Коло

8

атввжс

СГ*—3РОМАН ОД Ч.Г ^ЕРНМАЈЕРА

Ф) Уствари, она је у том тренутку, поЈкелела да побегне, али, Ауерсбах је држао чврсто ва руку. — Она је права глумица! шапну Цандер ван Тонкену на уво. Друга 'би већ оберучке прихватила понуду и хвалила би се својим способностима. Само онај ко тако озбиљно схвата свој вадатак, може и да га добро изврши. Немојте да је испустимо! — Добро, госпођице — рече ван Тонкен — нека буде како ви кажете. Прво ћемо да вас испробамо. Већ сутра можете у атељеу да направите пробне снимке. Имаћеге прилпке да покаже5се шта знате и можете. Снимак.у ће врисуствовати и један позоришни рекисер. — А ја ћу ти поматати у послу! реЗе Ауерсбах. — Добро, да пробамо можемо, рече Моника и сагну главу да се не види колико се радује. У том тренутку, она 'Си најрадаје загрлила цео евет од радости. — Ах, живот је заиста диван, мислила је у себи. — И, колико чудеса још има на свету! Ја сам дапас најсрећнија жена на свету!!

Кола којима су се возили, наједном се зауставпше у једној непозпатој улнци. Моннка погледа кроз замагљени грозор на улицу. — Где смо? — Код моје куће, рече Ауерсбах. Идемо да попијемо чај, а сем тога имам нешто врло важно да ти испричам.., Мони је оклевала. — Ханс, не би ли било боље да узмем такси и да се одвезем кући? Можсш сутра да дођеш код мене и да ми нсприча.ш то што имаш. — Не, не, Мони, то је ствар од које вависи наша будућност. Погледај ми у очи... Она га погледа. својим отвореним, ис-креним погледом. — Ханс? — Зар мнслиш да сам ја покварен човек, Мони? — Не, ни једног тренутка нисам то Мислила. — Дакле, имаш пупо поверење у Цене? — Да. — Онда хајде. — Идем. Ауерсбах осветли велико степениште и уђе. Флоријан, његов слуга, саЈ»ив али обучен, измилио је негде из угла. — Па ти још не спаваш, Флоријане? — Не, само сам мало дремуцвуо. Извините, молим вас... — Не мари- Али за казну скуваћеш нам један јак чај — онда се обрати Мопики: — Или можда више волиш кафу? — Свеједно, али прилично сам гладна. Код Тонкенових нисам ништа јела... зваш од узбуђења.... Ауерсбах нареди да се сервира маЈш бифе. Пошто еу се мало поткрепили и загрејали чајем, рече Моника: — А сад причај шта имаш. Ауерсбах је ухвати за руку. Шта је, управо, имао да јој каже? „Треба да будеш искрен према тој девојци, рекла му је Мела. И то што пре. Можда се још није сасвим заљубила, можда још није доцкан..Али Моника га је претекла. Забацила му је своје руке око врата. — Но, дакле, шта чекаш? — Да, збиља. Само пре тога треба да ми одговориш искрено на једно питање. — А то је? — Да ли ти мене, Моми, мног« вочиш? — Ја те волим! А ти? — И ти си мени драга. — Само толико, Ханс? И нпшта више? Ауерсбах је јасно осећао да је то већ л.убав, права љубав. — Мони, моја мала Мони! Загрлио је, чврсто и пољубио тако да је скоро изгубила дах. — Ја те волим, много волим! Флоријан који је хтео да уђе могао би се заклети да је, пре но што ће ући неколико пута куцао, али га нпко није чуо. Није му остадо друго него да се окрене и изиђе. Сад га је опет Ауерсбах звао. — Изволите. — Где сте, побогу? ГОта нам не честитате, аар не видите да смо се верили? — Тако? рече Флоријан и тобоже аачуђено поднже обрве. — Уосталом, ја сам већ принремио боцу шампаљца...

Моникини родитељи још су будни. Код н>их, међутим, није тако свечано као код Монике. Напротив, они се непрестано сваћају. Стари Милер је већ неколнко пута устајао да види јсолико је сати. П сваки пут је гунђао: — Већ је прошла поноћ, а и.е још нема. Такве су ти данас младе девојке! А ко је крив? Маме су криве, које не умеју да васпитају своје ћерке... Стара Милерова све то чује, али, за чудо, правн се да не чује и ништа не одговара. И она је у бризи због Монике. Тек кад јој се учинп да је стари преврпшо меру, енергично се брани: — Шта ти имаш нротив моје ћерке? Кад постигне какав успех, онда је твоја ћерка. А сад... Уосталом, Моника је паметна девојка, она зна шта ради. Сва је на мене ...

