Коло

пише- ВМТС9МИР ТИБС57

етектив Оумњић пробудио се тога јутра раније но обично. Протрља очи и снази: будилник је показивао седам часова. Хтеде да уотане, али га номисао да треба из „техничких разлога" да откаже састанак својој Дулчинеји, задржа у кревету. Примаче телефон ближе и поче да окреће бројке. - У моменту када је требало да окрене последњу цифру, могао је сасвим јасно да чује следећи разговор с ону страну жице: — Дакле, ви сте га ипак убили, колега. — Да, имам утисак да је то једино логично решење. Он је управо оконч&о живот у њеном стану. — Видите, ја сам мислио ... уосталом знате шта. Бићете љубазни да доћете вечерас у шест сати у Гранд-хотел. Тамо ћемо моћи детаљније да разговарамо. Мој сто број пет стално је резервисан за мене. — Прихватам, колега. — Онда, бићу слободан да вас очекујем. — Да, довиђеља. — Довиђења. У узбуђењу Сумњић заборави да окрене носледњи телефонски број своје Дулчииеје и сам импресиониран пређашњим разговором. Без сумње, радилс се о убиству из љубоморе. Као искусан детектив узе оловжу и по сећању записа тај разговор непознатих људи као и име хотела, уговорени час и број резервисаног стола. Шекспир би без. сумње овде додао да је Сумњић у овом моменту изговорио оно чувено: Бити ил' не бити.

Тога вечера Сумњић је на четврт вре шест ушао у хотел и заузео сто број шест, одмах до стола пет. Помисао да ће У својој каријери доживети јединствен успех, уливала му је гордост и самопоуздање. Наручио је један коњак, заналио цигарету и као што приличи искусном детективу узео је новнне и дискретно с времена на време бацао поглед на улазна врата кад год су се отварала. У пет до шест ушао је један човек са шеширом широког обода и задигнутом јаком на капуту, који је заузео место за столом број пет. Требало је сачекаги и другог, пошто је још пеизвесно ко је убица. Пошто је неволнко пута осетио на себи погледе тајанственог суседа, Сумњић је чинио све да његово држање

Аисолушна 1аранција! ,6ајер"-ов крст иа свако) АСПИрИН - таблети „Бајер" ■ 08 крст пружа гаранцију за двјство АСПИРИН-а код назеба-, грипа, главобоље и реуме.

А5Р1К11У у сЈ>ХХШј куАу !

Оглас Рвс. С. Вр. 3145 ОА 31 млрта 1942.

буде што природније. Нешто после шест отворише се врата и на њима се појави једна прилика са шеширом великог обода испод кога се видела велика коса. Непознати човек упути се столу број пет и кад је опазио свог познаника, лице му се развуче у љубазан осмејак. Сумњић удвостручи на-

Сумњић више 1 ништа ниЈе чуо. У глави је осећао ужасну празшшу, а пред очпма му се мутило. * После вечере, када је стигао кући, зазвони телефон. — Хвала Богу што сам те нашла код куће, зацвркутао је нервозно тан-

поре, коЈе Је чипио да остави утисак незаинтересованог човека, а уши је наћулио као зец. После уобичајених поздравних речи, суседи су отпочели свој разговор: — Вво колега, донео сам вам свој роман у рукопису. Ако допустите, прочитаћу вам претпоследњу главу, у којој сам окончао живот свом главном јунаку...

ки гласић из слушалице. А ти тако., допушташ да чекам два сата! Знај да више самном не треба да рачунаш. Сумњић само птто је зинуо да нздекламује оно тсоје почиње са „Али, душице, уверавам те ..један енергичан тресак слушалице његове Дулчинеје онемогући га У тој намери. То је био најнесрећнији дан у његовом жнвоту. /~}ош давно, врло давно, говорио I. сам да је то рђава ствар. Јер, ето, има света па воли и да врати. Ако не истом мером, — оно бар дупло. Имам ли права — пресуди сам. Идем ја, тако, пре неки дан улицом. Клизаво, брате, да Бог сачува. Гледам. Људи смешно млатарају рукама, хватају се за зид. Као да су им ноге позајмљене. Клизаво, пријатељу. А ја газнм весело и смешкам се. Мени лако. Имам ђон од гуме. Практично — просто уживам. Идем ја' тако, кад испред мене једна дамица, згодна, једва иде, сиротица. Приђем ја и кажем — да помогнем, девојчице, ажо допустите. А ова се смешка враголасто и завлачи руку под лакат. Каже, овако је баш добро. И ја мислим. Тако мн иријатно да сам заборавио и зашто сам пошао у варош. Све. И цигарете и првдаву за стан и квасац за уштипке мојој, законитоЈ' супрузи. А моја птичица цвркуће, помиње биоскоп и смеје се дебелој жени испред нас. Каже, боде кишобраном као по погачицама. Одједном кишобран оде у вис, ноге се уплетоше као божићни милихброт и пуначка особа деже на плочник. Ја и моја сапутница смејемо се гласно. У дуету. Ко не би! Пођем ја одмах да опасавам. А мој

н иш е - д.

