Коло

Далеко на крају пустог пристаништа иосматрао је свој једрешак, чврсто везан сидреннм конопнма, како се трза и шкрипн под ударцима ветра и таласа. Као да се колебао, али само за тренутак. Дохвати се најближег конопа и у неколико замаха нађе се на броду. Чврсто се држећи ограде да га таласи не би одвукли, докопа се чекрка, -за предња једрила. Краткнм, грчевитим покретима дизао је он сам предн.е једрило, бело и оштро као крило галеба. Под жестоким ударпима ветра, потпуно напетог једра, трзао се једрен,ак немоћно попут бесног парипа чврсто сапетог. Он се усправи. Из стиснутих, зелених зеница сипала је сурова радост, појачавана сваким даљим урликом помахниталог мора. Под ударцима секире попуцаше везана ужад, једрењак се пропе и као избачен нађе у бесној игри таласа. Он се дотетурао до крменог точка и снажно га зграби, тако снажно да су му се нокти урезивали у тврдо. оковано дрво. Где је нловио — није знао, јер то није хтео, нити је било важно. Хтео је да плови још једном, а да је ово био последљи пут — можда је знао. Време се погорша. У кратким размацима пребацивали су се огромни таласи преко палубе, односећи .својом пеиастом огрлицом све што је било на ударцу. На махове, муње су ту и тамо пресецале «оћ љубичастим тракама, осветљујући разиграну олупину сабласном светлошћу. Одједиом, у блештавој еветлости праћеној језивим ираском, виде он пред собом оштре хридине, њему добро познате стене. Дивљом снагом окрете крму у супротном правцу. Морао је својом последњом снагом начинити места и времена ако не за свој већ једна нреостали живот, оно бар за своје име. Али, ма да се дивовски борио, све беше доцкан. У идућем тренутку силовит ударац здроби једрењак о оштре литице. Односећи са собом преостале крпе једара и конопа, сруши се нредњи јарбол преко поломљених балвана. Још само кратко време штрчао је задњи део, затим се накриви н нестаде у таласима. Далеко одбачен, притешњен од делова палубе, скоро без живота, он је још увек држао крмени точак. Као кроз сан чуо је песму таласа и громова, једпно свестан да му море од одваљене шаке одузима последње капи крии. Свој живот, баш као што је некад и желео, даће мору. Задовољан, лагаио поче да заборавља себе. Док су големи таласи односили и последље полупане остатке, они ситни, који су допирали до љега, као да су му миловали косу... * Тек неколико даиа после оне олујне ноћи ушли су људи у ниску колибу и нашли га под тешким, преваљеним столом. Недалеко од љега лежало је више разбијених боца јаке ракије и његова капа са већ једва видљивим знацима прекаљеног морског вука.

Огпас рег С Вр. 19999, ед 6. X. 1948

н је , нервозно шетао по соби пушећи и с времена на време застајао и бацао бесне погледе на своју жену која је немо седела у фотељи, са изразом нзвесног презира на лицу. Читава ова атмосфера постајала му је све неподношљивија и он готово крнкну: — Та проговори већ једном! Шта значи то ћутање? — Не вичи тако на мене, одговори му она тихо савлађујући бес који је светлуцао у сјају њених очију. Нисам крива што си иесмотрен и што своја интимна писма заборављаш на столу. У будуће их закључавај. — Али, мила моја, колико пута већ једно исто, одговори јој он скоро преклнњућим гласом.

— Шта да радим... Уосталом, мислиш ли да ћу преко читаве ове ствари прећи тек онако? — Па шта намераваш да чиниш? — Шта? То су моје ствари. — Хм! То је занимљиво. — За тебе можда. За мене... — За тебе? — Шта се ја ту објашњавам, одговори она нервозно, устаде са фотеље н пошто је ставила шешир, узе капут. — Куда намераваш? — Нећу бити тако несмотрена па да ти казкем истнну, одговори му она заједл,иво. нрилазећи огледалу. — Да, сасвим. Хоћеш да ми пркосиш, али упозорујем те на једно: не преиагљуј. — Гле, ти претнш, чини ми се. — Шта кад бих и претио? Уосталом, сматрај то како хоћеш. Као твој законити муж. .. — Законити муж? Ха-ха-ха! закоаити муж. Да ли тај закон дозвољава да безобзирно чиниш шта год хоћеш? Ако је тако, онда, драги мој, дозволићеш да у тој брачној аиархији суделујем као равиоправан члан. Он хтеде да јој одговори али она изиђе и залуни врата за собом, остављајућк га скамењеног од ужаса. Ипак се прнорао, запалио другу цигарету и мислио шта да предузме. Учинио је одиста крајњу иесмотреност, али сада се треба спасавати, али како? Иа који начин? Уосталом зашто све то? Та ништа се страшно не може догодитк. Можда се ни о њеној верности не може говорити само у сунерлативима. Па ипак... она га је волела, осећао је чн то свнм бићем, не... не..,

