, али сада само са шездесет километара брзине. Он је већ створио суд о овој лепој девојци: згодна и симпатична. Значи, свакако већ има веревика или пријатеља. — Где ћете да сиђете, госпођице Милер? — Где ви хоћете. — Могу да вас одвезем до куће. Где станујете? — У Уметничкој колонији. Не говорећи ништа, седели су једно поред другога. На улицама је саобраћај жив и Ауерсбах је морао да пази. Пред кућом коју му је показала Моника заустави ауто.

— До виђења, госпоћице Милер. Скочила је као срна из кола. — До виђења на Филмовању, рече она са осмејком. У том тренутку била је оличење младости. И против своје воље Ауерсбах задржа дуже но што је требало њеиу руку у својој. — Останите увек какви сте сада. И пред камером. Јесте ли разумели? — Разумем, господине наредниче. — Здраво! Мони зна да је са свих прозора гледају. Сигурио сада шапућу: „Пази Монике, вози се с Хансом Ауерсбахом!" Код куће није било никога. На столу цедуљица: „Отишла сам код Гролманових, ручак је у шпајзу". Њена мајка је бабица и има много посла у Уметничкој колопији. Сви је знају и зову „мама Милер". Тата јој даје часове играња и она их обоје много воли, јер су добри стари људи. Како није имала никога да подели своју радост, Мони извади ручак из оставе и са великим апетитом навали на јело.

Данијел Јуршиц чека већ цео час у стану Ханса Ауерсбаха. Од нервозе немирно се ушетао по великој соби са аквариумом у средини. Сваки пут кад се врата са терасе отворе, он затвори очи, јер, навикнут на ноћни живот, не може да поднесе јарку светлост дана. Јуршица море тешке и пакосне мисли и његово лице с времена на време развлачи се у завидљив осмејак. Зар тај Ауерсбах никада није код куће? Још десет минута ће га чекати. Шта раде сад Мела и ван Тонкен? Свакако је семе које је посејао већ уродило плодом. Они ће се развести, ван Тонкен ће отерати жену. Зашто да он буде срећнији него Јуршиц, кога ниједна жена у животу није искрено волела? Ван Тонкен је рекао: „Мела ће остатн моја жена, док се брак сам од еебе не распадне". То су биле његове последње речи. Јуршиц осећа добро да не може ван Тонкена да убеди и то га једи. Ван Тонкен ипак више верује својој жени, која га уверава да га воли, Зато је дошао на ћаволеку мисао да подметне ногу Ауерсбаху? Ауерсбах ће морати да призна да воли Мелу, да је љубио и онда ће он, Јуршиц, постићи свој циљ: ван Тонкен ће морати да тражи развод брака. Врата се отворнше и Ауерсбах, очигледно добро расположен, упаде унутра. Мала балерина

Ја сам мала баперина, Именом се својим дичим, У костиму бепог крина Ка анђела правог пичим. Ко што зора развесепи И природу сву Јазбуди, Тако исто игра моја Све разнежи и узбуди. Час сам бурна као љубав, Не знаш никад шта ти смера; Час сам грозна љубомора, Час питома нао вера. Београд, јануара 1943

Час весепа, а час тужна И у змију себе стварам; Увијам се, ширим, гмижем И у подлу паж претварам. Па полетим као паста Кад се небу горе крене, Затим паднем нао цветак Над опадне и увене. Ја сам мерач ваших душа На улици и на бини Зато главе сви погните Понпонте се балерини. Петар К. Симоновић

— 0, здраво докторе! Које добро? Изволите, седите... као код своје ку-\ ће... — Хвала, рече Јуршиц суво. У том тренутку завидио је и Ауерсбаху. Он је био млад, бодар, ведар, а Јуршиц преживео, уморан. Јуршиц зловољно" запали цигарету. Ауерсбах је после вожње са Мопиком стварно био добре воље. Али Јуршица није волео и хтео је да га изазове, наљутп. — Но, докторе, које вас је добро довело к мени? Као и обично: хоће неки тип да ме уцени, јер сам се тобоже упустио са његовом вереницом? Или је нека меница отишла на протест? Или желите да ми испричате како је пеки од мојих колега сајајан глумап и да му филм пуни већ месец дана кућу? Али Јуршиц се не да завести обееним тоиом младог глумца. С пакосним осмејком на лицу он хладнокрвио отресе пепео цигаре и без наглашавања, као да прича најобичнију ствар на свету, проговори: — Господине Ауерсбахе, глумци који имају успеха уживају велнку слободу и њима се много којешта гледа кроз прсте. Али не знам шта ћете ми одговорити кад вам кажем отворено да се поуздано зна да сте ви провели једну ноћ са женом свога шефа, госнођом Мелом ван Тонкен. у спаваћим колима прве класе, на једној спорелној станицн пруге Минхен—Берлин? Ни једним трзајем лица Ауерсбах није одао шта о томе мисли. Само је два пута гласно куцнуо по својој сребрној табакери коју је извадио из џепа. — Зашто то мени причате, господине докторе? За мене иије пишта ни ново ни нарочито што је госпођа Мела била тако добра да ми помогне кад ми је у возу позлило. Изгледа да сте и ви у новчаној неприлици? — Не, ни најмање, господине. Нисам чак ни љубоморан ни уврећен, и немам намеру да вас изазовем на двобој због ваших речи. Желим само да вас присилим да признате да сте са Мелом вап Тонкен, женом мога пријатеља. у приснијим односима него што то дозвољавају и обичаји у свету Филмских глумаца. Ја заступам и браним само интересе свога доброг пријатеља ван Тонкена и верујем да на то имам извесна морална права. Ако дозволите, ја мислим да је и У кеговом и у вашем интересу да се он развсде од жене која га не воли. Оп ће, без екандала, постићи свој душевни мир, а ви... ви можете са госпоћом Мелом разведепом ван Тонкен да будете срећни... Толики цинизам разбеснео је Ауерс- . баха. Скочио је и ухватио Јуршица гако жестоко за раме да овај умало није узвикнуо од бола. Тресући га, процеди кроз зубе: — Мало би вам било да вас сада измлатим. Али из моје куће ћете излетети као куфер, то вам гарантујем. Сад се губите и идите да му продате и ту новост! Данијелу Јуршицу било је доста за данас. Колико је могао мирније, узео је свој шешир и штап и пошао ка излазу. Али на вратима се још једном осврнуо: — Ја вас не терам да признате, госиодине Ауерсбахе. Али џентлмеиу боље пристаје да ради часно и отворсно, него да се жена коју воли повлачи но судовима и новинама. То морате и сами да признате. — Напоље! Напол,е, ниткове! Биле су једине речи које је Ауерсбах нашао у том тренутку. (Наставиће се)