добри дух поче, некако изнутра, да ми шапуће на уво: Не прилази! Гледај своја посла. Али ето, не могу. Меко ми срце, пријатељу. Приђем, ухватим с леђа и потегнем свој'ски . И савет дајем: — Знате, ви сте, госпођо, дебели и пазите како корачате. Него како! — Ко дебео? — цикиу поштована као змај, изребри се и потеже кишобран. Мени као да се мало смрче. Камо среће да је сасвим, не би бар угледао своју најрођенију — ташту. Пријатељу и читаоче! Јеси ли икад доживео судар возова? Ниси. И боље. Нисам ни ја. Алн ипак мислим да све то није ништа према овоме. Муњевито шешир ми се наби преко ушију, дугмад иа панталонама попуцаше а на очи покуљаше иеки кружићи. Црвени, плави, зелени. Чујем ја као кроз олују: — Дебела! Ију, насилнпк! Фљас. Клизаво! Биоскоп! Фљас. Тичице моја! Фљас-фљас. А кружићи излазе, све по два. Шта - да пишем даље. И код куће ме сачекали свечан<з. Моја цењена супруга оду-зела ми, још онако немоћном, личну карту и ципеле. Ради сигурности. Вто. И сад седим код куће, лечим убоје, а онај мој добри дух као да ми спет шапуће: „Учини добро, надај се",

Осим хигхцене тела, тгостоји и хигшена духа... /Лема сумње да је данас свакн с /г културан човек убеђен у неопходност хигијенског, тј. здравог, чистог и уредног, према медицинским правилима и лекарском искуству, одржавања тела. То није потребно само зато да би човек био здрав и добро се осећао, био способан -за рад п за задовољство које живот може да пружи, него је корисно и због тога што се и човечији живот продужује. Ова чињеница ненобитно произилази из статистичких података из којих св види да се у року од непуна два века просечни човечији живот скоро удвостручио То се може приписати једино напретку опште културе. а пре свега медицине и хигијене. Јер не само да ј« медицина успела да уклони. скоро, нарочито у културним земљама, потпуно искорени велике епидемије, наир. куге и колере, које су косиле на стотине хиљада људи, него је постигла и то да су многе, некада страшне и тешке социјалне болести, као сифилис, туберкулоза и алкохолизам постану много мање опасне у толико што имају мањи број жртава. Осим свега наиредак медицинске науке и лекарско искуство допринели су изградњи правила живота која омогућују одржаљв здравља. Велика је заслуга медицине и хигијене што су доказале и свету наметнуле убеђење да умереност и чистоћа тела могуда живот учине пријатнијим. * Хигијена тела данас је скоро општв усвојена. Ретко ће се наћи човек који би изјутра пошао на посао а да се не умије и не опере зубе.'Ретко ће се данас наћи човек — данас ређе него икада! — који би се по правилу. сваког дана прејео, а тиме стално оптерећивао желудац и црева, који би, на крају отказали послушност. Данас је све ређе и ређе да људи живе у потпуно -затвореним, загушљивим одајама, плашећи се чистог ваздуха. Међутим ретко је да људи знају да поред хигијене тела треба водити рачуна и о хигијени духа, јер исто тако као што човек неуредним и неумереним начином живота може да шкоди своме телу, запуштањем или претераним отнерећењем свога духовног жнвота може да нанесе себи велику штету и то нв само својим психичким, духовним и душевним функцијама, него и раду свих својих телеснпх органа.. * За наше психичке, духовне па и душевне функције, важи исто правило као и за све остале, телесне функције нашег организма, а то ће рећи да ни један орган не сме бити, бар за дуже време — осим ако је оболео — излучен из целокупиог функционалног склона, али исто тако ни један орган не смв да буде преоптерећен у своме Раду. Због тога умереност је прво правило нашег духовног живота. По себи се разуме да и ту постоје индивидуалне разлике и као што један атлета, који је трепирао своје миганће, може већи терет да дуже од осталих поднесе,. тако и човек који више „тренира" свој дух, уметник или научник, може дуже и интензивније да ради од других. У погледу хигијене духа неколико општих правила: 1) никада не треба и сувише развити тело па рачун духа, ни обратно. Због тога опи који се баве ручним радом треба да посвете бар 1 сат дневно читању; то ће их разонодити, поучити и одржати свежину духа. Исто тако они који се баве претежно духовним радом треба да посвете извесно време телесном кретању (гимнастика, спортови); 2) никада не треба радити духовно више од шест часова дневно. Преко тога мозак се замори, не може да схвати и на тај начин ускоро све психичке функније попуштају; 3) при духовиом раду човек треоа да буде миран, душевно спокојан и скоицентрисан да опо што чини; најгори су чести прекиди или рад неколико ствари истовремено; 4) нанослетку духовни Рад треба да се обавља седећи, удобно; без икаквих стега и папрезања. Др С.