не може бити сумље. Он је крив и нико другн. Али где је сада она отишла? Код другог? Немогућно? Ни то се тако брзо не налази а лудо је и претпоставити да би се првоме човеку, на кога наиђе, бацила у наручје. Осуђивао је себе: зашто је он морао да тражи задовољства на другој страни, када је имао тако слатку женицу, на којој су му многи пријатељи завидели. Зазвонио је. Ушла је служавка. — Када дође госпођа, јавићете ми — Да, господине. У глави му је био пакао свакојакнх мисли од којих му је и тело малаксавало. Осећао је интензивцу потребу да легне. Испружио се на дугој фотељи. Време је брзо нролазило. Кад се већ сумрак увелико спустио, тргли су га

из полусна кораци који су се приближавали. Он скочи, упали електрику а на вратима се појави његова жена са повећим пакетом. — Ти си тако сањив. Јеси ли спавао? упита смешкајући се. — Да, управо не... Али, почео је да муца јер му није било схватљиво од куд ова иагла промена на њој. — Не збуњуј се, нећу ти ништа. А ако хоћеш да знаш шта сам радила, ево, види. И ту она скиде хартију са пакета. Била је то једна дивна кутија украшена дуборезом. — То је за твоја писма. Предајем ти и кључ. Изненађен овнм неочекиваннм поклоном, ои је загрли и спусти на њене усне један дуг пољубац. — Знао сам ја, мила моја, да ћеш све разумети. Али, ово, дозволићеш... ова кутија... то мени иије потребно. Ја ћу само тебе волети. — Пс.т. Не говори. То се тако увек каже. А сад, одиеси ово у твој кабннет. — Али драга моја... — Не. Без речи, молим те, однеси ово. Када је изишао са кутијом, она брзо окрете број на телефону. — Владо, ти? Дакле, послушала сам те, говорила је шанатом. Све је у реду. Замисли, био је усхићен као дете. Да... да. Али ја имам други кл»уч од кутије. Морамо нрекинути, ево долази. Молим? Сутра? Наравно... као и обично. Хиљаду пољубаца.

»Медицина ништа не зна!«

ероватно још од прастарих вре« мена, па све до данас, најомиљенија тема сваког друштвеног ску* па је о неспособности лекара и немоћи медицине да помогне човечанству којв пати. Не само Молијер, који је то чинио духовито, него и многи други. мање духовити и још мање позваии. из« носили су свој страшан суд о медипини и лекарима. Нема сумње да су лекарн, нарочито у Средњем веку, под утицајем верског мистицизма и фанатизма под унливом празноверја н у духу алхемије, давали повода за неповољно мишљење о њиховој вредности и њиховом знању. Али у то време ни друге науке нису много боље стајале. Па ипак нико данас и не помишља на то да тврди да напр. физика или хемија нису напредовале за ово неколико последњих векова, или чак и да онв ништа још не знају! * Али, још и данас није ретк<> наћа људе, и међу интелигентнијим и културнијим. који тврде, да медицина ни.је ништа напредовала, да лекари ништа не знају и да ретко могу болеснику да помогну. За такве нека послуже само ови примери: прошло је свега неколико депенија од када деца не умиру од дифтерије. „У то време. кажв један писац, лекари су нреписивалн немоћне лекове за испираље грла. бабе су тражиле спасоносии јеленски рог, најзад је долазила канула у отвору начињеном у гркљану Уз кукљаву су сваког дана изношени многи дечји ковчези и свеже хумке су се низале на гробљу. У кућама у којима је било деце, владао је страх и трепет. Одједном, али сасвим одједном, о дифтерији св готово није више ни чуло ... Сиасоносии серум нам је био дошао". А затим ређали су. се серуми, то ће рећи сигурни лекови, против најстрашнијих болести: тетануса, зара.зног кочења врата, шарлаха, дизентерије, трбушног и пегавог тнфуса. Па не само то, него су пронађепе и справљене вакцине (цепива) против дифтерије, трбушног тифуса, дпзентерије, па чак и против туберкулозе, које, ако нису у стању са ансолутном сигурношћу да заштнте од болести, оне бар то чине у великом броју случајева, иа ако неко од вакцинисаних и оболи, болест је много лакша. Да мединпна не располаже даиао никаквим другим срстствима. осим серума и вакцина, њен би успех био велики. Али, на срећу још миогобројна 7(руга сретства стоје на расположењу модерном лекарству. Пре свега хирургија је успела, благодарећи усавршавању, да спасе милијоне болесника од акутног занаљеља. „слепог црева" (црвуљка), обол,ења жучног мехура, стоначне и дванаестопалачне гризлипе, која крвари, рака у материци или па дојки, тумора (израштаја) у свим деловима тела, иа и у мозгу, туберкулозних" промена на костима и у плућима, иајразличитијих новреда на разним деловима тела. Трансфу-зија крви наЈновији је успех модерие хирургије. А затим: лечење маларије кинином и лечење протресивие парализе маларијом; лечење срчаних оболења дигиталисом и строфантином; лечење тешке, тзв. тернициозне анемије ирепаратима јетре (џигерице), лечење стрентококниг инфекција сулфалидским препарати* ма; лечење сифилиса нрепаратима арсена и базмута; лечење туберкулозних иромена у илућима вештачким пнеумотораксом (удувавањем ваздуха) итд., итд. А све то дретставља ипак некл успех медицине. Истина, оиа не може још да помогне у сваком случају. Али медицина стално нанредује. То јој св мора искрено нризнати. Па и ови уснеси не оиравдавају ни најокорелиЈв скептике да тврде да „медицина ништа не зна", Д р . С.