Коло

збива његов рођени син. И чека када ће скинуги наочаре да ногледа љуба.зно свог старог оца и да му каже: е па бабо иди кући! Ја ћу т.о већ некако да удесим! Али тај тренутак некако дуго не долази. Лице Николе Станижана било је_ и даље озбиљно када је питао: — Значи да признајете, Стојане Станижзв' 1 — Да, процедио је старац кроз зубе, узалудно очекујући искрену промену тона. У н>ему је већ жуч кипила и зато је додао заједљиво: — Тако ]е, тако... мој господине! — Е, оида ћете платити 200 динара глобе! — Ја и казна? забезекнуо се стари Станижан. А кад је видео да лице његова сина оста и даље строго, почео је с пребациваљем: — А зато сам ја тебе школовао, аато сам ја тебе Никола слао на студије да би ме казнио? Е, Никола, Никола, па ти тако мене!?

— А'ли бабо, то мора тако да буде — омекну сии. Добронамерне речи сина само су још повећале гњев оца. — Шта мора да буде? Зар да син казни старога оца? — Знаш ли шта оче? покушао је Никола Станижан да умири оца. — Ја ћу за тебе да платим казну, али то тако мора да иде, такав је ред... пропис... Разочаран, тетурајући изишао је стари Стојан из канцеларије. Успут је размишљао како су чудновати ти закони, по којима ни син не може оцу да учини тако сигну услугу. Неће више да се смеје ни саобраћајцу да га је узалуд пријављивао. Чак неће више ни да се хвали никоме да тамо негде у граду има доброг сина који је учеван, велики господин — јер ето и старог оца кажњава и ни за што, такорећи...

ПИИЈе-ГОРЛАИА ЗГУЈ

/ШЈенећи се Мирјаном Марковић, ■ЈТа Милорад Павловић није од ње "' сакрио своје мишљење о брачном животу како га је он замишљао. — Ја те волим, Мирјана. Доказ је што те узимам. Али, рећи ти да ћу те увек волети, то је друга ствар. То свакако може и да не буде. Али, опет, с друге стране, то је могућно. Ниједан човек не може да тврди ии да ће бити веран ни да ће бити истрајан. Али, ја ти могу рећи, ако се што догоди, да ћу те обавестити... Благовремено. Наћићеш моје писмо на видном месту и знаћеш — што треба да знаш. Ја рачунам на тебе да ћеш у том случају бити на висини догађаја. Само без суза, без драме. Развешћемо се... и ти ћепг обновити свој живот, а ја свој... Мврјаиа је била девојка каквих има мпого по нашим паланкама, савршено васпитана и савршено неупућепа у стварност живота, одгајана једино за то, да би постала беспрекорна и послушна супруга свемоћнога мужа. Имала је поред тога једно од оаих благих лица проницљива погледа и фииих усана, једно од оних лица, која су навикла на обазривост и на потребу да ћуте.., Да ли је она волела Милорада Павловића кога су јој претставили, у Београду, код тече и тетке у гостима, као добру нартију? Није било пристојно постављати то питање. Да ли је ои волео Мирјану? Исувише би било опасио заииткивати. Али, ои је свакако волео њено васпитање, њен послушаи и поштен став, све оно што му је гарантовало у вароши, као што је Бооград, где је требало да се сместе, потпуну брачну безбедност. Није био нарочито решен да вара Мирјану, али јо одлучно желео да не буде преварен. Под двоструким знаком мушког ау-

торитета и жеиске потчиљености, изговорено је у цркви, пред свештеником, оно свечано: „ДА!" Затим су младенпи отишли иа свадбени пут. Милорад је тамо негде у неком романтичном месташцу, добио неке оспе а Мирјана страгано назебла. Измењали су, у тихој романтици и на месечини, пољупце, лекове и међусобне заклетве. После тога, мало омршавели и разочарани вратили су се у свој нови дом. Ту је Милорад поставио нове услове: — Мирјана, ја те волим. Доказ Зе што си моја жена, али ти мораш схва-