— На тебе је, а нема је кући ни после поноћи ... — Не треба за н.у ништа да се бојиш. Уосталом, млада је и има право да живи. Какве је радости имала до сада од тебе? Само кукаље и јадиковаље. Ауерсбах је честит младић, види се на њему. — Да, али је требало да и ми идемо с њима. Каква је то веридба без родитеља? Шта ће бити ако се веридба квари? Не знаш ти како је код тих . глумаца ... — Као да сте ви остали мушкарци друкчији! Замисли шта би било да си се оженцо свим женама којнма си говорио о љубави!? Но, лепо би данас иагледао, стари мој. Стари Милер није имао на то шта да одговорн. Онет је устао да погледа колико је сати. Тек тада је одговорио. — Што ти мене упоређујеш са Ауерсбахом? Кад сам ја тебе задржао до два часа после поноћи? И мама Милер је већ била у бри.зи. Устала је да. спремн кафу. Сказаљка на часовнику у кујни показнвала је већ четврт до три. Око пола четпри наједном зазвони звонце на вратима. Госпођа Тере-зија Милер притрчи вратима, брже но што би се од и.е могло очекивати. — Чекај да јој ја кажем своје, добацила је мужу који је такође пошао да отвори. Али кад је отворила врата предомислила се. Пред њом су стајала. два срећпа бића која су се управо љубила. — Али децо, узвикнула је госпођа Милер прекорно. — Мама, немој да се љутиш, рече Мони, чије је лице блистало од срсће.

Палом другу

(на иап годшињице смрти старешине кварта Драгољуба Штерића) Ма да нам се време свирепошћу руга Велом заборава све пепо нам руши Покпон'мо се сени неумрпог друга Доброме човеку — ппеменитој души. Година је прошпа од како је пао... А зашто? Не знамо. Судбика ]е хтепа Да поигра оним што је Богом дано И што никад није учинити смепа. Чинио је добра, свакоме је дао Ил савет ип' помоћ не тражећи хвапа И подпи убица да је за то знао Мучка би му рука тада задрхтапа. Сад вечно почива, дапеко од свега Од борбе, од запа које чине људи Истина нас горка потсећа на шега Да се више никад неће да пробуди. Само једно биће боп у срцу скрива Неизмерно пати и искрено жапи Сузама му својим цвеће још запива А жаром љубави кандипо му папи. Вео заборава неће га се таћи Јер га још и сада, као и пре љуби. Ни ветар, ни киша ни најгоре време Спречити га неће да му крст пољуби. А нама остаје да носимо цвеће, Да нам очи често у сузама тону Јер се више никад повратити неће Оно што је жртва свирепом демону.

у Београцу 10 марта 1943

Петар К. Симоновић

— Мп смо верени, додаде Ауергбах толико да и он нешто каасе. Стара госиођа се одмах умирила, само је забрннуто климала главом. — И сви већ знају. Осим тога добила оам ангажман. Мама, главну улогу! — Шта кажсш? Само тихо да не чује тата... — До виђења, Ханс. Видећемо се сутра. Заједно ћемо на пробу, зар не? — Добро, доћи ћу по тебе, Мони. До виђења. Док је Ауерсбах јурио колима кућп, у малој кујници седело је троје срећних људи. Моника је нричала и при* чала. — Мама, веруј ми, никада још нисам била толико срећна. као данас, рекла је на крају. — Верујем, Мони. Ти си права моја ћерка, а стари пека прнча шта хоће...

У ван Тонкеновој вили гори још увек осветлење. Свеће у старо-холапдским лустернма догоревају. Дам>. и ожењеиа господа већ су одавно отишли. Мела, домаћица, такође се пећ повукла на спавање. Она сања многз деце која се играју око ље и Паула. Ван Тонкен, домаћин, још се задржао с последњим гостима, који су у веселом расположењу. Остао је да нх нослужује само један стари лакеј впча« томе послу. У главном се није внски са содом. Друштво се коцка. и ван ТонГген држи „банку", која. није вслика. Игра се из забаве. Остала су једиио старнја господа, пословни људи. Јуршиц стоји замишљен поред камина. Њега опет муче мисли. Мало је впше попио и постао сентиментаЛап. Вап Тонкен му је пријатељ коме би требало да жели добро. Али зашто да он у-зме баш Мелу? И још да буде срећаи с њом. Не, до тога не- сме да дође! Јуршиц није хтео да оде пре по што говори са својим пријатељем. Гостн су се полагано разнлазнли и круг око стола постепено се смаљивао. Најаад ће остати сами. Кад су остали сами, једно време су ћутали. Најзад Јуршнц започе разговор: — Чујем да је Ауерсбах верен? — Да, видео си му ваљда вереннцу. — Јесам. А откад је верен? — Више од пола године. А зашто те то толико интересује? Да не желиш случајно да му будеш кум? — То не, али ме онако интересује. Изгледа да ће му брак бнти срећан... — Срећнији од мога неће бити, Дапијеле. Уосталом, извинићеш ме, али треба да идем иа спавање. Морам (а нрилнгнем бар два-три сата. — Куда журиш? Дакле, нећеш да се разводиш? — Није мп ни на крај цаметп. Уверио сам се да ме Мела волп и то мп је довољно. Да ми је ко другн причао оно што си ми ти причао, лоше би се провео. Теби морам да будем благодаран из других узрока и зато нрелазим преко свега... А сада пдем да спавам... Јуршиц је добро осетио убод ван Тонкеновнх речп. И опет му је срце обухватила завист и пакост, али био је немоћан да ншта учини. — Па, добро, нека ти је прнјатно, рече двосмислено. IX Пред великим тон-филмскпм атељеом гори црвена светлост. Пажња! Снима се! Режисер Цандср стоји поред камере и пажљиво посматра игру Монике Милер. Камерман са пикавцем у десном углу уста покреће вешто камеру да ухвати сваки покрет мдаде глумице. (Наставиће се)