Коло

^ што оиа црна госпа Фемка уме ^ да СЕува, то. вала, не уме нико... И, онда није ни чудо што је н>ена кујна позната, мал те не широм целог Београда ... Само, да се погрешно не рааумемо... Госпа Фемка је уистину сјајна домаћица, али с оном одистинском кујном (односно са шпоретом) нема богзна ка-

— Шта кажете, и он стигао? — И он! — Оклопним возом? — Није. Авиоиом. Баш сам била прешла у Земун да купим пертле за мог Богосава, и да се распитам за неке чарапе, па кад сам се враћала, на мосту, кога видим — фон Папена, са свитом... — У ауту? — Не Пешке. Био сишао из аута и посматра панораму Београда. Још био скинуо шешир, како је био сунчаи дан, и гледа. .. Наравно, нисам била сасвим сигурна да је то фон Папен па сам питала једног од његових пратадаца, кад он потврди, а фон Папен чуо, ваљда, моје питање, па ми се иасмеја и климну главом, као да мн се јави... — Фшш човек вал.да... Ј — Па, ■ дииломата! — Ију, слатка, госпа Фемка, значи држе еедницу у Академнји паука? — Држе! — Па шта ли решавају? — ^х, шта решавају. . Решавају како да одведу ове наше мушкарце у Грчку т праве бункере! — И-ју-у! У Грчку? — За Грчку 50.000 а за друге пе знам где ће их .. — Па зар ће и за негде друго да нас купе? — Него шта. Б]вО ови што добијају

познала па каже зесте, само мтг даде знак да ћутим... — Ију, ију! Па сигурио, чувају људи то у дискрецији!

шилук и растури се одједном цело друштво. Све потрчаше жене да видв на позиву што су им добили мужеви на који су спрат позвани...

Грешни госн Богосав, у землју јв хтео да пропадне кад .је чуо које јв све личности видела његова госиа Фемка, и каква се и зашта се држи седница у Академији наука! Хуктао, грешник, по кући и чекао госпа Фемку да се врати из вароши куд је по

свој прилици оиет била отишла да нешто ировери Најзад кад је дочекао, рекао јој: — Ама је ли, жено, могуће да сн све то баш својим очима видела? — Него чијим. Нисам ваљда видела твојим очима. — А. она еедница у Академији иаука? — Па шта! Држи се седница. .. -Још •часедавају. — Ама. жено, какви заседавају. Била дезинсекцпја. . . чистили зграду од стенипа. иа затворили прилазе да се не потрује свет кад иролази — Хм! — учаиила госпа Фемка подругљиво • То су твоје Фаитазије. — А твоје? — Тта мо.је?! — Па то што се очешао Ромел о тебе, што си видела Кајтела како сам шофира. какр ти се фон Папен насмејао на земунском мосту... — Да, на шта. . Не верујеш...? Е, ако не верујеш идем. иа мака* ме ухапсили, да тп донесем њихове аутограме . Има да их чекам пред „Мажестиком" и иред „Академијом наука" и има да ми се испотписују. Ево, сцремила слм и хартију, па како ко изиђе од њих еамо му пружим налив перо, подметнем моју куновну књижицу и замолим: „Бите ајн аутограм фир фрау Фемка!" — Па наравно! — Добро а шта ће у Академији наука? — Ех. шта ће... Прво отидите до Академије наука па кад видите како

кве везе, ношто се већ четири деценије, — другцм речима откако се удала — костира из кафане. Истина, уме, рецимо, да обари јаје, да исецка лук. зиа како изгдеда вода кад прокључа, и уме да начне теглу са слатким (које је. иначе. скувала њена свекрва'). али друпј , просто напросто — не -зна!... Гоеиа Фемкипа кујна, толпко чувена, позпата је због сасвим друге врсте јела Отуда н.ен комшилук и каже: — Море, што госпа Фемка закува, то је закуваио'! А. да уме да закува, ту нема шта... Ево и ових дана из госиа Фемкине кујие изишао читав један јеловник, који наивчииама, н.еним абоиирцима, служи као права иравцијата — душевна храиа. Г1ие десетак дана по комшилуку пукао глас да је У Београд приспео ок.лонл.еним возом маршал Ромел! — СЈвојим сам га очима видела н& железннчкој стаиици кад је изишао иа врза . Очешао се човек о мене, јога ми каже: „Пардон"! — Ију јел' могуће? — изненадио се вомшилук. — Јесте, богами, кад вам кажем! Тако ми мог Богосава. — А ви њему, шта рекосте? — Ништа... „Бите, бите"! Два дана доцн ије, госпа Фемка испричала да је видела својеручно и маршала Кајтела. — Ту је и маршал Кајтел! — Шта-а-а! И он? — И он. — И њега сте вадели? — И њега. Само, био је у цивилу. Имао је леп грао иберцигер и филцани шешир. — На. добро сте га познали, гос.па Фемка, — Познала сам га... што да га ие позпам. — Па како, је ли по слици? — По слици, дабо'ме... Стојим ти ја нред Академијом Наука у Кнез Михајловој улици, пред Мајнловом радп.ом, кад одједном стаде један ауто, и ко и-з њега изиђе: лично Кајтел! Сам је шофирао. Још припитам једпог немачког војника је ла то маршал Кајтел, кад оц се изненадп како сам га

познве сад ових даиа.Опи што добију позив па да се јаве у партеру Берзе рада, то је за овде. Они што добију позив да се јаве на првом спрату, то је за Грчку... — За бувкере?

су свуда постављеи« коиоици око зграде и како чувају и наши полицајци и немачки фелджандарми ви дођите да вам кажем. И, комшилук запео до Киез Михајловв улице... И, није се мало забезекнуо. Пролази затворени конопцима а стража, фактички, стоји. И нико да прође. Бржебоље комшилук пожурио и испричао госпа Фемки шта је видео пред Академијом наука. — Па је л' вам каже Фемка! Не варају њу очи. — Знам, салвд, нама су рекли неки иролазници да чувају пролазе око Академије наука зато што је тамо откривено једно тајно скровиште отровних гасова. — Усуди се да приговори једна комшика. — Ама, којешта! Какви гасови. То је тек да се каже. — Па, добро, не рекосте шта ће у Академији наука ове личности што сте их видели? — Ту држе сеаницу! — Ко? — Па они. Маршал Рочел, Кајтел. А .јутрос, је стигао авионом и фон Пацен! И, ено грешног госн Богосава.,. Се-

— Јесте! Онда они што добију позив да се јаве на другом спрату то је за Норвешку! ■— Ју, ју, ју! — устумарао се ком-

ди код куће п чека да му госпа Фемка донесе аутограме... А, комшилук —. ирича ли прича... М. Дим.