Коло

5

/—-Јчратис, велиш? Какву сам ја муV/ ку видео од те стране речи, братићу, какву деуку, само једиви Бог зна, —■ мрморио је промуклим гласом у крчми бивши директор путујућег позоришта. — Ма где — да одеш, било у војн град, у село или у паланку, у колибу да отседнеш, чим обј&внш претсталзу И отворшп благајну, најпре пристигну тратисовићи, муфтаџнје, бадаваџије и остала братија. — Ја сам, гооподине — в.ели први ••— из Финаноиоке дирекције. По закону, вели, имам право иа две карте, али ја вао молим, међу нгма, и да направите изузетак да мн отцепите М јодну за сваотику. Младо јв девојче, вели, темпераментно, није згодно 'да је оетављам саму у кућл. Иокушење, знате ... Мачке маучу, серенаде овира-ју, и, уоште, један ризик., . — Ја — јавља ое лза аега други — уреднл« оам ме«ног листа „Поврет". Излази оваке друге недеље. Третира кулггурне и економске проблеме, уопште, а пише и о позоршпту. Сад моментално не излази, јер штампар нетнто о-з©бпо ... Али, од првог идућег онет почише да изла,зи. За мене и вереиицу молјим два гратиоа, и, тго могућности, нека буду прва. места. Верешгца ми је, знате, наставвица у ниагој гимназији... Нисмо ми незнам какви људи ... — За шефа стаипце два гратиоа, молим — виче трећи. Взш пртљаг, овај, раопоредили омо, ослободили смо таксе куФере, декоре. Уредио сам и клла из вароши ... Уопште, будиТе бпокојни, док сам ја... И за Довратак, ћу вас уолужити. После љега, братићу, да оу жжлг и здрави, задали ое ореск-и начсл)Иик, инспектор полиције, пет шост цивилних полицајаца, претседник оппхтине, управни . одбор читаонице, дежурни наставннци, меони поет, месни уметник, тридесет и шест душа дилвтантског поворишта, а иза љих вратарсв стриц, ујак комтгча.рев, пријатзљ наше примадоне, пратетка благајиикова, и тажо до у бескон!: чност. Да.јемо, братићу, откидамо ула;зниДе, гратис улазнице, отклдамо док се не покажу голи кочањи, а у каси св не види ни пет тра. — После целе те булументе, у једном граду се укокори испред шалтера једап дебељко са жеиом и троје деце.

— Која места извољеозате, инта благајник, — прва места, балкон или ложу? — Ја, вели, господине благајниче, пардон ... име ми је Никола. Никола на прилику. Галантерија, колонијал, метла, славине, сланици, асуре од кукурузовине, живим значи, у центру града, преко пута хотела „Империјал" На углу ми је дућан, а са обе стра не двооиште м.и је ограђено тарабом А, знате, на тараби лепе плакате. Ови ма не дозвољавам да лепе, али вашим људима дадох довволу, а тамо се, знате, плакате највише читају. Дозволих да залепе с једне стране две, а с друге стране још две, па кад ти нагрн.у карод да. чита. Прочитпше што прочиташе, и појурише да купују улазнице, прочитају па потрче... Те, режох лгени: — Жеио, рек'о, да идемо са дечицом да испричамо, овгј, како стоји ствар. Они су реко', учени и разумни људи, даће нам пет ка,рти брез пара, те и ми нешто да погледнемо ... Услуга за услугу, што се каже. Од мене даске за рекламнос', што се каже, а од вас улазнице... Другом приликом стижемо у један планивски градић. Кад стигосмо и док се настанисмо у хотелу, мојој се жени, која је у оно време била у другом стању, припио расо. Срела једно дете пред хотелом, па га пита: Душо, рекла, имате ли ви код куће сока од киселог купуса? Дете није ништа разумело. — Расола, рекла — имате ли расола? — Имамо, рекло дете, и поиово ставило прст у уста. — Иди, онда, па ми донеси малко да сркнем, па ћу те довече пустити да гледаш претставу џабе. Растрчао се шврћа, напунили му код куће једну тенџеру расола, па се вратио у хотел. Успут, ко га је срео питао га куд носи расо, а шврћа рекао. Рашчуло се градићем да пуштају на претставу за раоо, па кад се просу пео градић те вечери, мој братићу, кад скочи на ноге. Неки носе котлове, неки ћасе, неки тестије, и сви носе расо и гурају се да уђу у салу да гледају претставу. У једном другом граду десило се друго иешто: пре но што ће претстава почети гледам кроз рупу' на завеси — народ, народ, сала нрепуна до