тио — болестан! Помислио Је, дакле: „Отићи ћу кући па ће ми Мирјана спремити чај". Био је сигуран да га Мирјана чока, да ће му ужурбано спремити постељу и понуде... Зато је осетио расположење блиско бесу, кад му је собарица рекла: — Госиођа је изишла! — Изишла? А куд? — Па, гао и сваког дана, господине... — А, када ће се вратити? — Госпођа ми ннје рекла. Али мислим да има једно писмо на господиновом столу. Прогунђао је: „Добро", баш зато што није било добро и полетео у своју капцеларију. Ту га је чекало писмо с његовом адресом на омоту, исписаном деликатним али и одлучним женским рукописом. Други човек моЈкда би поцепао коверат, журећи да сазна можда најгоре. Али, Милорад, који је био пружио руку, иустио је да клоне. У његовим мислима одјекивао је један глас и тај глас, као врхунац ироније био је његов: „Онога дана када се то догоди, ја ћу те одмах обавестити. Наћићеш моје писмо на видном месту и знаћеш што треба да зпаш!" Мирјана је запамтила лекцију, али је сада она написала писмо. „Зашто?" шстао је јечсћи. Растрзан очајањем и болешћу држао је главу обема рукама. „Али, зашто? Мирјана је имала све да буде срећна?!" А шта је он о томе знао? Никад јој то питање није постављао. Било му

Огпас рег С Вр. Ј9999. ад 6. X. 1942 30562,

1—1

тити да Један човек, као што сам ја, мора да води другачији живот. Нарочито ако је уметник... Према томе ти се мораш помирити с тим, да ја не морам стално ручавати и вечеравати код куће и излазити само с тобом. Ја немам намеру да те занемарим, али не мислим ни да будем роб, јеси ли разумела? Мирјана је приклонила своју фину главицу и продужила да се објашњава с млађима. После тога Милорад јв почео — да би показао како је господар — да доводи у равнотежу слободу која му је била драга и задовољства брака и брачног огњишта, што је такође волео. Вечеравао је често у вароши, без жене, одлазио на мала путовања, а њу није водио, укратко живео је задовољно, како човек може само онда, кад верује да је господар своје судбине. Његову срећу још је повећавало то, што никад иишта није било у стању да поремети Мирјанино спокојство. Оиа га чак није ни .запиткивала. Све је ишло не може бити боље... * Већ три године њихов брачни бродић пдовио је по мирној води малограђанске слоге, кад је једног дана, Милорад Павловић, који је већ имао неколико ванбрачних авантура и спремао се да отпочне још једну нову, пред крај једног лепог дана осетио извесну нелагодност. Лумперај с друговима од прошле ноћи, ручак тог истог дана у част будуће изабранице, извесне пословпе тешкоће, све је то допринело да са осе-

довољно што га она слуша. Није знао колико обесхрабрења или равнодушности намећу ту послушност. Он је живео, али оиа? И ето сад је отишла. Никад више он пеће видети оно љупко лице, никад више неће чути оиај равномерни глас. Никад више неће имати своје брачно огњиште, јер се једанпут може наћи Мирјана, али само једанпут. Биће му живот сведен само иа друштво оних глупавих пријатеља, који ништа друго не знају но да пију и играју карте. Биће жртва жене, као што је она глупава лутка, коју је морао да кљука морским раковима и печуркама, и то зашто, зашто? Кад је није волео и кад је зиао да је и она била само пролазна... У том тренутку отворила су се врата и Мирјана се појавила. Пренеражен, не могући да верује својој срећи, Милорад је одушевљено полетео и зграбио је у иаручје. — Ми^јана, мала моја Мирјана ти си се вратила. Оирости ми, немој ме напуштати, ја сам будала, али те волим... Нећу да те изгубим. Чувај ме, чувај ме... и, узми ово писмо иатраг. Не одговарајући она га је љуљушкала у наручју. Над главом уплаканог човека она је гледала у празан простор и смешила се неодрећеио. Затим је рекла: — Па добро, нека буде... немој више плакати! То ће проћи! А кад је остала сама, тек тада извадила је из омота рачун од кројача, који је стигао кад јој муж није био код куће, па се бојала да га ие заборави. —

