Коло

разонокења. А то је овде било без ових непријатности које је експедиција имала у пингвинским колонијама на острву св. Павла. Ту више није би-

дући од острва светог Павла право на југ, не наилааи се ни на какву суву земљу све до пустих, очајних и велики део године ледом окружених Кергеленских острва, удаљених од острва св. Павла ва неких 1.200 километара. Острва се иалазе сасвим изван свих саобраћајних путева на кугли земљиној. Једини начин да се данас дође до њих, то је, или специјалним бродом, са којом научном експедицијом, или са којим бродом за лов китова или фока. Пошто се острва налазе насред неизмерног океана, ни издалека незаштићена каквом континенталном масом, изложена су преко целе године сталним и јажим ветровпма. Стене на обали су истругане, местимице и углачане од обалског песка, који вековима са обала дижу јаки ветрови. Буре, оркани и циклони су веома чести; небо је увек наоблачено, а врхови каменитих брда ишчезавају у облацима. На голим брдима постоји једна зона вечи®ог снега, који се никако не топи; испод те зоне он се делимично или потпуно топи и онда на таквим просторима има и нешто кржљаве вегетације. Са тереном, климом и атмосферским приликама у непосредној вези је и животињски свет на острвима. Он је састављен из морских птица и неколико врста фока, а у одрећено доба године њихове воде посећују крупни китови и морски слонови. Морских лтица има у невероватном изобиљу, а међу њима се, по многобројности, на прво место истичу пингвини разних врста. Они и ту живе у густим колонијама, неке врсте на песковитим плажама острва, а неке на високим стенама поред обала. И на овим острвима су експедициЈи те колоније, особито оне на лажо приступним плажама, давале забаве и

По причању професора београдског универаитета и нашег позна*ог научника и истраживача г. др Михаила Петровића. који је 1935 године учествовао у 1едној научној експедипији која је имала да врши испитивања у близини јужне поларне области — доносимо аа читаопе КОЈ1А изванредно ванимљив одломак о Јединим живим етворовима на свету коЈи немаЈу непријатеља.

ло оне кајгане од пингвинских јаја, ни оног неиздржљивог задаха, ни оних 1>ојева мува, што је на томе острву онемогућавало бављење у близини колонија. И овде се показало да су пингвини, немајући да зазиру ни од чега, врло мирни и питоми; иа посетиоца чак не обраћају ни пажњу, док их ови не почну узнемиравати.

гова јаја могу употребити као храна, али то још не може довести до неких послова већих замаха. Но од оног дана кад индустријалци буду нашли да се месо пингвина, које је само по себи врло жилаво и одаје непријатан задах на рибу, може прерадити онако као што се данас ради с месом ајкуле, или да се бар њихово перје и ко-

сти могу искоришћавати у каквој индустрији, биће свршено с пингвинима, и њих ће убрзо и за навек нестати са лица земље. Јер ништа није лак-

Стојан Станижан иде у град. У среско начелство. За такву глупост су га позвали: пре четриаест дана ишао је у град на пазар. Саобраћајац је гледао његова кола, дигао десну руку и кад је Станижан зауставио кола, питао: — Чичице, где ти је табла? Станижан таблу није имао. Зиао је да треба да има на колима таблу с бројем и ознаком места, али није се журио да је узме. Ревносни су овн саобраћајци! Па тамо, куда сада иде, забога, налази се његов син Никола. Препознао је на позиву његов потпис. Љутио се што то син није одмах уредио да не мора да одлази у то надлештво, јер је он то страшио мрзио, али је после овако резоновао: Никола има сигурно много посла и не стиже све да прочита што потписује. Али све ће бити добро када буде видео да је позвао свога рођенога оца, да би му судио због такве глупости, која не заслужује ни да се о њој говори. Станижан је био врло охол због свога сина. Много га је коштало школовање синовљево, али он није жалио нара, јер је могао бар свуда да се похвали да има сина господина. И то још каквог господина! Никола Станижан иако је још млад, заузима такав положај да га у срезу сви познају. После среског начелника, он је све и сва. Сви који долазе у додир са начелником само га хвале.

ше но покупити, без икаквог оружја, све пингвине у једној њиховој колонији; довољно је хватати их рукама, једног по једног, пошто они не могу ни летети ни трчати. Такво би се истребљење могло тада спречити само међународним споразумом између зе-. маља које буду у томе заинтересоване. А није потребно предочавати коли-

Кергеленски архипелаг сачињавају око три стотине острва и острваца која опкољавају једно велико острво Кергелен, по површини приближно једнако са Корзиком. Природњаци наше експедиције преселили су се на острво и иодигли привремени стан од камења, дасака и платна. Острва се налазе сасвим изван свих саобраћајних путева на кугли земљиној. Пут до њих из Европе износи преко 17.000 километара. Пингвини и ту живе мирно — без непријатеља. Да ли ће, међутим, увек остати тако да пингвин, у областима у којиМа живи, нема никаквог непријатеља? До сад је то било тако, и то без икаквог изузетка, али се већ унапред може рећи да то неће аа навек тако и остати. Срећом његовом, то бе-

зазлено божје створење за данас Још нема за човека никакве економске вредности. Само су бродоломци, ловци китова и фока, аапазили да се ше-

ОллЛђго

— Па то је наш човек и веома је праведан — говоре сви. Дошао је Станижан у одређеио време и чека у чекаоници. Тражи врата бр. 2, како то у позиву пише. Испред' врата стоји много света. Али Станиасан не мора да чека. Закуцао је снажно на врата и када је чуо одговор изнутра: „напред", ушао је. У канцеларији изнад гомнле хартије, приметио је Станижан свога сина Николу. Син је погледао оца и како је већ био навикнут, званичним тоном наредио је: — Чекајте мало док вас будем прозвао! Станижану је било тешко кад је ове речи чуо. Али шта је могао да ради? Послушао је. Шета ходником и мисли да је син ипак могао према њему друкчије да се опходи, а не као с осталима. Није му ни до разговора. Док је чекао чуо је иза врата: — Стојан Станижаи! Ушао је. Загледао се у сина.. Овај је, међутим, био толико заузет у те вражје папире. Дограбио је један н почео да чита. Читао је оно што је Стојану већ познато. Да је ишао колима у град и није нмао таблу са бројем и ознаком среза Никола Станижан довршио је читање акта, подигао главу и уперио поглед у свога опа. — Је ли тако? — Да, тако је! — одговара отап и мисли у себи: какву то шалу с њим

ко би било жалосно истребљење Једног тако лепог, умиљатог, безазленог и нешкодљивог створа као што Је пингвин. (Крајј