тавана. Трљам руке, радујем се успеху, па не издржах но се растрчах до благајне. — Како је, питам благајника, добро смо, јел'? — Средња работа, одвраћа он. Овамо, онамо једва да има стотину продатих карата. — Немогуће, крештим ја. Све столице су заузете, а ходпик је препун оних што стоје. Он дигао рамена па зија у мене. Имао сам онда вратара неког Сергија, кога сам узео неколико дана пре те претставе. — Сергеј, раздрмах се, шта је то? Сала препуна, а у каси ништа, А он састазл>а иогу до ноге, но војнички, и рапортира: — Полиција, господин директоре, полиција — много полиције. Цела варош, све сами полицајци.

Кад после проверисмо ствар, моЈ братићу, утврди се да Сергпје нпје познавао полицијски знак. Дошла два тајна полицајца, заврнули ревере, показали знак, и он их пустио унутра. Кад су то мангупи оназили, начичкали на кануте турнсТичке значке, успомене са вашара, све могуће игле и значке, — и . улазе, . мајчини сннови, заврћу ревере и показују значке Ссргију, а ои их пушта ли, пушта. Наиунпло салу кусо и репато. Те вечери напих се од муке, нстукох жену, и она побаци. Примадона ми побеже са једним трговцем кашкаваља, портир се погоди у варошици да црекона једну њиву за внноград, и тако ми се трупа растури. Сад, мој братпћу, скитам као бескућник из крчме у жрчму и гледам да се прогурам да ми ниће прође гратис, да су живи браћа и пријатељи.

Минијатуре ммнова у Јапану

Насупрот џииовским боровима Калифорције, разгранатим смоквама Азије, огромним буквама Евроне, у Јапану. гаје минијатурно дрвеће, које је верна копија познатих дрвених колоса и те копије нису ништа мање чувене од својих угледних и по величини далеких сродника. То миннјатурно дрвеће нису младе бил>ке, већ право правцато дрвеће старо по две или три стотнпе година, али гајено тако, да остане увек мало.

Познато је да је код животип.а, а нарочито код птица, високо развијена љубав за младунце. Миоге птице, по цену овог лсивота, бране своје младунце или јаја на којима" леже. Шта мислнте да ли је та љубав овесна? Иије. Материнска љубав код птица је чисто инстинктивна. Лабуд, например, седнће исто тако упорно па старој пивсжој флаши шо и на својим јајима и браниће је исто тажо одлучио као и свој пород. Да је ту у питању само инстннкт, види се најбоље и код кокошке која излеже пачиће. Она ннје свесна да је излегла и отхранила туђи пород све до« пачићи не отрче на воду и своју номајку не ставе ,у незгодну оитуацију. (Фото: б. ф. а.)

То је чнтава вештнна којом се јанански баштовани нарочито ноносв. Храст, јавор или бор који би у прирОди достигли висииу од аеколнко десетина метара, у њиховпм рука.ма пазда остају деца у повоју, н тако, бла-, годарећи њиховој вештипи постају веома успеле украсне, бнљке у .саксијама. Опе. у свему личе на. своју велик'у браћу, али су патуљасте и мале, највпше 30—40 см. високе. Своју -тајну јапански баштовани ЛЈубоморно чувају и једиио што се о гајеп.у тих мпнијатурних дрвета, сазцало, то је: да семе или младнцу саде у веома мршаву земл.у, и да врхове цзраслог корења или грања стално поткресавају. Ово укусно минијатурно дрвеће потсећа нас на камене камеје из венецијанског доба, или стрпљиво коване Фи'лигранске радове у срми. Она веома често имају облик лађе, дивне зеленв лађнце које красе будоаре јапанских лепотица или, још чешће, облик аждаје, оне исте аждаје коју 7 смо често виђали на' свима правим јапанским сервизима за чај. Ова баштованска вештина постала је још у најстарнја времена а преношена је с поколења на поколен.е, с оца на сина. Наследннци покојног баштована настављају да се брину о дрвећу које им је он у аманет оставио, као једино своје добро, тако да је поједино дрвеће плод рада и труда неколико генерација. Ову вештину иасдеђују само синови или, ако њих нема — онда најбољи учепици, и зато ова вештипа ннје никад прешла границе Јапана. Нико никад није успео да дозна тајну овог патуљастог дрвећа, ма да су извесни каприциозни баштоваии Екропе читаве годшге проводили тамо, надајући се да ће једнога дана успети да. дознају историју ових чудних патуљака, од којих читава шума стаје у једну једнну собу...

ПО ПРИМАИ^У ? м.