имшж

КАКО НАСТАЈЕ И КАКО СЕ ЛЕЧИ ГРИЗЛИЦА („ЧИР") У ЖЕЛУТЦУ ИЛИ ДВАНАЕСТОПАЛАЧНОМ ЦРЕВУ? Чињеница је да све више света 601 лује од гризлице („чира") у же< лутцу и дванаестопалачном цре< ву. То долази отуда што је сигуран Фа< кат да заиста све више и то мушкара* ца болује од ове болести. Осим тога свд чешће обраћање болесника лекару за помоћ, као и усавршена рентгенска техч ника омогућују да се гризлииа у же« лутцу и дванестопалачном цреву лак* ше открије и лечи. Интересантно је дж се раније сматрало да је чешћа желу< дачна гризлица (овде треба напомену ти да је тачиији израз „гризлипа" од „чира", јер је гризлица нешто што је нагрижено, у овом случају у слузокожи желутца или дванестоналачног црева, док чир мора да садржи гноја. што свде није случај!) у дванаестопалачном цреву. Међутим од када је техника реитгенског сиимања толико напредоч Еала могу се открити и најмање гри» злице у дванаестопалачиом цреву, којвј се, без реитгена, не би никако могле доказати; може бити једва би се могле наслућивати. * Обично суви, високи и нервозни љу« ди болују од гризлице, особе које епа< дају у тзв. „нервозни тип" људи. Каже се да су људи који болују од желутца и црева, нервозни, а истина ј9 да зато што су нервозне конституције, болују од желутца и црева. Да би неко боловао од гризлице. иеопходно је да за то има уроћену склоност (диспозицију). Нема сумње да н наслеђе у томе игра извесну улогу; депа родител.а са гризлицом лакше ћв боловати од исте болести него ли остали. Али само иаклоност није довољна; потребни су и спол.пи утицаји па да постаие гризлица у желутцу или дванаестопалачном цреву. У колико ти спољни (тј. изван организма). утицајн делују на иервни систем (узбуђења, бриге, несаница, душсвни премор итд.) и у колико оии локалио утичу на елузокожу органа за варење (на пр. јака топла јела, нередовиа и неподесна исхрана, кварни зуби и ДР.) У толико ностоји више могућиости за постанак гризлице. * Оно што је лекарска слушалпца за преглед грудног коша, то је рентгенски апарат за преглед трбуха, каже један познати специјалиста. Према томе свако дуже трајно оболење у желутцу или цревнма, поготово ако показује иоле сумњиве знаке за гризлицу, не треба запустити, него болесник треба, према лекарском савету, да се подвргне рентгеиском прегледу. Једино је рентгенска слика апсолутно меродавна за доказ гризлице у желутцу или дванестопалачном цреву. Осим рентгена, преглед се мора допунити, да би дијагноза била још сигурнија, прегледом желудачног сока и прегледом измета. * Гризлица у желутцу или дванаестопалачном цреву лечи се исто. Душевии и телесни мир и иодесна дијета најважнији су. Фактори у лечењу. Осим тога болесник не треба да пуши. ни да пије алкохол, јер и никочин и алкохол драже слузокожу и појачавају запаљење које увек постоји око гризлице. Ово лечење доцуњује се сада лечењем витаминима и амино-киселипама У инјекцијама, а у последње вреие п истина са још иедовољно испитаним

деЈством!

полпим хормопима.

Две најопасније последице грпзлицв су: крвављење и провал>ивање (перфорација) гризлице у трбушну дупљу. Прва је последица мање онасна и лечи се потпуним мировањем, врло пооштреном дијетом (скоро гладовање!), кесом са ледом на трбуху и инјекцијама за застављање крвављења. У тежим случајевима, кад болесник изгуби много крви, небнходна је трансфузија. Проваљивање (перфорација) гризлице у трбушну дуплзу много је озбил.пија последица оболења и захтева што хитнију хируршку интервенцију, тј. операцију. Др. С.